Bane-san - 1. dec. 2009.
Интересантан је овај крем од коријандера, само, из ког рецепта он залута?

Швапски сир? Традиционални, неизбежни састојак, сан домаћица у Јапану!? Нешто га се не сећам. За такве комбинације, евентуално мало више лево на мапи, у Монголију, рецимо?

milli_nillie - 1. dec. 2009.
Ovo zvuči ekstra! Obožavam japansku kuhinju, moraću baš da probam. Bane pa tu i ne piše da je švapski sir sa korijanderom originalni i tradicionalno japanski, to piše za teriyaki! A šta fali da se dopuni nešto tradicionalno sa nečim novim? Mešanje stilova i ukusa u kuvanju je uvek interesantna kombinacija. Sve u svemu ovo ću da probam, pod obavezno! :)

Bane-san - 1. dec. 2009.
Као гимназијалац појео сам (за опкладу :) ) и „сендвич” од хлеба, намазаног домаћим пекмезом од кајсија, момачки тапациран чајном кобасицом- интересантно, нова комбинација, али не бих поновио. ;)

Јапанци су млеко и млечне производе (ако се не рачуна најранија младост), почели малте не, јуче.

Месо, које због будистичког утицаја нису јели, почеше тек пред крај 19. века. Аутор текста из нашег уџбеника,пишући о вестернизацији, помиње и сопственог деду, који је купио лични тигањ у коме је пржио месо у дну дворишта, па тамо и јео. Нису га пуштали да им погани кућу тим перверзијама.

Како рече господин Воки Костић, елементарна аутентичност се ваља поштовати, замислимо порцију ћевапчића, обилно преливену мајонезом?

milli_nillie - 1. dec. 2009.
Jeste, svašta ljudi jedu i piju, ukusi su različiti. A pošto smatrate sebe japanologom bilo bi lepo da podelite sa nama neke od originalnih japanskih recepata. Zašto da mi ovde, na SC kulinarstvu, večno ostanemo u mraku pomodarstva? :)

-stavra_ - 2. dec. 2009.
Sace drug ban-san, da izvuche neki recept japanoloskog kuvara

iz osmoga veka.

Chekamo....

Bane-san - 3. dec. 2009.
Мудрији од мене ( истина, тек у другој половини 20 века ), дадоше савет за праву домаћу, јапанску храну: нахватати Јапанку - домаћицу и послати је у кухињу...

Препоручујем књигу госпође Сецуко Инумару, Јапанке која тек 30 + година живи у Београду, „Мој јапански кувар”.

Аутентичност неоспорна (добро, прилагодила се приликама, клими, расположивим сировинама- када је дошла, чак и соја сос се набављао из иностранства), од материјала са наших пијаца и продавница.

Џаба да паметујем и вадим некакве перверзије од намирница које се ни под разно не могу набавити овде.

За оне који су „ванземаљци”, а живе тамо где се азијске радње налазе на сваком кораку- имају где да нађу и рецепте, да не правим зазубице...

Сетите се, свако мало, кукање о кајмаку и карабуџевини иоле кајмаколике замене! Исто то, само мало друкчије је и за аутентичне укусе Јапана.