Цвита је чврсто држала тетку испод руке и мало је збуњено подизала поглед, јер је знала да је многи посматрају. У једном моменту, угледала је лепог и високог момка:
„Да није онај?” – шапнула је тетки.
„Да”.
Савина тетка Радослава је уочила Стану и Цвиту, па им је пришла. Поздравиле су се и изљубиле. Дошли су и други чланови породице Жеравица, а за њима се, полако, кретао Саво. Кад се поздрављао са Станом, погледао је у Цвиту, од чега је Цвитино лице облила румен. Издајничка румен, како то народ каже. Цвита више није знала шта се дешава. Чврсто се држала за тетку и корачала за њом. Били су у цркви, око цркве… У једном моменту, видела је своју мајку и рођаке. Мајка Милица је обавестила да је Васкрсије отишао неким послом у Венецију. Позвала је Стану и Жеравице у своју кућу. То је и обрадовало и збунило млађеног Саву. Био је помало стидљив, посебно данас. Речено му је да ће му запросити Цвиту, али се зна да то не може без присуства домаћина, Цвитиног оца.

Јовићи су били у господској кући. Већој и чвршћој од било које у Врлици и Јежевићу. Саво је попио ракију и мало се смирио. Цвита је ходала око гостију и нудила пиће, чај и слаткише. Ослободила се свог руменила на лицу и Сави пружила тањирић с колачићима. Благо се насмејала и отишла до другог стола. Стана и Милица су се нешто договарале. То је Саво уочио, па су га прожели бројни трнци. Рекли су му да изиђе на терасу – да му Цвита покаже градске улице. Једва је потрефио излаз на терасу. Цвита мало живну, па му понуди столицу од прућа. Она седе на другу. Показа му руком оближње улице. И морску пучину. Дотаче му руку својом. Саво се усуди да погледа у њена два прелепа плава ока:

„Твоје су очи плаве, као море” – једва некако прозбори.
„Ха, ха… види ти момка Саве. Прича к’о венецијска господа на галијама. И они тако говоре. Добацују цурама… да су им очи као море, да су витке као јелке… и све тако”.
Саво је заћутао, а и Цвита. Сетила се прекора – упућиваних млађима, кад се они умешају у разговор старијих. Тад им је говорено да су се распричали – к’о нека стрина.
Сава се мучио и тражио речи, али узалуд. Чинило му се да је у његовој ћутњи прошла вечност. Одједном, као да је ту реченицу замислио у Јежевићу, проговори:
„Цвита, хоћеш ли се удати за мене?”
Цвита се трже:
„То мораш питати мога ћаћу”.
Опет заћуташе. Цвита устаде и наслони се на ограду терасе. На улици није било никога. Устаде и Саво. И мада никад није дотакао женско тело, зажели да Цвиту загрли. Опет је, чинило му се, прошла вечност - док се усудио да јој спусти руку на раме. Она га погледа, упитно. Он ју је снажно привукао уз себе. Није знао шта још треба да уради. То му показа Цвита. Благо се ослободи његовог загрљаја и прозбори:

„Да за ово зна ћаћа, убио би и тебе и мене. Али, слушај и запамти. Хоћу се удати за тебе. Хоћу” – закорачи преко прага терасе и придружи се гостима.

Тетка Стана је била задовољна. И мајка Милица. Виделе су да је Цвитино лице озарено срећом.

За неколико дана је Саво стигао у шибенску касарну, одакле се војска укрцавала на галије. Васкрсије се још није вратио из Венеције. Поред Жеравица, Саву су испратили на галију и Јовићи. Цвита се смешкала и више није крила поглед. Кад је пружила руку Сави, шапнула му је обећање с терасе. Милица је обавестила Савиног оца да ће Васкрсије, сигурно, пристати да уда кћерку у Жеравице.

Саво се није вратио из војске више од годину дана. Већ је одмицала и друга половина 1688. године. Далматинци су, под млетачком заставом, ослободили од Турака Херцег Нови и део Црне Горе. Млечани су на Цетињу отворили своје представништво, с чиме су се сложиле Русија и Аустрија. Са Цетиња су владали ослобођеним крајевима у Црној Гори.

Борбе су 1687. биле жестоке и крваве. Тамошње Србе су Турци мобилисали и упутили их да се туку с Далматинцима. Те године је погинуо и славни српски устанички вођа Бајо Пивљанин. Турци су га опколили код Вртељке. Убили су и њега, и дружину му.

Саво је, као храбар и одважан војник, добио чин - први је истакао млетачку заставу на тврђави Херцег Новог. Његов претпостављени официр, Марио Пачели, задржао га је у својој близини и довео га на Цетиње. Пачели је постављен за старешину обезбеђења у млетачком представништву. Некад заједно, некад одвојено, путовали су до Бара, или Херцег Новог - ради предаје или преузимања дипломатске поште, набавке хране, пића… Пачели је сместио породицу у Херцег Новом. Његова супруга је често долазила на Цетиње, а кад год су му то дозвољавале службене околности, одјахао би до Херцег Новог – да проведе који дан са женом и децом. Пошто је на галијама имао, углавном, морнаре Србе, прилично је говорио српски, па Саво није имао проблема у комуникацији са својим претпостављеним официром.

Кад је Пачели кретао да посети своју породицу, понекад би повео и Добривоја. Тако је Жеравица упознао супругу и две девојчице свога старешине. Пачелијева супруга Софија је родом из Трста. Отац јој је Немац, а мајка Српкиња. Одлично је говорила српски. У Пачелијевом дому, младом Жеравици је било помало тескобно и непријатно. Зато што би се Софија, у присуству свог супруга, често обраћала Сави и с њим разговарала. Чинила је то без неке потребе – тако је мислио Саво. Имала је 36 година, али се на њој још није примећивао дах средњовечја, који лепотицама благо избразда лице, набора чело и почиње да им обликује меснате јастучиће око струка. Витка је, а лице јој још зрачило младалаштвом. Била је отмена и необично драга особа. Уживала је углед у својој околини - међу официрушама.

Једног поподнева у септембру 1688. године, док је Саво седео у башти с Пачелијем и Софијом, испред капије је зарзао коњ. Млади млетачки војник је скочио с њега и ушао у двориште. Стао је мирно и Марију Пачелију саопштио да га у луци, на ратном броду „Свети Марко” чека адмирал Микелис. Додао је да је у питању хитно ратно саветовање, јер Турци опасно нападају млетачке положаје у Црној Гори. Саво је брзо оседлао и извео из штале Пачелијевог коња. Марио је одјурио с војником пут пристаништа.

Кад је кренуо с Цетиња, примио је последње Цвитино писмо. С каквом их је радошћу читао ове две године. Она су му давала снагу. Свака реченица у тим писмима га је подстицала на слику из будућности, у којој је видео свој дом са супругом Цвитом - с мноштвом синова и кћери. Она је у сваком писму понављала да ће га чекати и да ће придобити ћаћу да одбије све просце, а они се јављају скоро свакодневно. Али, у последњем писму је Цвита јавила страховиту вест. Њен отац, Васкрсије, чувени српски јунак и омиљен код свих познаника, дуго је боравио у Венецији, тамо добио некакву трговачку галију, неке продавнице у Задру и Шибенику и одлучио је да напусти православну веру и прими католичку! Нагнао је у католичанство и сву чељад. Узалуд су Милица и Цвита плакале и опирале се; одвео их је код фратра Мате и покатоличио их. Уз Васкрсију су прешли у католичанство и његови ратни другови: Симо Баришић, Тодор Павлица и још тројица. И њима је фратар Мате обезбедио некакве послове у зградама где су провидурови чиновници, а Баришић је постао служитељ у католичкој Цркви Дјеве Марије у једном селу поред Шибеника. Тетка Стана из Јежевића је поручила брату Васкрсији да му никад више кућни праг неће прећи. Цвита је додала да јој је ћаћа нагласио да се сад не може удати за момка православне вере, него за католика, којег ће јој препоручити фратар Мате.

Обећала је Сави, у писму - да ће прије умрети, него што ће ћаћу послушати.

Тих дана, кад је Саво Жеравица стигао у Далмацију и јахао према Јежевићу, тужан и безвољан, Цвита је тешко боловала у својој соби у Шибенику. Имала је високу ватру и ништа јој није помагало. Ни хладне облоге, ни топли чајеви, ни некакви прашци које јој је донео један лекар, Италијан. Зајаукала је кад јој је у собу ушао фратар Мате, па је овај, схвативши да би својим присуством погоршао Цвитино здравље, напустио Васкрсијину кућу. Она је знала да је Саво Жеравица стигао у Далмацију и да је већ код своје куће. Цвита се поверила мајци да жели да пошаље писмо тетки Стани у Јежевић. Рекла је да поручи да тетка Стана прочита писмо, па да га онда уручи Сави. Мајка је разумела своју кћерку. Знала је да њена болест потиче од туге – њоме се брани да је Васкрсије не би удао у католичку породицу, коју су већ, он и фратар Мате, одабрали. Милица је претходно прочитала писмо и занемела. Цвита предлаже тетка Стани да, са Савом, организује њено бекство у Аустрију. Тако млада, а знала је да тамо Србе радо прихватају, да они тамо служе војску и да добро живе, јер држави не плаћају никакав порез. Тих дана су многи отишли, а други су се спремали. Млетачке власти нису спречавале ове одласке православних Срба, нису то чак ни контролисале, јер је Аустрија била тада најутицајнија држава, чија је војска, са српским устаницима, прогнала Турке из Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Мађарске, Србије и већ ратује с Турцима у Македонији.

Све до априла 1999. године је Цвита „боловала”. Тад је од тетке Стане добила обавест којег дана ће пре подне изићи на једно место изван града. Срећа, тог преподнева је Васкрсије отишао неким послом. Брат јој био у војсци, а деда и баба су седели негде на обали мора. Мајка Милица је (по договору с тетка Станом) отишла до пијаце.

На договореном месту ју је чекао Саво. Био је то један скривени шумовити кутак изнад Шибеника. Цвита више није имала ватру, образи су јој били румени, очи веселе и просто је доскакутала до четинарског шумарка. Бацила се у наручје Сави и радосно зајецала. Сава ју је подигао и видео да је лагана као Софија, али да му је много пријатније с обученом Цвитом у наручју, него с обнаженом Софијом у кревету. Пољубио ју је у лице, па у врат… Погледао ју је у очи и тражио одобрење за још лепши тренутак. Мило га је гледала и зажмурила… схватио је то као одобрење. Ватрено ју је почео љубити у уста. Осетио је да она то прихвата и прати његове покрете, као што је он то чинио кад је учио пољупце код Софије. Цвита прогледа и умиљато га упита:

„С којом си то научиа, враг те одниа…?”
Саво се мало ушепртља, хтеде нешто да проговори, али му Цвита стави прст на уста и рече:
„Тетка Стана је рекла да одма’ мора да бижимо. Теби је рекла којем човику иђемо у Обровац. Је л’ тако?”
„Да… јесте. На коња!”
Придржа јој ногу да узјаше једног, а он се лако баци у седло другог коња.
Стигли су предвече у Обровац до куће поред српске цркве. Ту је становао Мирко Челебић, очев добар пријатељ, пореклом из Херцеговине. Видео их је и изишао пред капију. Изљубили су се. Мирко је данима раније био упознат с њиховим доласком. Назвао им је Бога и одмах им саопштио да ће сутра бити венчани и да ће кренути у Аустрију, у Госпић. Увео их је у кућу, где су их поздравиле: баба Марта, Миркова мајка и Лепосава, Миркова супруга, кћерка Радојка и синови Петар и Добросав. Саво и Цвита су били изненађени овако добром организацијом. Питали су се, па је ли могуће да ће сутра бити у Аустрији и да им је све обезбеђено? Мирко је то све потврдио и пружио им је кесу аустријских златника и сребрењака, рекавши да им је то послала тетка Стана. Тада и Цвита извади завежљај и рече да је и њој мајка, крадом од ћаће, пунила кесицу с млетачким новцем. Ту вече их је Челебић упознао да се у Обровцу налази неколико стотина православних Срба, највише с подручја Макарске, које православни поп Марко Месић води у Госпић и околину. Рече им да је Месић омиљен у народу и да му људи љубе руке и сваку стопу куд корача, јер спасава српски народ. Чак је и многе потурчене Србе с Удбине вратио у православље, а неке и у Почитељу и у Перушићу. Намерава да подигне православне цркве у Лици, где их год нема, а где се досељавају Срби. Саво и Цвита се загрлише пред свима у кући. Захвалише на свему Мирку Челебићу и обавестише да желе да се венчају. Питају за кумове, а Мирко им одговори да предлаже за кума сина Добросава, а за куму једну сусетку Верицу Бибић. Позваше и Верицу. Била је то лепа девојка од осамнаест година, за коју Мирко рече да је испрошена и да јој будући супруг тренутно борави, с неким трговцима, у Бечу. Зове се Јанко Петрић.

Сутрадан, Челебићи и Бибићи, са Цвитом и Савом, по православном обичају, уђоше у црквено двориште. Ту је било стотине и стотине жена, људи и деце. И оних који ће кренути с попом Марком Месићем пут Госпића и Обровчана. Кад се појавио Марко Месић, сви пођоше према њему… љубе му руку, а он све благосиља. Венчавало се још десетак парова. Цвита и Саво су последњи. Није се знало да ли ће стићи, или не. Мирко их представи попу Месићу, а они му целиваше руку. Поп Марко их благосиља и рече да зна све о њима. Утеши их:

„Вјенчаћу вас. Не признајемо прекрштавање Цвитино, нек’ враг носи фратра Мату”.