УОЧИ НАЈЛУЂЕ НОЋИ (текст из 1998. године)

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе
празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти
празници и даље су присутни: 1. мај, „међународни празник
рада”, који је установила комунистичка интернационала
(комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име „диктатуре
пролетеријата”, преко шездесет милиона људских живота); 7. јул,
дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви
(први Србин је био „Шпанац”, припадник комунистичке
интернационале, а други Србин је био обичан жандарм,
избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу
створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију,
Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо,
ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, „Међународни
дан жена”, у ствари - комунистички празник жене
револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И
све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни
празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан
пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија
химна није „ Боже правде”, него „Хеј, Словени”, у земљи која се
само условно назива Србијом, али чији становници су
„равноправни грађани свих народа и народности”. И Срби
пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима:
Срби... Уосталом, ко пита Србе?
Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се
и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу,
свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се
само Шантићеве песме „Претпразнично вече”: у њој, поред
садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба
Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба
Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић,
ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина
Божијег у људском лику; када славимо Васкрс, учествујемо у
Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лицем у
лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се
причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом
војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто:
славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која „не
верује у небеса, но у Маркса и Енгелса”, религије која је деци
предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском
народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и
србоубице.
У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година
(по грађанском календару), коју су први међу православним
народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку
Русију. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила
празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући
се зашто и како.
Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи
(барем међу нама, Србима).
- Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код
римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас
се честита овако: „Срећни новогодишњи и божићни празници!” И
кад прође римокатоличка нова година, а после православног
Божића, Срби славе „србску нову годину”, што је, по свему
судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе -
славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска
нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих.
- Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не
за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском
календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код
римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак
код нас), јелке за нову годину у Србији не значe баш ништа.
- Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у
којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих
стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски
Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом
месту, да расте у висину и ширину.
- Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу
седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и телa и
душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и
опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што
су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису
дошли Титови „ослободиоци” који су донели нове законе и нове
празнике.
- У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и
доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући
свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за
испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са
програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе
само они који су, захваљујући томе што су на власти, заиста
стекли богатство и моћ.
- У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити
рањених, и не дај Боже, мртвих;
- У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима
трезнити, и питати - шта су то дочекивали;
Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити
ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре
Божића; он зна да ће осми март и даље бити „дан жена” уместо
православног празника Материца. Па ипак: „Наше није да
убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то
је ствар оних који слушају - читају”, како је говорио Свети Јован
Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било
кога подстакне на размишљање.
Владимир Димитријевић, крајем 1998.
Преузето из књиге ЦРКВА И ВРЕМЕ, Београд 2000.