SrboPeuljanac
(Sanjar)
06. август 2009. у 15.41
ПУТ У ОКЛЕН СИТИ
Odma na početku, da nebi bilo kakve zabune, da kažem da se ne radi ni o kakvom americkom ili sličnom gradu, s onoga gnjiloga zapada. Doduse ni ovaj grad - nas grad, nije tako malen. Ima u njemu, brat - bratu oko milion dusa. Est da je malo rastrkan i da ga ima svuda po toj Trecoj Jugoslaviji, ali mi tome njesmo krivi. Mi čak i ne živimo svojom voljom u njemu (mislim u tom gradu). Kažu ljudi, koji to bolje znaju, da nas je u taj grad doveo „Debeli Gavrilo,” sve preko kordunaskije i banijskije brda i dolina, pa pravo odje! Mi isli sumom - oni drumom, ili kako to gospoda kažu, asfaltom. Mi kako ko, oni samo kako. Mi u prikolicama i u kobacama, a on, vele ljudi u crnoj limuzini. Ja smatram kaj stariji cojk, da je tako bolje. Jer on je sa tom crnom limuzinom uspio prvi stici, pa se ima vremena pozabaviti nasijem smjestajem.
Još da nije bilo nekije zayebancija na Zirovcu, stigli bi mi u Oklen siti i ranije, a morda i u kompletnom sastavu. Vako, šta je - tu je. Sto bi reka pokojni Dmitrak: „Gotovom poslu nema mane!” Sad bas njesam siguran da ovom poslu nema mane, mada se sa onim prvim moram sloziti: Šta je - tu je !
Meni osobno, a sve vise i lično, smeta velicina ovoga grada. Tolikacki je da nikako nemerem naći svoje ranije komsije (ili kako su to nasi stariji divanili - rodjake). A možda je i tako bolje. Kad se sastanemo, prvo se izcmizdrimo, a kad otaremo suze, onda slijedi ono naše :„ Dje si, kod koga si, ima li tu nasije, ocemo li na proljece gore?”
Ovije dana, tako krenem (bez karte i novaca) da obidjem neke svoje rodjake, da vidim kako im je bome ljepo i da čujem da li se ko uspio zaposliti. Racunam, ako ne bude kakvije kontrola moga bi ja i stici na vrijeme (vide mene-na vrijeme). Ako naidju, bit će presjedanja. To „presjedanje” i nije tako strasno, ako te nogom ne osine neko od tije živicara. Šta reka onaj moj benavi Djuro, kad ga je kontrola pitala dokle ide (i to poslje nekoliko „zescih” presjedanja), a on veli: „Do Pazove, ako gujca izdrzi!”
Dakle, krenem ja na stanicu, kad izbasa neki predame, sa glogovim sljackom, pa ko iz topa: Eli, oklen si ti? Ja nako kiso odbrusim : „Iz majine picke”. „E yeba ti ja selo” , veli djed i produzi dalje.
E , zaзeba me od prve. Ma da, bistri nasi ljudi i brzi (morda i prebrzi), a ne ko ovi sporaci i mlickavci, treba im po sata da prezagaju dvije tri rijeci.
Nego da ne duljim, jer ću zaboraviti, a tek mi je sedamdeset druga! Veli moj unuk da sam prolupa kaj Micin traktor. Stignem ja dakle nekako do mojije i nađemsviju u kuci (a dje bi bili?). Vidim odma da su se nešto podzapali oko placanja stanarine. Ono maraka sto capise na „Sentilju” tope se izgleda, brze nego sto su planirali, pa ji vata panika. Psuju gazdu, koji je najveci gulikoza. Srećom on nije kod kuce, pa ne cuje, jer bi ih sigurno iscera. Osa vele na glasanje.
Nas spasise te brige, tako da ne moramo ići i tiskati se oko glasacke skatule. Vide ljudi da nam je dosta cekanja i guranja u redovima ispred Crvenog krsta, pa nam skinuse tu obavezu. Milostivan neki narod. Ko da nismo istoga roda. Sto bi reka neki moj rodjak iz Majskije Poljana : „Vala ti , Srbijo lijepa!”
Tu se se snjima izdivanim. Saznam da je Djuka Ristina umrla nedje na Kosovu, a da je bas juče saranjen Simo Zimonja u Vukovaru. Vele da ni Pepic neće prepeti. Kaplju, druže, kaj muve. Od silne muke i nevolje! Bome i sam sam nikakav. Sve me cesce probada ispod rebara, a u zlicici me mesto gadno pece. Otprilike ko kad popijes prvu kuruzovacu, pa dok je ne protisnes, ona pali. Ma, ...a me onaj koji me drzi. Da ima boga, već bi me uzeo k sebi.
E , bome, bome, naki decki odose, kaj gorske vile, a mi stare odrtine ostasmo, vucemo se kaj pometne i samo smetamo. Teski smo i sebi i drugima...
Eto, sinovce, takav ti je moj prozivljaj odje. Nego, ja tebe ne upita- Oklen si ti ?
Pozdrav iz Oklen sitija!
( Bosko Bucan )
*************
ЈАБУКА СА БАНИЈЕ
„Исповијест војника Српске војске Крајине.
Након што је већи дио Крајине окупиран, а изглед да се ишта одбрани раван нули, почели смо се повлачити. Спаковали смо сву нашу опрему у једног фићу и кренули према Новом Граду (Босанском Новом). Ујутро, док су усташе гранатирале наше положаје, нон-стоп смо покушавали да добијемо команду, али узалуд. Видјели смо да овдје нешто није у реду. Затим је дошао неки курир и јавио нам да се повлачимо, да је борба узалудна.
А до јуче смо овдје бранили наше куће. Усташе на једној а турци на другој страни. И ништа нам нису могли.
Прелазећи мост преко Уне, осврнем се назад и загрлим своју Банију последњи пут...
Дошавши у Нови Град дочекани смо од Војске РС која нам је одузела оружје и упутила нас даље. Примљени смо у један аутобус који је возио за Београд. Кренули смо у колони са хиљадама избјеглица.
Дођемо на гранични прелаз Сремска Рача, полицајац Србије улази у аутобус и прегледа лична документа. Затим погледа у мене и за око му западоше моје набуђене панталоне, односно џеп, у коме је било нешто попут кугле. Још сам на себи имао униформу СВК, опасач, војне чизме, све осим оружја. Па исти дан сам још био на фронту, прије неколико сати сам предао пушку.
Запрепасти се он мога џепа, па узвикну: ”БОМБА„, вади то бре”!
А ја онако уморен и биједан, ратник који је изгубио битку, човјек без отаџбине и имања, погледам га, извадим своју „бомбу” и понудим му јабуку из свог џепа.
Јабуку са Баније.„
”
