Aparthejd je reč iz prošlosti, jel tako? Pa nije baš.

Znamo da su u Americi negde 50-tih prošlog veka imali gradske autobuse sa sedištima pozadi rezervisanim za „obojene”. Crnac, ako je hteo da se vozi, morao je tu da sedi, odvojen od belih ljudi koji su sedeli napred.

Australija u ovoj 2012. godina nema nikakav sličan propis, daleko od toga. Ova zemlja se deklarativno opredelila za multietničnost i multikulturalizam. Svi smo isti - svi smo Australijanci. U realnosti, aparthejd je i dalje na snazi. Sinoć, evo, uhvatim bus od shopping centra do kuće. Na početnoj stanici vidim da u autobusu sede samo beli, uglavnom neka čupava, plavokosa mladež, dok su sedišta od srednjih vrata do kraja ostala prazna. Nisam tome u tom trenutku pridao neki značaj. Seo sam u red negde na sredini, tu gde sedišta počinju da budu malo izdignuta. Pošli smo. Posle par stanica, eto ti u autobus upada razdragana bulumenta Aboridžina i odmah se zapućuju u zadnji deo autobusa. Urlaju, dovikuju se, a kako koji prolazi pored mene tako me zapahne jak miris duvana, alkohola i ko zna još čega. Njih desetak, muškarci odrpani, neobrijani, u trenerkama, žene ne mnogo manje zapuštene, debele, neuredne kose.

Kako su ovi beli znali gde treba da posedaju, i kako su ovi drugi znali gde je njima mesto? Eto pa razmišljajte. Nepisana pravila.

Pođe autobus. Dok se Aboridžini dernjaju, srećni, veseli, i rekao bih, dobro pod gasom, dotle su se beli koji sede napred ućutali i smrkli, gledaju u svoje mobilne ili prosto kroz prozor u tminu. A ja u sredini. Neka debela Aboridžanka se dovikuje sa tipom koji je na manje od metra od nje, drugi tip pustio glasnu muziku iz mobilnog, ovi ostali ko u klin ko u ploču. Glava počne da me boli od buke, ili možda od duvanskog vonja. Vazduha, vazduha! Kako se najednom ova vožnja pretvorila u torturu! Rado bih se premestio nekoliko sedišta napred ali ne znam kako da to uradim a da ne izgleda uvredljivo.

Srećom, dođe ubrzo stanica na kojoj su ovi iza mene izlazili. Viču, na mešavini lošeg engleskog i njihovih aboridžanskih reči, i svađaju se, da li je to ta stanica, ili nije, onda vuku jedno drugo kroz vrata, psuju šofera, teturaju po mračnom trotoaru. Zatvore se vrata, autobus pođe dalje, u mukloj tišini. Očekivao sam da će ovi beli Oziji da sad vrte glavama ili cokću jezikom, ali nisu uradili ništa takvo. Nema reakcije, svi su cool. Navikli, valjda.

I tako se živi. Zajedno a odvojeno.