Jedne godine izlazim ja tako iz Vestfilda i idem prema parkingu. Kad vidim nema auta. Pomislim, možda sam zaboravila gde sam ga parkirala, okrecem se ali, nema pa nema. I šta može drugo da bude nego kradja. Odem u policiju i tamo se rasplacem. Zao mi. Prijavim kradju i onda prođe nedelju i kusur dana ništa se ne desava. Zovu me drugovi policajci jedno vece, kažu auto je tu i tu. Ja drz' za komsiju, bio neki Irac, odvezemo se, nije bilo daleko odavde, blizu La Peruza. Auto uredno parkiran u ulici sa kucama. Izlazi jedna žena iz kuce i kaže da su zvali policiju nekoliko puta a ovi ništa, auto stoji tu već skoro nedelju dana. Oni lepo ljudi primetili nepoznato vozilo i neke sumnjive koji se nisu vracali da ga odvezu i uredno obavestili nadlezne. Sad sto su ovi bili busy pa mene nisu nazvali drugi je padez. Ništa nije falilo osim sto su maznuli radio (bio dobar radio btw) i valjda punjac za telefon. Ostavili mi unutra neotvoreno pakovanje igala. Narkosi. Posle je palo detaljno pretumbavanje tipa vadjenje sedista, dezinfekcija i sto cuda. A kolica Peg od $300 koja su stajala iza nisu bila taknuta. E da, ostavili i dve prazne pivske flase.

Pre nekoliko dana jedna draga osoba mi rece da je posejala kljuceve od auta tamo negde. Ono, covek da se smrzne, i sama pomisao je bljak. Izgubiti bilo šta je samo po sebi odvratno. Kljuceve nisam nikada u zivotu izgubila. Enter today. Kljuc od auta skinut sa sveznja i tako nosen. Pola dana tamo onamo, poslednja stanica Westfield. Povratak na parking, nema kljuca! Istresem torbu na haubu, proverim dzepove (neke pantalone sa plitkim dzepovima) i nema pa nema. A onda cela drama već kako ide, da ne detaljisem. Dodjem kuci, zovem Westfield onako apsetovana a ona zenska mi rece imaju jedan piše ta i ta marka auta koju joj rekoh. Neko nasao i lepo odneo kod concierge-a. Divan gest. Kao sunce da me ogrejalo a sunca nema ceo bogovetni dan. Onako, malo mi drago sto pada kisa, neka paraderi pokisnu. I biće im nezgodno kada budu se budu celu noc jurili goli po Centennial parku kako to obično rade.

Secam se jednog kolege koji je bio strasno napaljen na Mardi Gras. On i žena redovno isli da gledaju. Kao dobar muž nosio je gajbu da mu se zenica od metar i zilet lepo popne i bolje vidi. Ja mu jednom rekla sto je ne stavi na ramena, još će bolji pogled imati a on se zamislio, valjda mu se učinila dobra ideja. Krsan Kinez sa malom zenicom i gajbicom.

Pre koju godinu vozim ja na posao. Dok cekam na semaforima primetim da mi je privezak oko vrata okrenut naopacke. A fazon je da izgleda gotovo identicno kako god se nosi. Međutim, meni smeta i tu ga skinem da ga namestim kako treba. Hop zeleno, daj ubacuj u brzinu, kreci, stavim privezak na krilo. I onda vozi vozi, udjem u garazu, parkiram i nastavim u lift pa u ofis. Prošla dva dana, ja se nisam ni setila šta se desilo. A onda zvono za uzbunu. Nema ga nigde. Ispreturam po kuci, ispreturam auto - ništa. Jao sto mi bilo krivo! U pitanju je unikat, rucni rad, nekoliko decenija stara stvarcica dobijena od velikog prijatelja. Prošlo tu još nekoliko dana i meni padne na pamet da odem kod menadzera zgrade i pitam ga da možda neko nije nasao i doneo. Priznajem, nisam gajila nade ali, dok god postoji neka sansa treba je oprobati, sto da ne. Ulazim ja tako u njegov ofis, pocnem pricu a on kaže wait a moment i smeska se. Posegne za nekom soljom, prodzara prstima i izvadi moj lanac sa priveskom! Meni posle suze, nisam mogla da verujem. Jeste da se covek nada i dok mu traje taj nada-trip lepo mu je dok zamišlja happy outcome ali, nothing compares reali kada se to zaista i desi. Kaže donela neka žena ali nije mogao da mi kaže ko je. Nikada nisam saznala ko je to bio. Isla sam još jednom da ga pitam da li ima možda neku info u međuvremenu ali mrka kapa. Tako sam htela da joj nešto poklonim i zahvalim se pa mi bilo krivo sto nije ostavila ime. Znaci, ja sam izasla iz auta, privezak ispao, ona prošla, uzela i odnela coveku. Eto,tako je to bilo. Nas narod kaže „sto izgubis ne trazi sto nadjes ne kaži”. Ali, ja se ne slazem.