Ovo je bajka o dvojici prevaranata i jednom pohlepnom, narcisoidnom caru i njegovim cudnim podanicima.

Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je vise od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odecu na koju je trosio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najblizima već samo o kupovini odece.

Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigose dva mladica koji odose kod cara i predstavise se za vrhunske krojace iz dalekog kraljevstva. Car ih odusevljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro dosli u moje kraljevstvo. Kazite mi, kakva odela sijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vase Velicanstvo. Mi sijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magicnu moc - nasa odela su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zasluzuju da žive plemickim zivotom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zasluzuje da živi na dvoru a ko ne... I uvek ću znati koji ljudi su pametni pa vise nikada neću gubiti vreme pricajuci sa glupima.

Car naredi slugama da se mladicima donese zlata koliko god zatraže kako bi sto pre poceli da rade. Mladici uzese zlato, odose u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i naredise da ih niko ne prekida dok ne zavrse. Price o ovome su se brzo procule po celom kraljevstvu i svi su željno iscekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo ali i da saznaju ko ne zasluzuje da bude plemic na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.

Nakon nekoliko dana mladici saopštise da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car ne sme doći sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i posten smatrajuci da će on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar udje u sobu a dva mladica ga dovedose do stola na kome je stajalo odelo i upitase ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je sirom otvario oci, premestao naocare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se svidja ovo sto smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zateceno rece ministar. Veoma mi se svidja izbor boja i sara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to čujemo - rekose mladici. Kazite caru da spremi još zlata ukoliko želi da nastavimo da radimo.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece stari ministar i ode.

Mladici nastavise da rade i nakon nekoliko dana opet saopštise da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske ali da car i dalje ne sme doći jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muza svoje cerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ udje u sobu, pridje stolu ali bas kao i stari ministar ne vide ništa jer nije bilo ničega na stolu.
- Odelo je skoro zavrseno - rekose lmadici. Da li vam se svidja?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vasim radom i to ću reci caru - rece uplaseni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana ocekuje.
- Odlično! Recite caru da spremi još zlata i odelo će biti zavrseno za par dana.
- U redu, prenecu vase zahteve caru - rece zabrinuti princ i ode.

Uskoro mladici saopštise da je odelo zavrseno i pozvase cara da dodje. Car okupi svoje najviše ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladica. Čim udjose u sobu stari ministar i princ smatrajuci da odelo svi vide povikase:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te sare, taj kroj...
Car pridje blize stolu ali ne vide ništa. Onda se zapita da li je on glup, ili još gore - ne zasluzuje da vlada... Međutim brzo se okrenu ka mladicima i rece da je odelo odlično, da je najlepse koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah pocese da pricaju o odelu i da komentarisu između sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladice kao zvanicne kraljevske krojace i rece da će novo odelo nositi na velikoj svecanosti koja će biti odzana za neki dan.

Kada je dosao dan velike svecanosti mladici pozvase cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najviše ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladica. Kada udjose u odaje mladici pridjose caru i rekose:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtac... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magicnih osobina naših odela, onaj ko ih nosi neće uopste osetiti da ih ima na sebi. Onda prodjose po sobi i dadose drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi sirom sobe pocese da komentarisu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.

Nakon toga mladici zamolise cara da se skine pa obojica pridjose i pocese da ga oblace, deo po deo svoje nevidjive odece. Kada zavrsise car stade pred ogledalo pa poce da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve sare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svecanost - rece car.

Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno iscekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izadje sa svojom pratnjom koja je isla iza njega i pravila se da drzi dugi ogrtac kako se ne bi uvukao po zemlji svi pocese da pricaju o odelu i da ga hvale. Niko nije zeleo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglasen za glupog.
- Ali on nema ništa na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika covek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - pocese da vicu ostali ljudi.

Na kraju su svi poceli da se smeju golom caru, čak i njegove najblize sluge. Car postidjen brzo pobeze u dvor gde ne nadje mladice koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, vise nije mario samo za odela već za svoj narod, svoje sluge a naročito za svoju najblizu porodicu.