Zvanicno, jucerasnji dan je bio dan sa najobilnijim padavinama u poslednjih nekoliko decenija. Eh kad se setim onih vrucina i restrikcija pa smo godinama prali aute sa koficama... A kada sam prvi put posle tih teskih vremena dohvatila crevce da perem auto, osecala sam se kao da su mi krila nikla. Crevo i kofica, nebo i zemlja.

Ja sam, eto, zaboravila kako se vozi po snegu i poledici. Desi mi se da na kisi proklizam, teško vozilo pa ako se malo zaboravim, eto belaja. I sad da moram da se selim u Kanadu, ko zna šta bi tamo bilo sa mojom voznjom. Negde bih se garant zakucala kada napada onoliki sneg, stegne minus i tako po 5 meseci godisnje. Znaci, da se malo tesimo: nije ova kisa toliko strasna koliko je tragican kanadski minus. Drugo, u otadzbini nam vozni park ne bi toliko trajao kao ovde. Ovde nema rupetina poput onih tamo i ulice se ne sole.