Већ је објављена вест, да ће 14. маја почети заседање овогодишњег редовног Архијерејског Сабора СПЦ. По свему судећи, он ће бити још један тријумф новотараца, који већ диктирају и одређују правац нове црквене политике, и који постепено преузимају водећу улогу и све полуге власти у своје руке.
Да је тренутно стање више него озбиљно, чак и забрињавајуће, сведочи нам интервју митрополита Амфилохија у васкршњем броју београдске „Политике”, а са главним акцентом на предстојеће заседање „Великог свеправославног сабора”, у коме дословце каже:
„Сама чињеница да ће се одржати овај Велики свеправославни сабор, послије више од хиљаду година, од изузетног је значаја. Његово сабрање је од прворазредног значаја за свједочење и остваривање васељенске мисије Цркве. Међу темама предвиђеним за рјешавање на овом Великом сабору, главно је питање додјељивања аутокефалије и аутономије новим Црквама, као и питање црквене дијаспоре.
Данас је Православна црква раширена, први пут у историји, на такав начин – по читавом свијету. Зато је неопходно њено устројство и остваривање универзалне мисије прилагодити новим историјским условима и потребама. Значајне су и теме екуменског дијалога Цркве са оним Хришћанима који су одвојени од православља, у циљу остваривања Христове заповијести ”да сви буду једно„. Значајна је и тема – улога Цркве као квасца за препород и преображај људског друштва уопште миром и богоданом и заданом слободом Царства небеског, која отвара човјечанству, Христовим Васкрсењем – вјечне хоризонте.
Исто је тако важна и тема; канонске теме светиње брака, поста, пасхалије, обнове у пракси саборног функционисања Цркве на универзалном плану, уз очување саборности помјесног карактера Цркве. Овим посљедњим ће бити превазиђене и извјесне тензије које оптерећују односе међу помјесним Црквама. Од некадашње четири патријаршије (односно пет – прије одвајања првог Рима 1054), данас се Црква разрасла у 14 (аутокефалних) Цркава, са универзалном дијаспором и мисијом у читавом свијету. То је оно што и намеће регулисање узајамних односа међу помјесним Црквама у свјетлости тог развоја црквеног присуства у свеукупном свијету и њене обавезе и потребе ”проповиједања еванђеља сваком створењу„.
Ово­го­ди­шњи мај­ски Ар­хи­је­реј­ски са­бор, по иза­зо­ви­ма и про­бле­ми­ма ко­ји сто­је пред њим, по мно­го че­му је сли­чан посли­је­рат­ном са­бо­ру из 1947. го­ди­не. Ве­ли­ки број упражњених епар­хи­ја (не­дав­ним упо­ко­је­њем Ми­тро­по­ли­та Јова­на упра­жње­на је и ве­о­ма зна­чај­на За­гре­бач­ко-љубљанска митро­по­ли­ја), њи­хо­во по­пу­ња­ва­ње, арон­да­ци­ја дво­ми­ли­он­ске Ар­хи­е­пи­ско­пи­је бе­о­град­ско-кар­ло­вач­ке (још је Па­три­јарх Павле пред­ло­жио ства­ра­ње у Бе­о­гра­ду дви­је но­ве епар­хи­је) и евен­ту­ал­но не­ких дру­гих епар­хи­ја, освје­тља­ва­ње но­вих усло­ва у ко­ји­ма жи­ви и дје­ла на­ша Цр­ква по­сли­је рас­па­да Југо­сла­ви­је и ши­ре у сви­је­ту (у Евро­пи, Аме­ри­ци и Аустра­лији), при­пре­ма­ње за бу­ду­ћи Ве­ли­ки са­бор Цр­кве Христо­ве (2016), и ње­но свје­до­че­ње Хри­ста у са­вре­ме­ном сви­је­ту, унапре­ђе­ње цр­кве­не про­свје­те и вје­ро­на­у­ке, ка­ко у шко­ла­ма та­ко и при хра­мо­ви­ма, пи­та­ње рас­пе­тог Ко­со­ва и уоп­ште стра­да­ња Цр­кве и хри­шћа­на на Бли­ском ис­то­ку, у Укра­ји­ни, у сви­је­ту… Све су то жи­вот­не те­ме, као и дру­га акту­ел­на пи­та­ња ко­ја сто­је пред на­шом Цр­квом у овом историј­ском тренутку.”
Шта се из интервјуа да видети и закључити?
По овј најави, митрополит Амфилохије и његова новотарска братија спремни су, да у складу са духом овога света, измене каноне и свето предање Цркве, и да је по свему судећи потпуно и коначно предају цариградском патријарху Вартоломеју, главном слузи Вашингтона и Ватикана и водећем екуменисти и њуејџеру у Православној Цркви. Нарочито је битно да имају намеру да целу дијаспору предају Цариграду, што су већ и потписали у Шамбезију и Равени, и тиме униште националне аутокефалне Цркве, које су до сада биле бранитељи националног идентитета сваке помесне цркве по на особ.