U jednom gradiću u Nemačkoj stacioniran je mali garnizon sa 100 američkih vojnika. Jedne subote kapetan je bio dobre volje, pa svih sto vojnika pusti u grad, uz uslov da svi moraju biti u bazi najkasnije do devet sati uveče. Kapetan je jedini ostao dežurati u bazi. Došlo devet sati, a nijedan jedini vojnik se nije vratio. U devet sati i pet minuta pojavljuje se prvi. Besan, kapetan ga strogo upita:

• Zašto si zakasnio?

• Oprostite, gospodine kapetane, ja sam mlad i imam devojku na kraju grada. I kada sam na vreme trebao krenuti u bazu, moj auto se pokvario, ali njen otac ima farmu, pa mi je pozajmio konja, i petsto metara pred bazom konj mi je uginuo, pa sam dalje morao ići pešice, i zato sam zakasnio.

• Dobro – reče kapetan – ulazi!

Posle par minuta dolazi i drugi vojnik.

• Zašto si ti zakasnio? – upita kapetan.

• Oprostite, gospodine kapetane, ja sam mlad i imam devojku na kraju grada. I kada sam na vreme trebao krenuti u bazu, moj auto se pokvario, ali njen otac ima farmu, pa mi je pozajmio konja, i petsto metara pred bazom konj mi je uginuo, pa sam dalje morao ići pešice, i zato sam zakasnio.

• Ulazi – reče kapetan.

U taj čas dolazi i treći vojnik, pa četvrti i tako redom, i svi ponavljaju istu priču. Približava se i stoti vojnik. Kapetan totalno izbezumljen, na granici ludila, vadi pištolj, ubacuje metak u cev, sav plav u licu, urla:

• A zašto si ti zakasnio?

• Opostite gospodine kapetane, ja sam mlad….

• Znam – zaurla kapetan – i imaš devojku jel’, koja živi na kraju grada…

• Da, da, baš tako! – upada u reč vojnik.

• …..I auto ti se pokvario i njen otac ima farmu pa ti je pozajmio konja, je li?

• Neee…. gospodine kapetane, nije mi pozajmio konja!

• Nego?

• Nego mi je pozajmio svoj auto, ali sam petsto metara pred bazom naišao na devedeset i devet mrtvih konja, i nisam mogao dalje pa sam morao nastaviti pešice i zato sam zakasnio