Nešto drugacije..
mr-no
03. април 2012. у 17.58
Kidepo Valley National Park...
Još uvek malo kome poznata tajna Ugande. Smesten u Severoistocnom delu Ugande, uz samu tromeđu Sudana, Kenije i Ugande. 1436 kvadratnih kilometara prave Afrike, one iz tridesetih godina prošlog veka, najdramaticniji africki scenario koji sam ja do sada video...
Od Kampale udaljen nešto preko 700 kilometara, definitivno zestoka dvodnevna off road voznja jako lošim putem sa malo saobracaja.
Voznja kroz Karamoju je u stvari pravo putovanje kroz vreme. Region je postojbina polunomadskom plemenu stocara koji se striktno pridržavaju tradicionalnog nacina zivota. Njihov zivot se nije stolecima menjao i u neku ruku Karamoja predstavlja jedan ogroman muzej. Uz put ćete videti gotovo nage Karamajong ratnike uz svoje krave, sa neizbeznim kalasnjikovom preko ramena. Izgleda da je AK47 jedina novina koju su oni prihvatili u zadnjih par vekova.
Na podrucuju Karamoje jako česti su plemenski sukobi (i kradje celih stada stoke) između plemena Pokot iz Kenije i Karamajong iz Ugande. U stvari, za njih granicni prelazi ne postoje. I jedni i drugi su dosli na ovo podrucje davno pre nego sto su danasnje granice uspostavljene i delove Ugande i Kenije, jednostavno smatraju svojom teritorijom. Sukobi između plemena su nepredvidivi i obično prilično krvavi, sa desetinama mrtvih. Zbog toga se putovanje putem kroz ove krajeve preporucuje turistima iskljucivo u konvoju pod pratnjom vojske.
Drugi način da se dodje iz Kampale do Kidepa je charter flight. Ima nekoliko malih avio kompanija koje organizuju prevoz i cena povratne karte Kampala-Kidepo-Kampala je uglavnom oko 400. Neke kompanije organizuju i trodnevni boravak u Kidepu, koji zajedno sa prevozom, hranom, taksama...uglavnom naplacuju oko 1000$ po osobi.
Pošto moja mala porodica trenutno uziva u Srbiji, ja resih da ovaj vikend i još par radnih dana iskoristim i malo se odmorim u Kidepu. Dogovorih se sa prijateljem Valerijem za prevoz, spakovah hrane i pica za nekoliko dana, rezervisah „bandu” u Apoke Rest Camp...
Kajansi Air Field, desetak kilometara od Kampale, 10 AM. Suncem obasjan, na stajanci blizu kontrolnog tornja AN2. The beast from some other time...Najveci dvokrilac na svetu i avion koji se najduže proizvodi u neizmenjenom obliku. Proizvodnja je pocela 1947. godine i mislim da se male serije i dan danas rade.
Desetak turista iz skandinavskih zemalja stoje u grupi nedaleko od aviona i zabezeknuto posmatraju Valerija, koji radi „pre-flight inspection”.
„Super, stigao si...taman ćeš lepo da mi pomognes...šta si mislio, da letis besplatno? Ajde, ajde, ubacuj taj prtljag, pa na posao...”
Ok, šta da se radi...ako bas moram...Putnici polako tovare svoj prtljag i (čini mi se nekako nevoljno) ulaze u avion...
Valerij u kokpitu, na levom sedistu, ja ispred aviona...sad veliko cetvorokrako cudoviste od elise treba rukama da okrenem bar za četiri-pet krugova...jeboga, skoro sam zaboravio koliko je ovo teško...Nije cudo sto su Rusi nekad imali dobre dizace tegova, mora da su radili u Aeroflotu na AN2...Uspevam nekako, Valerij mi daje znak da je Ok, nekako se uspentrah u avion, zatvorih vrata za sobom i svalih se u najblize slobodno sediste. Pojavi se cupava Valerijeva glava iz kokpita i zacudjeno probrunda „Ej, ti mislio da se izvuces samo tako? Nema ništa od toga, danas je desno sediste tvoje...” Nije mi bas trebalo...ali, hajde, prijatelj je prijatelj...
Startujemo...priming...jedna ruka na „T” rucici za flywheel, druge dve na „mags” i „throttle”...(he, manjak ruku..Ruska ergonomija) Veliki motor se probudi, usput zasipajuci desnu stranu kokpita nesagorelim uljem i oblakom crnog dima...
Taksi...take off...lepo, lagano, bez naprezanja...Cruising height, engine running squared „eight & eight” 110knots...Vreme za picence u kokpitu... Živeli Valerij, V tvajo zdarovje...
Posle skoro tri sata, slecemo na dzombastu zemljanu pistu Apoke podizuci oblake crvene prasine...
Landroveri nas cekaju, par minuta voznje (3km) do Apoke Rest Camp...
Kidepo se sastoji od dve spojene doline, Kidepo i Narus, okruzene vencem vulkanskih planina prosecne visine oko 2000m. Mount Marungole, 2750 metara je najvisi vrh, a same doline su na nadmorskoj visini od oko 900 metara.
Još pre nego sto sam se čestito smestio, daleko u dolini iznad isusenog krajolika pojavljuju se „dust devils”. Naime, pojava ovako nazvana je jako retka uopste u svetu (sem u Kidepu) i ustvari lici na „mini” tornado. Spiralni vetar, isto kao veliki brat tornado, ali mnogo manji...u precniku možda do 2 metra i visine 10-20...jako su retki oni sa precnikom po desetak metara i visinom od par stotina...
Sedim ispred kolibe i u daljini posmatram bar desetak „dust devils”. Kao da jure jedni druge preko savane podizuci oblake prasine i suve trave, onda na trenutak zastanu, teturajuci se kao neki pijanac, da bi sledećeg trenutka „cvrsto stali na noge” i nastavili suludu jurnjavu po dolini...
Kidepo je kompletno izolovan planinski vencem, i u stvari je svet sam za sebe, svet iz nekog prošlog vremena. Gruba, Africka lepota predela oduzima dah...Vulkanske planine, talasasta dolina sa gomilama stenja koje kao da je neko postavio ovde-onde igrajuci se...Suva trava savane, neprohodan bus niskog, bodljikavog rastinja, ovde-onde po neka akacija, a na padinama okolnih planina prava, pravcata prasuma...
Za vreme susnog perioda ogromna krda zivotinja se okupljaju oko Apoke Rest Camp gde je jedino dostupna veca kolicina vode u celom parku (water hole).
Dolina je dom jedinstvenoj mesavini zivotinjskih vrsta, 86 vrsta velikih sisara, od čega 28 nigde drugde u Ugandi. U Kidepu živi i 22 vrste predatora, Crni sakal, gepard, Africki ris, Africki divlji pas, Lisica, Prugasta hijena, Africka divlja macka, lav, leopard...
Najvece krdo slonova u ovom delu Afrike prebiva u Kidepu. Tu su i zebre, zirafe, Warthog, bufalo i 17 vrsta antilopa.
Pored svega ovoga, ovde živi i preko 500 vrsta ptica, od kojih 60 vrsta ni na jednoj drugoj lokaciji u Ugandi, a čak 14 vrsta nigde vise u Africi.
Verovatno lepoti Kidepa pored svega već nabrojanog, mnogo doprinosi i njegova izolovanost i sva ta tisina koja ga pritiska kao retko koje mesto na ovoj kugli zemaljskoj. Za ovih nekoliko dana ovde videh samo dve grupe turista (ukupno njih petnaestak) koji u rano jutro odu na game drive na par sati, a ostatak vremena provode pod nadstresnicom restorana i kupajuci se u bazenu.
Ne shvataju da su retki kojima je pruzena sansa da budu sami u sred ničega...U sred tisine koja vas ponekad zaglusi svom tezinom pritiskajuci ovu carobnu dolinu...