Davno je bilo.Isao sam nekim poslom kroz veliku zeljezaru. Bilo je vreme rucku pa vidim kako radnici okupljeni u krugu fabrickog dvorista jedu pizzu i parcice bacaju malim macicima.Mackice gladne, rekao bi da jedu sve,čak i testo. Verovatno u krugu fabrike nema ni miseva,a glad je glad...
Zavrsim svoj posao i u kancelariji sretnem jednog kanadjanina koga sam znao već ranije iz jedne kanadske organizacije.Sa par reci se pozdravimo i onda uzgred kažem mu ako sam iznenadjen da u fabrici imaju toliko macica? On se najmeja i ponudi mi da uzmem jedno mace.
Onako na brzinu pogledam macice i bi mi ih nekako zao. Pored toga setim se da u zgrdi gde radim skoro smo primetili da se pojavili misevi. Još jednom pogledam i izaberem jednog potpuno sivog macka,kao mis, koji je imao izuzetno zelene oci. Dadose mi ga i ja ga strpa u auto i pravo sam njim u moju kancelariju. Sekretarica, inače nasa zenska bila je prijatno iznenadjena. Macku smo odmah dali ime Marko.
Preko dana nekih 3-4 meseca lezao je u njenom krilu. Marko se brzo odomaćio. Na spratu u jednoj povecoj ulaznoj prostoriji koja jedino nije imala alarm stavili smo mu kucicu gde će da spava. Ustvari to je bila poveca visoka kucica sva ugradjena od tepiha koju sam nasao u jednoj radnji. Na nju se mogao da popne i da gleda napolje kroz 3 poveca osvetljena prozora,a po tepihu je mogao da ostri nokte.Vodu je imao u posudi,a tvrdu macju hranu je imao u plasticnoj posudi koja je izgledala kao ona za ptice. Napunis je do vrha i hrana polako silazi dole,a punim je jednom nedeljno. Na takvu hranu je navikao i samo je vodu pio.Par puta sam mu nudio mleko, neće ni da pomirisi.
Marko je sticao cudan karakter i to valjda zahvaljujuci meni. Ja sam ga jedini hranio i brinuo o njemu. Jednom godisnje sam ga vodio kod veterinara da dobije inekciju. Cena oko $150. dolara. Inače nikakve bolesti nije imao.
U početku bezao je nekoliko puta vani gde je ostajao 2-3 dana i onda valjda kada ogladni,a na moje povike Marko, Marko, pojavljivao se i tako ga vracao nazad u zgradu.Ustvari to je omanja zgrada sa jednim spratom i podrumom kroz koji se on setao ili trcao gore dole kao da je on vlasnik. Cesto sam radio nešto u podrumu i čujem uvece neki tutanj...Ja brze trcim gore, pomislim neko možda provalio ili tako nešto,a ono Marko, zaleti se sa jednog kraja na drugi pa tutanj...
Ono nešto miseva sto su nam se pojavili Marko ih je zacas pohvatao. Nije ih jeo već nam ih onako osamucene donosio u kancelariju da se pred nama igra sa njima. Uvek sam morao da miseve necim odalamim i bacim u djubre da ih Marko ne bi suvise svojom igrom mucio.
Još od malena Marku sam „cupao” dlacice.Kao hvatam ga od repa pa prema glavi i on se onda branio zubima. Nikada nije grebao već samo zubima.Na poslu nas je bilo 12 i jedino je mene ujutro cekao sakriven. Čim se pojavim,a on skoci da me zgrabi pozadi nogu.Ocigledno je prihvatio da se zeza sa mnom kao sto sam se ja zezao sa njime. A to nije radio nikome drugom.
Zavnicno zatvaramo u 5 sati posle podne.Marko je tačno znao kada je 5 sati i onda je sam odlazio u prostoriju na spratu gde je spavao. Mi smo samo zatvarali donja vrata zbog alarma.Skoro da nismo ni proveravali.Pre nego sto zatvorimo vrata za njime viknemo par puta njegovo ime i kada se on javi sa svojim mjau, onda smo sigurni da je gore.
15 godina je Marko sa nama zivotario na poslu. Odomaćio se,klijentula ga je zavolela, čim se neko pojavio on mu omdmah trci u susret.Ustvari postao je Maskota firme.
Bas u to vreme jedna TV kompanija iz Toronta pravila je svoju filmsku epizodu „My Parents Hause” i nekako izaberu moju kucu da u njoj doteraju dnevnu i rucnu prostoriju. Doslo oko 40 radnika,a ja se sa porodicom iseli za krace vreme u jedan hotel. Takvi su bili uslovi, da nas iznenade sa svojim poslom?!
Ja imam inače povece zemljiste sa dosta voca i drveca,a i suma je blizu. Radnici su izgleda drzali kucna vrata stalno otvorena tako kada smo se vratili kuci, posle nekoliko dana pojavili su se misevi.
Do tada nikada u kuci nisam imao miseve.
Sedim na fotelji, gledam TV kad na moje iznenadjenbje mis se uspravio na dve noge, pola metra od mene i zagleda šta je stolcicu. Ja se sokirao, nisam stigao ni papucom da ga gadjam.
Šta ću, lepo uzmem Marka i dovedem kuci. Pesak u podrumu, hrana i voda u kujni,a spavao je uglavnom na jednoj od fotelja. Brzo se odomaćio. Ustvari upočetku je dolazio da spava na moj krevet kod mojih nogu ali valjda kako se u snu okrecem mora da sam ga par puta raspalio nogama pa vise nije ni dolazio u moju sobu.
Miseve je zacas pohvatao i po obicaju mi ih je donosio predamnom da ih dovrsim papucom pa u djubre.
Ptice redovno hranim i pred dva velika prozora može da se vidi jezero i deo grada,a tu je kucica gde pticama stavljam hranu. Marko ih je stalno gledao, mjaukao i oblizivao se. Ko zna šta im je sve mislio?
Kada kuci dolazim docekivao me je sa mjau i trcao zamnom kao da je pas. Sada vise nije morao da misli na vreme kada je 5 sati posle podne ali je poceo da strasno mjauce između 6:30 i 7. sati ujutro.
U početku sam mislio da je gladan, da mu fali voda? Dizao sam se namerno u pola sest ujutro da mu dam svezu hranu,a on i dalje mjauce u 6 i 30. Tada sam shvatio da zna da se u to vreme dizemo, da moramo da se spremamo na posao. Vise nam nije trebao budulnik. Tako svako jutro.
Marko vise nije ili vrlo retko jeo tvrdu hranu. Sada je jeo meksu hranu iz konzervi. Ipak već je bio stariji macak pa je tvrda hrana ipak bila malo teza za njega iako je to bilo dobro za njegove zube.Skoro redovno sam mu sekao nokte i nekoliko puta sam ga kupao u kadi.Kao već stariji macak sve je to prihavtio mirno. Redovno je isao za inekciju kod veterinara sve do dana kada su mi rekli da treba da mu peru zube. To me je kostalo oko 350 dolara.pranje zuba. Dve godine kasnije kaže mi njegova doktorka da treba ponova da pere zube. Kažem koliko to kosta? Oko 400 dolara. Odgovoi sa jok, kod mene u Beogradu nikada nisam čuo da je neko vodio macke za bilo kavu inekciju,a kamoli da zivotinjama ribaju zube. Ni ljudi ne peru zube,a sad treba macka. Ona mi odgovori; Znaci želite da Marko umre na miru od strosti? Odgovorim samo sa DA! Vise Marka nisam ni vodio za nikakvu inekciju. Marko nije izlazio napolje,nije ni hteo, pa zašto mu treba neka inekcija?!
Od tog vremena je prošlo 5 godina.
Prošle godine,krajem leta, Marko se razboleo, poceo je glasno da kuka,da mjauce. Prestao je da jede. Racunam sada je već 20 g. star, možda je i vreme da umre. Kukanje je trajalo jedno mesec dana. Izgubio je dosta na tezini. Sreća da je samo pio vodu. Tada sam već pomislio da ga vodim veterinaru da ga uspavaju. Sreća, Marko se povrati,kao da ništa nije bilo. Opet je poceo da trckara,da se igra,da jede...Tada sam pomislio kako se ljudi zacas prevare pa uspavaju svoju zivotinju koja bi možda prebolela svoju boljku i to bez veterinara. Kao ljudi!
Pre 2 nedelje, Marko je prestao da jede. Nije plakao, jednostavno se smirio, tu i tamo malo lizne vodu i onda lezi na fotelji kao stari cica. Primetio sam da sve teze pomera svoje dve zadnje noge.
Prestao je da pije i vodu i vise nije mogao da skoci na fotelju. Stavio sam mu jednu kutiju sa cebetom pored hrane i vode. Naidjem predvece kuci kad vidim da mu rep lezi u vodi. On me samo pogleda,ne mari za rep. Obrisem mu rep i malo ga udaljim od vode. Vise nije mogao ni da se pomera.Uzmem malo vode na prste pa mu pokusam da namezem usta,da vidim da li će da lizne vodu. Ništa od toga. Ocigledno da mu se više ne živi.
To me potseti skoro na jednog poznanika koga sam posetio u Torontskoj bolnici. Isto tako nije hteo vise da jede niti da pije. Jednostavno zeleo je da umre i tako k'o Marko, uzelo mu dve nedelje uz morfijum.
Dva dana pre Markove smrti zovem 5-6 veterinara, pitam za cenu.Kažem da je Marko sada 21 g. star,da je bolestan, da hoću da ga uspavaju. Cena u proseku 250-350. dolara. Pitam koliko je samo inekcija, rekose 95. dolara,ali mora generalni pregled i td...Lopuze!
Na poslu mi rece moj racunovodja,ako macak nije u bolovima,ako ne place, pusti ga da umre prirodnom smrcu.
To vece Marko je poceo da se trese kao da mu je zima. Pokrio sam ga malim cebetom i to ga izgleda smirilo.Gleda me kao da se oprasta.Sat kasnije izdahnuo je. Lezao je u kujni čitavu noc,a onda rano ujutro oko 6 sati zamotam ga i iznesem pozadi garaze. Mekana zemlja, iskopam mu raku i tu ga sahranim. Zemlju utabam i stavim mu upaljenu svecu da gori da slučajnu neka zivotinja ne pocne tu da kopa...
U kuci mukla tisina, niko ga ni ne spominje,a ni na poslu. Kao da nam je umro najrođeniji.Svako valjda u sebi nosi tu neku svoju tugu za izgubljenim Markom.
Juče otisao sam poslom u jednu crkvu,razgovaram sa svestenikom, kažem mu kakva se tuga uvukla i u meni i u svima koji su dobro poznavali Marka. Odgovori da je to normalno.Rece mi da je pre neki dan na zahtev jednog svog parohijana odrzao kratku sluzbu za jednog psa kome je parohijanin bio toliko blizak i da mu je sada lakse.
To kod mene ne dolazi u obzir ali sam tada pomislio, ako je tom coveku tako lakse zašto da ne?!
Lično verujem da macka i pas imaju dusu kao i covek,a posmatrajuci kako umiru nije bilo velike razlike.