Pošto sam celog zivota verni obozavalac lika i dela Meri Popins, a u godinama intenzivnog majcinstva sam ga odgledala bar dvesta puta na tri jezika, posto je to jedan od filmova koje smatram practically perfect, in every way, posto je svaki, ama bas svaki put uspeo da mi popravi raspoloženje, bez obzira na početno stanje, posto je njegova snažna poruka po meni zaista neverovatno važna, tako suptilna i tako fina, a, iako pozitivna do srzi, često potcenjena (jer, naravno, brojimo samo negativne poruke), pošto je pesma o zmajevima meni himna radosti, posto je, gledajuci ga kritickim i cinicnim okom prezasicenog filmskog potrosaca uvek jednako svez, jednako genijalan, maestralno reziran, fantasticno montiran, predivno aranziran, simpatican i sarmantan, zabavan, poucan, nezan, poetski i i decji, možda mi je recenica preterano duga, pa da skratim: sasvim slučajno na TV, neopravdano i nicim izazvano upaljenim, naletim na Saving Mr. Banks, Tom Henks, aj’ može, nije bas da ga obozavam, ali mu nekako uvek dam kredit, Ema Tompson, e to već može, ajde da gledamo, mh oh, ah, ma šta je ovo??? Prica o autorki knjige o Meri Popins i neprevazidjenom geniju maste Dizniju i njegovoj dugotrajnoj borbi s njom da se domogne prava da ekranizuje njenu knjigu.
Sudeci po prici, film se verovatno prilično drzi istine, i daje nam, iako nismo tražili, priliku da se upoznamo sa zivotom autorke i pravim razlogom zašto Meri Popins uopste postoji.
Možda bi zvucalo pateticno da sad nešto pocnem da hvalim ovaj film kao takav. Ne mogu, jer nije to neko remek delo, da sad mogu da se hvalim time da sam ga odgledala, ali opet, nasla sam se zatecena pred cinjenicom da mi je i on, i sada, po ko zna koji put, preneo tu vecnu Diznijevu poruku o tome kako zivot uvek ima bright side, uvek i bez obzira na sve. Pre mnogo godina sam ga osuđivala jer je izvrtao bajke i sve ih prepravljao na hepi end, ja, ona ista koja nije smela da otvori knjigu na stranici gde je prica o Plavobradom, ona ista koja je sakrivala Andersenove bajke od same sebe da ih ne cita, da ne bi plakala... s kojim pravom sam smela da kritikujem Diznija jer vise voli srećan kraj? Tek mnogo kasnije, uzivajuci u svetlom nebu koje moja cerka vidi čak i kad pada kisa, shvatila sam da je on u pravu. I juče, dok sam gledala ovaj, sasvim prosecan, ali ugodno sladak film, predala sam oruzje uz naklon velikom, najvecem obozavaocu zivota koji je ikad hodao ovom planetom. Diznija je trebalo uciti u skoli, jer je on bio u stanju kao alhemicar iz svega da stvori sreću, ljubav i radost. Možda bi sada, 50 godina kasnije, ovaj svet bio lepse mesto.