Glumac sa najtoplijom bojom glasa. Dobar čovek u vremena zla.
Preminuo je u staračkom domu jer nikog nije imao. Tom stračkom domu je poklonio svoj stan da bi ga pazili.
Sećem se, kada sam bila dete, da je imao nervni slom i posle otkazane predstave završio na Psihijatriji.Kada se oporavio i nastavio da radi, pričao je kako je tamo bilo, a uvek je počinjao sa „mi ludaci”, pa dalje... Bio je dobrica, u pravom smislu te reči, pogotovo sa nama, klincima. Putevi su nam se stalno ukrštali, meni do škole, njemu dalje do pozorišta. Pita on mene jednog dana:

-Da li bi ti volela da se udaš za nekog generala pa da živiš na Dedinju?

-Daleko bilo čika Djoko, generali su matori šta će mi to? A jel znate da na Dedinju nema kanalizacije, samo septičke jame. Pitajte Miru Stupicu, stalno se žali kako je živela kada je bila udata za Cvijetina.

-Znam dušo, samo sam te onako pitao. Školuj se, pa češ se udati za sebi ravnoga.

Tako smo godinama šetali i pričali, on mi je pričao o svom životu, koji je bio turbulentan,težak ali i ispunjen. Pratio me do škole i dalje nastavljao do posla.

Neka mu Gospod podari rajsko naselje, jednoj divnoj i napaćenoj duši.
Slava mu!