Нешто ми никако није јасно. Призивање Броз значи и призивање бивше Југославије.

Онда дођу политичка кошкања, у Хрватску се на велика врата враћају усташе, сви важније функционери бивше Југославије (у тим преломним тренуцима) хрватски кадрови (Месић, Марковић, Лончар, Аготић, Тус, итд.), Словенија проглашава независност као и Хрватска.

У целом том циркусу браћа Муслимани се приклањају Словенцима и Хрватима и виде и своју шансу да добију и своју државу. Срби се, наравно, не слажу са тим, почиње грађански рат, стотињак хиљада људи губи животе, вероватно милион и више људе померено из места у којима су живели.

И шта је у свему томе чудно? Па имали смо заједничку државу а онда сви дигли сидро (осим фактички Срба и Црногораца у том тренутку).

А данас тамо неки Едо и Дино призивају Броза и раја почне да се пали на све то.

Па, мајку му, зар се онда није требало борити против било какве сецесија и одвајања од заједничке државе? Наравно да јесте али, брале, ко је о томе онда размишљао. Јбт, сви се надигли и хоће своје државе а данас сви скупа немају ни д од државе. Све некакви протекторати (укључујући ту и Србију).

Мани се, докторе, таквих носталгничних песмица па макар оне биле само и пародија.

Дино и Едо призивају Тита а кад је утакмица огрну се плаво-жуто заставом „с поносом”.

Исто као анонима, „никад није подржавао Алију” али му се и те како свиђа Алијиних руку дјело.

Пих

1942-ga
Tito je men´Tiito jer iz licnog iskustva sam iskustvio taj like izprenazen djelom i uvidjeo velicinu tog Tita.
naime,
obzirom da sam u mladosti vazio za izuzetno prijatnog ljuda, po kuriru od Tita dobijem poruku u kojoj me on moli da dodjem na Neretvu u jek ofanzive, da me se stavlja ranjenicima na rane. „sidji do rijeke”, ka§xe Tito na kraju pisma: „veceras i ja sam dole i u velikom sam skripcu”.
Ka§xem kuriru da me saceka - uzmem sve vuneno iz kuce: carape, dzemper, laptop.. i krenemo.
Čim stigosmo, ja prionem na melemljenje ranjenih. pridje mi Vladimir nazor da se upita sa mnom i bi mi jako krivo sto mi prilazi nazor, radije mi nemoj prilaziti nikako.
Jednom od ranjenika rana je bila tako duboka da u njoj nadjoh još trojicu ranjenika. Ka§xu:„da se malo ogrijemo”. Istjeram ih, naravno, a iza konja jednog od njih ugledam smrznutog četnika. Rok upotrebe: na -18 do 1992. Izvadim četnika i odnesem ga drugu starom s prijedlogom da od njega napravimo spomenik Karlu Marksu. Stari mi dade odrijesene ruke jednog zarobljenog Njemca. Nalo§xim dvojici drugova da u sumi ulove divljeg postamenta (§xivotinja slična postolju za spomenik, samo divlja) te oni tako i postupise.
Stavismo smrznutog na postament, a Vladimir krasopisom ispisa „Karl Marx”. Pridje Veselin Maslesa i upita me kako bi to bilo da i njega zaledimo i da napisemo Grucho Marx. Titu, koji inače voli uvijek sali i veselju sklonog Veselina, ne bi pravo i naredi da se ulica u Banjaluci prozove po njemu. To je u taj crni vakat bila najgora kletva.
S negodovanjem pridje Muhamed Kazaz, za kojeg sam ja do tada mislio da je skola u Gornjem Seheru, sa sinjela skide zbornicu i baci je Titu pred noge. Tito koji je uvijek va§xio za smirenog komadanta, uze zbornicu i iz nje istrese Polarisa, nastavnika domaćinstva te mu zapovijedi da ide organizirati kazan.
Kao sto sam vam ranije pricao,nastavnik-domaćin u nedostatku kutljace otkide jednom ranjenom mrkom medvjedu pandzu pa ga prozvasmo Stevo karapandza.
Tog dana nam prirede razoraznih djakonija: rolovanu teletinu od kore s drveca, graniranog lososa od neeksplodirane granate i Njemca koji je isao naprijed, sve preliveno maslinovim uljem spravljenim od sala veselinovih.
dok smo se mi gostili Tito posla Ljubisu Samardzica na grob Ljube Tadica i rece mu da tamo ima pucati na sve što se kreće. Do ljubise po kuriru stize krilatica „ipak se kreće” i ubi nam majku zemlju.
Rat je zaista ekoloska katastrofa.
1992-ga
Spomenu rat i ta sranje sjetih se tamo nekada davno te 92-ge, kada nosajuci one slike druga Starog, jer ga nije bilo među nama mladima , digosmo ustanak protiv zla jurisajuci na barikade.
Ostavismo one slike i krampove rudarske i uzesmo ono sto zlo jedino mo§xe razumjeti te ustadosmo i protiv onih sto ustaju i dok shaha igraju i onih odmrznutih brace Marx. Pretrchah jurishom , sa pjesmom, preko Vrbanja mosta i odoh sa drugovima u pravcu Vraca, na vrh strategijske kote. Tada me zarobi mrski neprijatelj na koti 203. Ova kota je dobila ime po slučaju kratkorepog svizca koji tog maja nakotio 203 mlada kratkorepa svizcica. Prvo su tra½xili da priznam sve, ama bas sve. Ja bez mucenja priznam Sjevernu Irsku i Slovacku, ali kipar ne htjedoh. Njima to bi malo pa podjose tra§xiti da priznam i kipar i vajar.
bez ustrucavanja im objasnim da vajar nije dr§xava nego zvanje ili ako će bas preciznije - anagram ajvara.
Pridje mi njihov visoki oficir Stjepanovic. Imao je preko 17 metara §xive visine. Mene dojmi njegova visoka pojava te ga upitam nije li mo§xda malo nerealan po pitanju vlastite visine. Ostadoh uskracen za odgovor, ali me utjesi spoznaja da bi pored ovolikog oficira svako normalan ostao uskracen.
on podesi ekvilajzere i smirenim tonom, bez viska basova, objasni mi da ću biti streljan(!?)
Ja to uzmem zdravo za gotovo, mada vise za gotovo jer nasi stari su prepricavali kako streljanje nije zdravo. Mo§xe malo, ali ne treba pretjerivati. Ponudi on da mi sveze maramu oko ociju, ali ga zbog vlastite hrabrosti odbijem. Volim gledati smrti u oci, pa kome se prije zamuti. Opet on vadi kutiju marlbora petice i nudi mi posljednju cigaretu.
Dizajn kutije me strasno podsjeti na pripadnika kk klana te ga posaljem u lijepu visoku nacionalisticko-rasisticku stvar.
Raskopcam kosulju sto mi je jednom Pierre Cardin poklonio, isturim prsa na kojima mi miner Prsan, iz Kapelskih kresova istetoviran, i koliko sam mogao glasnije povicem, a mogao sam još glasnije samo nisam htio: „streljajjjjj!” ….
§x

Svaka cast! Ovaj zadnji post tvoj napisan potpisujem totales. Jer i ako dzukac treba da budem pa da odradim kako treba, jel
Svakom po zaslugama

Уууууу, јеееееееееееее,...

Djecko se mislio vratiti,
i cesmu napraviti
al' neće !

Japanska haiku poezija iz Aneksa 7 Dejtonskog sporazuma.

@nonima

proba

Svi smo mi bos. .. pardon Tito.

Prva parna lokomotiva te parne 1804 godine je otvorila novu sferu transporta Tog 29. Novembra prije vise od 200 godina je napravljena prva u historiji tako da slobodno mogu reći da danas je dan §xeljeznicara, ne nogometnih nego masinovodja, otpravnika, pregledaca kola, konduktera... §xeljeznica se pravi od voza i od pruge, a slu§xi za prijevoz putnika i roba koji su zadnjih godina u miloj nam domovini postali deficitarni. Najbolji putnik ima kartu, sako, torbu i novine. Njegova sestra radi u banci na virmanskom placanju i udata je za sefa odr§xavanja vozila u hitnoj pomoći, koji od svih poslova na svijetu najviše mrzi ispunjavanje radnih naloga. Radni nalozi se stampaju u stampariji njegovog tetka koji svome tecicu daje proviziju od 5% jer mu je ovaj nabacio posao s radnim nalozima. Tetak je prošle godine ostavio tetku jer je ova često imala spolne odnose s njegovim dostavljacem. Dostavljac je, naravno, dobio otkaz i sada radi na §xeljeznici kao prodavac karata. Iako je dan §xeljeznicara, danas nema slobodan dan tako da postoji velika vjerovatnoca da će bas danas prodati kartu najboljem putniku. Najbolji putnik je bio licinka slična vojvodi Putniku ali tada je bio mlad i neiskusan oficir. To je bilo prije dosta godina i na danasnji dan Dan republike je popio malo, kao sto pjesma Pusenja ka§xe. Popio je iz male bocice, da ga ne uhvati previse. Nikada vise neće imati priliku da postane najbolji putnik iako ga drugi vojvoda hvali.

§x