Odlicni komentari i svi imaju smisla.

Od samog početka naše veze koja traje jednu i po godinu je bilo i lepih ali i loših stvari.
Na to loše nisam hteo da obracam paznju, bio sam strpljiv i uvek sam na lep način objašnjavao kako bi me razumela. Stvarno sam imao mogo strpljenja.
Ipak je ona osoba i cenio sam njen način razmišljanja, način zivota.
To sam isto tražio i od nje ali razuma i strpljenja nije bilo.
Svadjala se sa mojim prijateljima, roditeljima, nije mislila kako ću se ja osecati ako ona nekom svoje nezadovoljstvo pokaze. Nezna da precuti pa da posle lepo i mudro resi problem ako postoji.
Od svojih roditelja je imala podrsku za svoja dela pa je još vise verovala u sebe.

Davala mi je savete koji su losi prijatelji a koji su dobri sa kojim treba da se družim...
Ja sam na to samo cutio, nisam toliko obracao paznju jer ako se suprostavim dolazilo bi do rasprave.

Ozenio sam se da bih postovao ženu, sa njom imao decu, dao sam joj dosta, mnogo paznje posvetio. Ona bi to veoma brzo zaboravljala i uvek nalazila razlog da bude neraspolozena, da nadje neki prigovor.

Imali smo razgovor, odveo je na romanticno mesto da se lepo ispricamo. Pustio sam je da govori, saslusao je... uglavnom je to bila primedba i kakav sam ja, kako ne postupam dobro. Nakon mirnog slusanja ona nije htela da prihvati moj predlog a to je da ne obraca na paznju šta drugi rade već da misli na nas. Nije htela popustiti već se uvredila kad sam joj rekao da nisu dobro njeni postupci prema drugima.

Ona se drzi prvila „imaš mene i niko ti više ne treba ako je los”
za nju su mnogi losi pa čak i ako je to samo njen zakljucak bez bilo kakve osnove.

Jednostavno nema poverenja u mene, daje prigovor na svaku moju odluku.

Ne rastaje mi se, želim da budem sretan a sa njom a ne verujem da će te sreće biti jer sam toliko pokusavao na lep način rešiti neke stvari ali bez uspeha.

A zašto sa vama ovo delim!?
Zato sto mi je teško, najmanje sam ovo zeleo.
Zato sto je moja krivica sto je doslo do ovoga.
Trebao sam znati u početku da sa njom neću biti srećan.
Mislio sam da će se kroz vreme promeniti, da će razumeti da su drugi nebitni i da nam ne mogu sreću kvariti.
nadao sam se ali nadom je postajalo sve gore i gore, poceo sam gubiti strpljenje i postao sam nervozan zbog toga. POstao sam nešto sto nisam i živim zivot kakav nisam zamislio.
Šta drugo raditi sem da se razvede?
Pa nekad je bolje i sam provesti nego nesretan biti sa nekim!

Javio se i jesam da podelim sa vama jer nekako ti bude lakse kad to podelis sa nekim.
Da li sam u pravu ili nisam sa svojim postupcima... to je pitanje koje ima oba jednaka odgovora.
Mnogi će mi reći da sam u pravu a toliko će ih isto reci i da nisam jer to je brak i braku treba dati sansu.

Ona je draga osoba, dobra, znam da će paziti na moju porodicu, kucit će, cista, pedantna... ima sve ono sto sam uvek tražio i zato sam je ozenio.
A nedostatke koji su se posle pojavili, ima takve da nikad nisam pozeleo da ima moja žena, da bude tako teska...
Veoma zna biti arogantna i bezobrazna prema nekom ko njoj ne odgovara.
Ne razmišlja u nekim trenucima i veoma eksplozivno reaguje ako zakljuci da npr. moj prijatelj nije dobra osoba, da njoj ne odgovara ne misleci da je ta osoba ustvari moj prijatelj i da ona nema ništa sa tom osobom. Ta osoba nije vredjala niti cinila ništa loše za nasu vezu.
Već par puta me osramotila svojim besnim ponasanjem pred prijateljima. Vise nisam opusten kad odemo negde već moram misliti da li će ona nešto da kaže loše ili da loše odreaguje na neciju salu...
Ako je ljuta na mene ili na moje u stanju je da svasta kaže, uvredi rečima da ni svesna nije koliko su teske.
Ona je draga, dobra osoba ali nije naucila da u zivotu treba biti fleksibilan i mudar.

Kad pomislim, želim biti nasmejan, sretan, tako i moja žena da bude, da radimo i mastamo o odmoru, da nas ne opterecuju gluposti koje se ne ticu naše ljubavi.
Zar je bitno gde ćemo živeti? da li je to u sobici, velikom stanu... važno je da smo zajedno i da se zajedno borimo za najbolje...

Predlozio sam da dodje prvo u stan da budemo sa mojim roditeljima dok ne nađemostan. To je možda par nedelja. Ne želim da trosim pare na stan dok ne dodje...
za nju je to veliki uslov koji ne prihvata... zbog toga me uvredila da sam mamin sin i nemam hrabrosti da se odvojim od mojih, da nemam svoje ja.
Samo sam tražio da tako zapocnemo a niko nezna šta će ti zivot jednog dana doneti, da li je to neka velika vila ili pak da stvarno budemo morali živeti sa mojima...

Ja imam dobar posao, stojim na pragu velikog uspeha, radi se na tome da se prebacim na bolju poziciju na poslu koja će mi doneti tri puta veca primanja mada ni ova trenutna pozicija nije mala i možemo lepo živeti sa mojom platom.

Sve u svemu... zvao sam advokata i rekao mi je da će mi to sve brzo odraditi pa čak i da nemoram da se pojavim na sudu...

Sve je ovo teško i najradije bih voleo da se sve izbrise iz secanja.
Ali sam sam kriv sto sam dosao do ovoga mada odkud sam znao da će tako da bude...
Ili da se menjam iz korena i budem onakav kako je ona naucila u svom zivotu ili da zovem advokata...
Ja sam se ipak odlucio za advokata...

Kad se odlucujete na brak, dobro razmislite i vidite da li vidite sebe sretnim sa tom osobom pa onda odlucujte na taj veliki korak.
Ja sam se bio zapitao i nije mi ništa pokazivalo da će posle ovako biti.

Bolje i proziveti malo zajedno da prođe malo vremena u vezi pa da vidite da li se postujete, razumete, da li postuje vase roditelje, brata sestru i prijatelje...
Pišem vama a ustvari dajem samom sebi savet.

Veliki pozdrav!