E bre mnjau mnjau...naravno da smo imali.
Slušaj.

SAN

Pogled u daljinu tihu i mirnu,
pogled u tišinu,pogled u vodu,
pogled u nebo,
pa opet pogled ispred sebe
u praznu zelenu pivsku flašu.
Kroz plavičasti dim cigare
koja dogoreva kao i njegova karijera,
preko bezbroj asova i ‘pasova’,
koševa i golova, eskivaža, i trauma
koje mu promiču pred zamagljenim
i vlažnim očima.
Treneru koga još samo prošarana prirodna kosa
podseća na na nekad davno ,
na 'prohujalo sa osmehom.’
Nasmejana kao cvet izjutra, javlja se ONA.

I dok sanja noću radovanje sa publikom
i sve neodigrano,kao da ga i tad prate
njene pitome, bademaste oči
u toj vreloj avgustovskoj,
punoj želja tihoj noći.
U diplomatskoj vožnji kroz snove,
sreće crno jare
koje pašnjakom juri za nemirnim leptirom
posmatrano sa grane
od grupe brbljivih vrabaca.
Za tren mu zaigra
jedva vidljiv osmeh na usnulom licu
koji prekinu zvuk
ispuštene novine iz ruke.
Trgnu se probuđen na čas i pomisli:
„ DA LI JE I ŽIVOT SAMO SAN”?

na ostvarenju snova se radi :)

Sve se može preboleti...potrebno je samo ubediti sebe da tako treba i mora biti.

Desanka Maksimovic

NASA TAJNA

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u našim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reci kakav je sklad
oci naše često spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je zivot
ili od smrti strah spajao naše ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Neću im reci ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duse naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome neću reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume naše s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome neću reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

Volela sam ga kao nikad nikoda pre ni posle. Htela sam da ostavim sve, I zivot promenim zbog zelje da živim sa njim. I povredio me je, slomio mi srce, kao niko pre ni posle.
Još ga volim.
Možda sto volim tu ideju o dozivotnoj sreći o kojoj smo pricali. Ali, to pricaju svi zajubljeni.
Možda zato što sam u nekim trenucima sa njim mislia da sam najsrecnija I da nikad neću biti tako srećna.
I bila sam potpuno u pravu.
A, tuga I samoca izlaze I iz svojih korita I bunara I kad sam sama I cesece kada sam sa ljudima.

Ahh odkad mi nisi dosslaa

joj treneru, ne objavljuje se sve što se napise.
treniras zivce...

44