Ih Bukovski,svijim „Bludnim sinom”me je vratio u detinjstvo direktno ispod stola među noge mame tate i prijatelja. Napisao prvi roman u 50 oj a do tad boemovao. Moj uzor...

Već nekoliko godina zaredom svako leto tumaram po Beogradskom predgrađu i svim mestima gde sam nekad stanovao ili izlazio tražeći ‘kopču’ da se vratim. Sa izboranih licia bivših prijatelja i to onih koji su nasli vremena za ‘čašici razgovora’ čitam muku u sveopstem neredu oko nas. Zaiskre nam oči samo kad neko od nas kaže:
„Jel’se sećaš”…
Pa krene poznata priča o dogodovštinama uz smeh i nazdravljanje. Samo kratko traje čarolija uspomena baš kao i čaša koja se razbila nehotice srušena sa stola.
-Probaću ponovo za par godina,
Smirujem savest vraćajući se u tuđinu kojoj ne pripadam i odlazeći iz Srbije čiji izgleda više nisam…
Na televiziji ponovo repriza 'Povratak otpisanih'.

„JOVICA” :
inženjer, radio u Preciznoj mehanici, trenutno odgovorni portir u EI distribuciji na Trošarini, bez ambicija da se rve sa korupcijom i poremećenim sistemom vrednosti strpljivo čeka penziju. U svom životu nije nikog zakinuo za mesto u redu, pozdrav i pogled, a kamoli da se materijalno okoristio. „Grešan” jer je predobar za zemlju Srbiju. Kucnem na izanđala vrata jedne od starijih kuća i najuglednije porodice kod „Cvetka.” Prepoznajem njegovu majku koja začuđujuće sveže i zdravo izgleda. Volim te situacije.

-„Dobar dan, jel” tu Jovica?„
”Nije trenutno, a ko ga traži„?

Odmerava me mudro tetka Milunka.

-”Školski drug„,

kratko i ohrabrujuće sa pratećim osmehom ću ja.

”Koji? „,

prihvati osmeh dobra žena.

-”Najbolji„,

siguran sam u sebe ali ne samo u sebe…

”NEŠO, TI SI!„

Pogodi iz prve. Obradova se Jovanova majka, briše ruke o kecelju da se rukuje pa spusti pogled na moje noge.

”Znaš da si uvek bio bos, kad si dolazio!„

Duboko sležem ramenima od dragosti što me se staramajka seća po nečemu što se nekad računalo kao odvažnost, ulazeći u dobro poznate sobe da sačekam bivšeg i to kakvog školskog druga. Jovičin tata i ”nana„ nisu više sa nama a sestra se ”srećno„ udala. Sami su njih dvoje u svakodnevnoj brizi jedno za drugo. On se nije ženio niti se nešto posebno trudio po tom pitanju. Prelazim pogledom po unutrašnjosti prave kuće od crvene ali i nepečene cigle. Sve je kao pre, pa čak i nameštaj iz dalekih ”šezdesetih„ što mi daje nekadašnju mladalačku energiju. Skoro zaboravljeno slatko od višanja iz dvorišta sa ukusom beogradskog predgrađa samo po sebi traži da se podsetim i dvaput poslužim. U tom zadihan stiže Jovan sa dečijim, znatiželjnim izrazom lica koje ne može da sakrije ni fazonirana bradica baš kad je kafa provrila. Komuniciramo više očima nego rečima grčevito tražeći onaj iskreni dečiji duh koji skoro da je isčilio iz naših bića. Skoro ali nije. Crno bele fotografije koje ljubopitljivo preturamo dobile su vremenom još jednu boju.
Sivo-žutu.
”

Posle 40 godina.

ZORICA (prva neuzvraćena ljubav)
Razvedena nastavnica živi sa kćerkom u istom stanu kao pre 40 godina.

Čekam Zoricu, moju bivšu, nekad nedostižnu simpatiju iz osnovne škole kod „Vukovog” spomenika, jer dobro znam da sigurno neće doći. Još kad sam je poslednji put video kod cirkusa , znao sam da postoje osećanja samo u jednom smeru. Svi iz razreda smo bili zaljubljeni u nju, ali tek ja nisam imao šanse. Jednu godinu mlađi, niži, loš đak, ma ima toga još. Nisam je video četiri decenije i sad pokušavam već šesti put da utanačim sustret. Uvek se nešto ispreči u njenim obavezama pa sastanak propadne. Sad stojim na mestu pored koga prolazi kako reče, jer žuri na posao u školu gde predaje. Rekao sam da je neću zadržavati više od minute koliko mi je potrebno da joj dam moje priče, stisnem ruku i pitam za zdravlje. Sutra se vraćam „preko bare” gde živim dvanaestu godinu. Dok sedim, čekam da ona prođe bez pozdrava i zadržavanja pored mene sa skrivenim pogledom, na bezbednoj distanci, pišem ovu ispraznu priču da mi prođe vreme. Tako osećam jer tako je zvučalo njeno:

„Bez obaveza.”

Kad sam joj rekao da ću stajati na njenom ustaljenom putu do posla. Kao da takvih susretanja imamo nedeljno po nekoliko? Želim i nju da uverim da ne želi i ne sme da se pojavi ili bolje rečeno da prođe pored mene sa kratkim zadržavanjem za trenutak. Ne tražim mnogo. Možda je sputava višak bora,višak kilograma, višak godina i manjak samopouzdanja. To joj ne smeta mnogo dok je viđaju oni koje sreće svakodnevno.

Oni koji su navikli na te „njene viškove” pa ih ne primećuju kao što bih ih ja primetio posle 40 godina. Ona bi i na meni mogla da vidi sve promene koje nose godine, ali to me ne brine ni najmanje. Ne zbog toga što sam, kako kažu dobrodržeći pedesetogodišnjak, već što mi sve to nije toliko bitno. Meni je danas važno nešto drugo što se ne vidi, ali se oseća! Vreme čini čudne promene. Kad bi znala koliko bi život bio lepši nikad, ništa ne bi slagala. Nikada se ne bi skrivala i nikome sklanjala. Umesto lepog lica i tela koje je prirodno isčezlo, imala bi lepotu čvrstog stava i karakter od kristala što je vrh samo za izabrane. Da oseti kako nas pogled trenutno lansira u VIII-2 naše Osnovne škole „Miloš Matijević - Mrša”. Oživela bi sećanja i tanana školska, dečija osećanja. Da zna sigurno bi prišla. Kad bi živela sadašnji trenutak.

TATA MILOMIR se rano upokojio u svojoj 67. godini preselivši svoje kosti na groblje Orlovača. Jetra se mučila sa „mešavinama” vina i rakije koje je pravio na svom placu kao i njegov Wartburg sa izmešanim gorivom, a srce nije izdržalo neprekidnu trku (frku) za boljim životom. Obiđem ga svake godine i svojom suzom obrišem njegovu sliku na grobu iz vremena kad je bio švalerski lep i u punoj snazi. Pričam mu da me nikad nije puno bolelo njegovo udaranje već pomanjkanje očinske ljubavi. Da razumem njegovo nasleđeno neznanje u odnosu sa nama dečurlijom i da praštam. Ta „falinka” u načinu njegovog vaspitanja svoje dece me je baš i navela da svojoj deci dam svu pažnju ovog sveta ili što reče *Raša Popov: „srce o lubenice slobodnog vremena!”
A imao sam i imam puno, puno vremena i osmeha za njih. Oni su sad samostalni, kažem mu i već bolji od nas roditelja što smatram velikim uspehom našeg prezimena. Popijem po „običaju” sa njim po jednu rakiju od koje se nije razdvajao za života, ispričam mu novotarije u familiji plus jedan najnoviji obavezni „crni humor” tipa:

-„Ne bih da te zadržavam više”,

sa smeškom se prekrstim, poljubim sliku na mermeru i oprostim.

MAMA LJUBICA je potrošeni kuk ,koji strpljivo čeka na operaciju, surovo iskrivio pa sve teže hoda ali nije prestala da se smeje i priča ko navijena ne zatvarajući trač rubriku. Obilazi plac, moje sestre i groblja sa dizajniranim štapom. Uopšte ga ne voli ali bez njega ne može da hoda.
I dalje ima odličan apetit i stalno nas podseća da joj donesemo gotove supice iz Amerike. Srče ih rado i za doručak i za večeru! Kao malom „klinji” prva melodija koja mi je ušla u uši i tu ostala zauvek bila je nekakva meksikansku pesmica u domaćoj obradi o majci i daljini koja razdvaja sina i nju. O nekakvom starom hrastu, cveću i svašta ponešto. Zvala se „PESMA MAJCI”. Vrtela se često ta melodična arija na radiju koji je tad „šezdesetih” bio jedna od retkih zabava. Sviđale su mi se reči pesme, a da nisam zapravo znao zašto. Prihvatao sam tugu koju je ona u meni stvarala kao svoju sudbinu. Izrečenu i otpevanu ljubav sam prisvajao polako učeći tekst pevušio je onako sam za sebe? Uopšte nije bila dečija. Sad mislim o majci, sad mi nedostaje, sad bih da budem pažljiv i nežan sin i da je obradujem. Sad kad je stara i bolesna ja bih da joj pokažem koliko je volim. Da je zagrlim i poljubim, Ljubicu. Al„ daleko je. Čak preko okeana. Kad je čujem telefonom uporno joj ponavljam da ne seku tamo jedan orah ispred kućice na placu gde ona tako voli da provodi vreme čeprkajući po bašti. Ona ne zna zašto? Čudi se jer drvo baš smeta kućici i putu, a tek lišće... Pa još komšije koje zvocaju neprestalno. Koja je to tajna sila koja je znala za setu koja me čeka? Osećam da je ista kao onda ”šezdesetih„ dok sam slušajući zatvorenih očiju zamišljao daljinu i razdvojenost. Orah se ne seče. Postoji i dalje kao u pesmi onaj ”stari hrast„.
”

„Batina je iz raja izašla”

Jednom prilikom sam pokvario kućni budilnik čačkajući ga iz radoznalosti pa mi tata po tadašnjem običaju ljutito reče:
„Idi Nešo‘uzaberi’ prut ali pazi koji ćeš, da ne ideš dva putu niti da ja moram da idem ne daj Bože”!
-Auuuuuu!
Nema se kud. Odem ja do obližnjeg žbuna koji je začudo i nekakve divlje cvetove imao, kao da je iz rajske bašte ponikao, pa počnem da biram.
Uopšte nije naivno.
Oću li ovaj, oću li onaj, ma mali je samo ću ga naljutiti, biram ja ko’žena zelenu salatu na pijaci. Ni jedan prut mi se u opšte ne sviđa niti odgovara. Buljim sad još buljavijim pred plač očima u gusto grmlje, razmišljam i dosetim se. Odlomim i dovučem mu sa mukom takvu granu da nije ni za volove da tučeš a kamoli malu decu. Jedva sam je uvukao kroz vrata u kuću napravivši mami nered u precoblju i još kažem:
„Evo Tata, znam da sam kriv, tuci me !
A oči oće da mi ispadnu od suza koje samo što nisu krenule. Gledaju se on i mama ispod oka pa pogleduju na granu, zadržavaju osmeh a na sreću komšija Aca iznenada pristigao na kafu ko poručen pa će on meni:
-Dobro, ovaj put ću ti oprostiti najviše jer si bio pošten pa priznao a i ova močuga ti je dobra…Ali da obećaš…
Često prekida otac, muči se…Oće da ‘prsne od smeha.’Trudi se on da bude ozbiljan ali teško mu ide jer zgleda da ga je prošla ljutnja.
‘Oću tata oću,’
Mislim,
-neću više da popravljam sat koji radi.
Sad se već suze kotrljaju praćene maminim i komšijinim smehom ali i sa mojim zadovoljstvom što sam ga nadmudrio i u strahu napredovao.
”

'Tetka',
Drago mi je da smo na istoj 'talasnoj dužini'.
Ovo su neki delovi romana „Nepročitana knjiga” koji izlazi dogodine u Bgd. (već se uveliko radi).
Izaći će i 'Nokaut priče i pesmama' dopunjeno izdanje ali i sad imam nešto pa ako mi pošalješ adresu na [email protected]
poslaću ti. Ja sam u USA (Florida) ali sredićemo to nekako...pozz
Tajka

au greška bilo je , sory

Nepročitana knjiga se zove s LAKU NOĆ ZEMLJO (Ivar Lo-Johansson), tvrdih zelenih korica umrljana masnim flekama od pola veka statiranja po raznim stanovima i policama koje sam u dosadašnjem životu menjao. Sada dok završavam svoj prvi roman rešio sam da je konačno pročitam. Knjiga prepričava težak položaj Švedskih poljoprivrednih radnika, nadničara s prve polovine dvadesetog veka takozvanih *Statara (o kakve li slučajnosti ). Oni se sele od imanja do imanja imućnih gazda zemljoposednika ne menjajući u suštini svoj nezavidan položaj i bedan život što im je stvarna želja. Dobro je da sam tek sad pročitao knjigu kako bih znao na koji način da dovršim svoju. U stvari stara, nepročitana knjiga se izlila svojim sitnim redovima u novu narastajaću kao potočić posle kiše u za mene važniju reku. Moju knjigu. Ispada da je još bolje što je tad nisam pročitao jer verovatno svoju sad ne bih pisao. Tada ne bih mislio da su samo naše pustolovine jedinstvene i neponovljive, kad ono ispade da su i tad znatiželjni, musavi mališani iz neznanja duvali, odbačene po putu, kondome misleći da su baloni! Ili virili dobro skriveni dok se odrasle devojke kupaju i tukli se među sobom u odbranu svojih osećanja prema prvim simpatijama. I kod nas je bilo čežnje da se zauvek preselimo iz jeftinih radničkih paviljona kao švedska seoska deca iz buđavih, memljivih straćara, okovanih vlagom i zarazama. Da već jedanput i mi započnemo zdraviji i srećniji život u urbanijoj sredini. Sad kad sam pročitao Johansonovo autobiografsko delo skinuo sam olovni teret sa sebe i sumnju da sam nešto važno propustio. Shvatam da je i tamo daleko, ne tako davno, postojao zajednički kod za svu decu sveta kao u moje vreme dečaštva a i da danas takođe postoji. Kroz nekoliko sudbina mališana u romanu „Laku noć zemljo” koji odrastaju u siromaštvu i svakodnevnoj turobnoj muci svojih roditelja, izdvajaju se dva darovita dečaka. Jedan od njih je dao zavet svojoj baki i samom sebi da budućnost neće prepustiti zabačenom selu kako bi svoj vek proveo obrađivajući tuđu zemlju tek za puko preživljavanje. Po dogovoru njih dvojica ukradu novac od kuće, otputuju u grad da kupe hrpu knjiga koje sakriju posle povratka kućama i krišom čitaju. Računali su na obavezne kazne i batine koje će kasnije istrpeti ali su znali da će zadovoljstvo i otkrića koje knjige daju trajati nemerljivo duže. Želja za znanjem, avanturom i slobodom iskaču iz svakodnevnih monotonih kućnih i šablonskih školskih obaveza bolje nego šarena, gumena lopta i juri brže od trkačke bicikle. Svako dete ima svoju prvu ljubav, naizgled nepremostiv problem, nesavršene roditelje, najboljeg druga i po neku nepročitanu knjigu. Veliku tajnu, malu pobedu i ozbiljnog čoveka koga nesumnjivo nosi u sebi, a malo ko ga jasno vidi. U stvari sve što sam pročitao već sam znao (ili mi se čini ) samo što nisam imao pojma da znam. Jedinstvena dečija životna maštarija i logična filozofija bez obzira na podneblje pa čak i vreme dešavanja sa neizbežnim socijalnim i političkim previranjima u društvu može biti uspešna samo ako smo odvažni. Nepokolebljivo hrabri u sprovođenju želje da promenimo zatečeno beskorisno stanje naše jalove svakodnevice i okoline. Da radimo ispunjavajući sebe a da tako budemo korisni svima i sami ubiramo plodove talenata i veština koje posedujemo. Tad imamo šanse da spoznamo sebe pa da se otrgnemo surovom potrošačko-eksploatatorskom društvu.

Jedan od dvojice talentovanih dečaka nije imao dovoljno hrabrosti i kuraži ali ni podrške oko sebe pa je upao u paukovu mrežu nepoznatih mladalačkih izazova i strahova koji su ga na žalost sputali. Ostao je na selu i nastavio sa uobičajenim prostim opsluživanjem stoke i zavisan od najamnog rada na polju. Propustio je šansu za uvek a nije pobedio barijeru ni kako prići devojci. Srah i kompleksi su ga pobedili a okolina, koja uvek voli da vidi nekog lošijeg od sebe i da se tako hrani, zakucala za dno.

Drugi je ispunio dato obećanje sebi i baki. Prošao iskušenja uspeo, menjajući poslove i gradove kao košulje a kasnije napisao knjigu pritisnut mislima da je mogao više učiniti za svog neobičnog i dobrog drugara. Tamnozelenu knjigu sa tvrdim koricama pažljivo odlažem na vidno ali sigurno mesto u vitrini. Voleo bih da je pročita nekoliko mojih prijatelja ali strah da se usput negde zagubi moja dragocenost je jači pa sebično odustajem od humane ideje. Za mene ona ima vrednost poluge zlata pa neka stara knjiga kao i do sad sačeka neko bolje vreme da je otvori prvi odvažan iz mog pokolenja.

Vrlo rado ali ove godine posle 6 uzastopnih nisam u Bgd.
Dogodine Bože zdravlja...pozz))