Učeni smo da čovek ima slobodnu volju, da je rođen slobodan, da su misli čoveka slobodne...
A onda nauka kaže da posedujemo „autonomni nervni sistem” koji funkcioniše van dometa naše volje, pa tako naš organizam radi – nama iza leđa, ono što on želi i kako želi, a da nas „vlasnike svoje” ič ne pita jesmo li mi voljni da nam se upravo sada izluči tamo neki hormončić u krvotok, da nas obavije nevidljivi oblačić feromona, da nam amigdala počne slati ko-zna-kakve-signale...
Pa tako npr. mi svojom „slobodnom voljom” odlučimo da ćemo da volimo takvu, takvu i upravo takvu osobu. Takva se osoba dopada našem JA i naše JA ima baš jako opredeljenje ka toj i takvoj ljubavi. Ali cvrc – autonomni nervni JA odluči da stupi u generalni štrajk i smandrlja nam biohemiju načisto. Neće da s’ angažuje ni pod razno. A onda se pojavi neko koga naše JA jedva i registruje, a onaj automatski JA pobudali načisto i počne da „urla” – onako podmuklo urla, ne komešajući vazduh već kojekakve druge fluide u nama i oko nas.
Kažemo često u takvim momentima da su to u raskoraku srce i razum i tako to. Volimo da raščlanjujemo matematički sve što je komplikovano, da nađemo zajednički nazivnik, da ispolarizujemo sve na crno-belo, yin-yang, gore-dole, levo-desno, hoću-neću, more-nemere, e da bi se valjda lakše izorganizovali. Ipak onda ostaje pitanje te slobode: ako smo slobodni, zašto se po našoj volji ta biohemija ne odvija? Zašto ta volja ne može odlučiti čije prisustvo je ono, od kojega će nam se zmija u kičmi razbuditi? Ili onaj „automatski” bolje zna šta je za nas zaista dobro, ili se ovaj „svesni” odmetnuo u hajduke i pravi svoje vlastite zakone i zaklone? Da li je ljubav zaista stvar izbora i slobode, ako je naša reakcija na nju potpuno van uticaja naših odluka?