Interesantno…svaki put kad duže ne vidim neku osobu, prva stvar na koju obratim paznju je lice…ogledalo duse. Svaki put posmatram promene do kojih je doslo, po malo razocaran sto su tu, sto osoba nije ostala ista kao kad smo se poslednji put rastali…
Nadam se cudu, nadam se da je osoba mirakulozno prošla pored uspavanog Kronosa, i da je on umoran i snen samo nezainteresovano okrenuo glavu na drugu stranu, razmišljajuci o svojoj mladosti, o Geji, Titanima i svojim sinovima po malo umoran od samoce.
Ali nazalost Kronos nije takav…nepravedan bih bio da kažem da je okrutan…i da su njegovi razlozi zli…ne…on se raduje svakoj mladosti kao što se dete raduje prvim jagodama…On se hrani vasom mladoscu, to mu daje besmrtnost, to je njegov bozanski nektar ambroz, jedina hrana od nastanka pa do vecnosti.
Čim dete ugleda svetlost dana, čim pusti prvi krik, mozete biti sigurni da je to od bola, to je od Kronosovog ujeda, od njegovih trulih zuba, koji su vekovima trulili i koje je zabadao u lica svih novorođenih…
Taj otrov trulezi polako deluje…neprimetno, kao lopov na prstima,tiho pretvara osmeh u grimasu bola i brise sjaj iz ociju ,sve dok lice ne postane smezurana jabuka, bleda kopija svoje mladosti…
Pa ipak…gledam i nadam se…možda će ovog puta biti drugacije…