Jagoda i krv

Moj sagovornik gleda oko sebe, i naginje se pema meni jer želi da mi sve kaže u poverenju. Ipak, njegova uloga, njegov poziv, njegov posao, sve to govori da je ovu priću pričao mnogo puta raznim ljudima, sve isto ovako, u poverenju. Priča će mi pomoći da shvatim sve o ljudima, kako kaže. Topao je jesenji dan i on se žali na vrućinu i gužvu ispijajući polako svoje veliko crno pivo.

„Svašta se desi među ljudima i oni se začas promene”, na toj rečenici insistira moj sagovornik.

„Nekada smo svi živeli u starim dvorištima oko Bulevara. Sad su sagradili one zgradurine i ljudi su u njima usamljeni, ali u moje vreme je to bio dobar život, svi smo se poznavali. Sastajali smo se u baštama i bilo je opušteno, baš opušteno. Ovo što ću ti pričati zbilo se devedesetih, neko se bio odselio i u jednu od onih lošijih kuća, takoreći u jednu udžericu, uselio se pandur sa ženom.
Niko nije znao odakle su došli, iz nekog sela na jugu, iz neke teške nedodjije, iz nekog mraka. Bio je to neki sitan čovek, taj policajac, slab, nikakv zaplašen. U strahu od velikog grada, od samog sebe.. ponajviše od svoje žene. A bila je to žena i po, stasita, drska, glasna, otresita. Jagoda, zvala se Jagoda. Baš smešno, voćno ime, ali nije da nije bila sočna… Da, bila je kurva i odmah je počela da se kurva, kad su došli. Ona se nije plašila ni velikog grada ni muškaraca…

A pitaš čega se plašila. Ko će ga znati, ostalo je to zaključano u njoj, nismo nikada saznali. Možda se plašila samoće, ono kad joj je muž u smeni. Možda se i zato kurvala…
A nije to bilo za pare. Kurvala se što je htela, što joj je bilo do toga, ako joj neko nešto pokloni, uzela bi, nije da ne bi.

Da li je muž znao ? Pa znao je, ali se pravio da ne zna. I ona se pravila da ne zna da on zna. Sve je to bilo kao neka igra, čudna igra. I mi smo svi dolazili u to dvorište, mnogo nas. Možda smo i mi bili deo igre, jednostavno, statisti namamljeni da glume u predstavi. Jer, mnogi su samo zbog nje dolazili, da je vide, da je dodirnu. A nisu morali da se trude da je dodirnu, dodirnula bi ona njih. Kao slučajno i kao namerno. Svakog jutra, dolazili smo tu da posedimo. Opušteno, sve onako uz rakiju i kafu.
Sedimo, rano proleće, šljiva u cvatu, sunce. Dobro raspoloženi. Ona uvek u miniću, nafrakana, prešminkana, sve u nekim crvenim, drečavim bojama. U papučama. Uvek nam se pridruži, zapravo čim muž zamakne na posao. A dok je on tu, glumi smernu ženu, sve ga nešto služi, donosi mu kafu. Ali kad on ode, sedne među nas, kihoće se i cereka. Sedne na sto, podigne nogu. A nema ništa ispod te prekratke suknje. Sedne ispred tebe, raširi noge i pokaže…

Da, i meni je pokazivala. A, bio sam mlad, to mi je bilo kao nešto, kao čudo. Sve su sada žene skoro gole po ulici i pokazuju, onda je to bilo čudo. Nisam razumeo, to je suština žene, one pokažu, mi idemo za time što nam pokažu. Sada sve žene pokazuju i sve su nezadovoljne i ne mogu da nadju, niko neće… Moja ćerka… Ma to je druga priča….

Da li je htela dete od nekoga?
Mislim da ne, da je porblem bio neplodnost, muževljeva neplodnost, pa sa toliko muškaraca bi joj sigurno pošlo za rukom da ostane trudna. Ako razmišljamo u tom pravcu, možda je njena neplodnost bila problem. Možda je osećala onaj slepi i neumitni nagon da postane majka, a nije mogla. Zamisli kakva je to nesreća za mnoge žene. Možda je sve bilo uzrokovano nekom dubokom unutrašnjom tugom…

Ali nudila je svima. Samo ja nisam hteo. Što nisam hteo? Bilo mi nešto odbojno, što ona tako nudi, pod nos ti se podmeće i namešta. Nešto u meni.

Kako mi je nudila? Jednostavno sedne na sto, raširi noge. Onda otrese papuče i stavi jednu nogu kod mene u krilo. Njeno usko, oblo stopalo, kao pile se greje u mom krilu. A prsti, drečavo crveni nokti, kao kandže, zariju se i kopaju. I umesto da potonem, da je privučem k sebi, da je poljubim u vrat kao drugi, u meni se stvori neki inat i neću, pravim se da se ništa ne dogadja.
Možda zato što je bila nekako previše pohlepna, prosta, tako prosta, takva seljančura, drugim rečima, mislim samo osnovnu školu je imala i samo je to znala, da se nudi i priča o pevaljkama i šta koja ima i šta koja nosi i kako se obukla i ko je ružan i ko je lep i te tračeve o nama, o svima nama sve je htela da zna. I to me odbijalo.

A što se nije razvela. Ako joj je trebao neko drugi? A mnogo pitaš. Taj njen muž bio je slab, sitan, nikakav. Nije mogao da je zadovolji. To ni četa vojnika ne bi uspela. Bila je stalno zapaljena, kao visoka peć. A on, metiljav, nezainteresovan. Možda je bio prikriveni peder. To su nesrećni ljudi kad moraju ceo život da se pretvaraju, a pogotovo u to doba niko nije imao razumevanja za njih. Možda nije ni bio peder, možda je imao neki medicinski problem, znaš, ono kad ne možeš… I to je strašno. Žena očekuje, žena hoće, sva drhti, a ti kao popišan. Ništa. Par puta mi se desilo…
A njemu je možda stalno bilo tako. Ili ga samo nije zanimalo, ima svakakvih ljudi…
Da li je bila srećna s njim? Pa, ona je uživala u tome, ili se pravila da uživa. Da je našla normalnog ćoveka, bez tog nedostatka, ne bi imala izgovor da se kurva. Ovako je imala jako dobar izgovor. A i on se možda osećao nekako značajno što ima toliko poznanika preko žene. Slutim da su se i njegove kolege omastile. I oni su dolazili…

Sada shvatam da je bolje što nisam probao s Jagodom, jer neki su se opekli…

Kako su se opekli? Bio je jedan, školski drug moj. I on je pristao, on se napalio kad mu je pokazala. I ušao kao u vezu s njom. Ljubavnik, ako može da se kaže…”

I tu moj sagovornik zastaje. Pažnju mu privlači ogromna grupa stranaca. Svi oni bespomučno fotografišu bedne fasade oko nas jer toga nema u njihovim zemljama. Fotografišu nosače koji vuku velike vreće s paprikama i kupusom. Paprike vire iz mreže. Šarene su, žute i crvene i zelene kao cvetovi. To je valjda jedna, za njih čudna svakodnevnica koju nemaju u svojim srećnim zemljama… Sagovornik gleda u čašu, u očima mu se odsjaj stakla. Onda uzdahne i nastavlja…

Jedan.dva, deset puta i dosta, tako je mislio on, ali to kod nje nije islo tako. Dosta kad je njoj dosta, a njoj nije bilo dosta. Pa mu je pripretila.

« Je li tako? »
« Tako »
« E, videćeš svog boga »

Tako mu je zapretila. Ali on jednostavn nije hteo više.
Tek počela je da ga svako malo zaustavlja interventna policija, jednog dana, došli mu i u stan, sve prevrnuli. Kao traže nešto, traže. Na kraju kad su ga dobro izmučili rekli mu da više ne maltretira ženu njihovog koilege, da je ne prati više.
Odmah je shvatio šta je to bilo. On se žalila mužu da je moj drug spopada, da joj ne da mira, da je prati. Možda se nije žalila mužu nego direktno muževljevim kolegama jer i s njima bila u dobrim ili intimnim odnosima. Šta je značila ta pretnja prenesena preko gluvih telefona ? Želja da slomi igračku, kojom ne može da se igra. Takva je bila Jagoda, spremna da surovo kazni svog odbeglog ljubavnika, ali policajci su, kao što znamo, retko racionalni ljudi i nije im padalo na pamet da urade neku gnusnu stvar, sve je ostalo na upozorenju. I sve je ostalo na tome, možda je i Jagoda zaboravila na svoje ljubavne jade u društvu nekog novog i lepšeg mladića ili novih i lepših mladića.

No, onda su se desile stvari koje su sve promenile, stvari van naše moći i poimanja, ono što obično nazivamo višom silom. A ta, „viša sila” zna da se poigra s našim životima, da ih svojom slepom snagom ponekad unizi, obogalji i potpuno uništi.

Pitaš šta je bilo?

Pa, politika, Kosovo. Situacija je postepeno bivala sve gora i gora. ‘Policajcu su zatražili da ide na Kosovo, da odradi smenu na Kosovu. Ne znam na koliko su išli tada, na po tri meseca ili na šest meseci. Naš policajac je to primio tragično. Svakoga dana se snužden žalio, plakao je za stolom. « Kako da idem, kada se bojim », kukao je i cmizdrio. « Šta ako me ubiju tamo ? » I niko ga nije žalio. « Pa kakav si ti to policajac, kad se toliko plašiš », tako su mu svi govorili.

Na kraju je ipak otišao. Nije poginuo. Vratio se nekako opušten i razdragan. Seo je za sto u dvorištu kao da ništa nije bilo. A njegova verna žena mu je sipala rakiju. Prićao je kako je izbegavao opasne situacije, kako se krio dok su drugi pucali. Bio je tako srećan, tako zadovoljan što je ostao živ, a neki i nisu.
Bila je još jedna promena. Policajac je tamo stekao nove drugare. Opasne i žestoke. Počeli su i oni da dolaze, da pričaju, da se hvale, da traže nove kandidate, ali ne za policiju nego za privatne vojske, paravojske. Jer trebalo je uterati strah većinskom stanovništvu na Kosovu, da se ne pobune protiv nas. Znamo, da su se kasnije ipak pobunili i našli moćne saveznike. Ali tada, bilo je vreme naših paravojski, dolazio je i Arkan jednom kod našeg policajca. Arkan, znamenita TV zvezda, veliki patriota, kriminalac i prijatelj svih ex-yu tajnih službi...

Da, sve je nekako postajalo sve strašnije, sve mračnije. Nije glavna tema više bila Jagoda, njena crvena mini suknja i njene przentacije. Policajac je sada dobrovoljno odlazio na „smenu”. Vraćao se okićen zlatnim lancima, prstenjem, pun novca. Nadzidao je kuću, naprasno je dobio saglasnost opštine, kao zaslužni ratnik.

Svaki put, posle povratka bivao je sve više ushićen, govorio je o teroru paravojski koje je država pustila na Kosovo. Bio je zadivljen kako to oni rade, kako su praktični i pametni. Nadješ ko ima para, otmeš mu sina. Pošalješ mu sliku živog sina u grobu, da izgleda da će biti živ zakopan. Daće i crno ispod nokata da ga oslobodi.

Novac ushićuje, bogatvo pruža iluziju da se i smrt da prevazići, bogatstvo kompenzuje sve, loš karakter, pohlepu, spoljašnju i unutrašnju ružnoću, čak i polnu nemoć. Naravno, sve dok ima ljudi koji prihvataju, koji se dive, koji bi isto tako da mogu. A u ovoj zemlji je mnogo takvih...

I kako su priće bivale strašnije, tako je bilo sve manje slušalaca. Mislim, nas normalnih. A i policajac je stekao novo društvo, kao i Jagoda. To njihovo novo društvo imalo je za Jagodu neku magičnu moć, nešto jače od puke telesnosti, neki fluid. I policajac je od šonje postao moćan muškarac, „pravi muškarac”. Možda je samo to falilo i bilo dovoljno da je zadovolji, ili da ubedi sebe kako je zadovoljna. Ili je tačna ona priča da samo muškarac koji može da ubije čoveka može i da zadovolji ženu. Odnosno ženu kakva je bila Jagoda...

MC