Pod mostom

Moglo bi se reći da je nebo tog popodneva bilo slojevito. Prvo, tamno sivi oblaci iznad reke, skoro zakrivljeni kao stara siva krpa, iskrzana na mestima gde su se niski oblaci cepali. Iznad ovog sloja, kao planine u beskraju, stajali su snežno beli kumulusi osvetljeni zalazećim suncem, a još dalje, videli su se kroz rupe u oblacimna predeli slobodnog, čistog i hladno plavičastog neba. Pod takvim, osvetljenjenju, široka reka koja je tekla ispod mosta imala je nemoguću boju, boju tamno sivog sjaja, ako je uopšte moguće govoriti o takvom sjaju. A ako nije moguće govoriti, moguće ga je doživeti, kao tog dana na reci.
Daleki ostaci šuma u daljini, u zimskom dekoru, bez lišća nalikovale su beskonačnoj živoj ogradi prljavo smedje boje. Kao da se nije radilo o drveću, već o natrulom šiblju, ili travi. Čitav krajolik preko reke, zbog kontrasta s nebom, izgledao je kao mesto truleži i propadanja, mesto koje svako radije želi da izbegne. Ipak, slika nije bila potpuno nepokretna. U jednom trenutku, jato labudova prošlo je ispod ogromnog mosta, svaka ptica, sa jedne strane osvetljena padajućim suncem, sa druge strane, u senci, siva i ukleta. Visoko gore, osvetljen sa strane suncem, pružao se most. Njegova rešetkasta konstrukcija sa gornje strane bila je obojena u zeleno, dok sa donje strane, koju ljudi obično ne vide, bila potuno zardjala i propala. Bio je to veliki most, sa železničkom prugom i dve kolovozne trake, sa obe strane pruge. I ako bi bilo šetača koga više zanima most nego nezemaljska igra boja nad rekom, primetio bi dva čoveka kako se veru konstrukcijom mosta. I ako bi se taj hipotetični šetač još i umirio, skoncentrisao, mogao bi ih čuti.

„Stani! ”, viknuo je sedi čovek u radnom odelu.
Mladji, bradati čovek, crne kose se trgnuo. U ruci je držao nekakav aparat.

„Svaki dvadeseti spoj slikamo. Samo svaki dvadeseti. Što se toliko trudiš, ko ti je rekao sve da slikaš. Nemam ja vremena da ceo dan provedem ovde.”

Bradonja je ćutao, postidjen što se previše trudio na poslu...

„Šta je? Tebi se ostaje ovde ceo dan?”, podrugljivo je pitao stariji i iskusniji radnik.
„Mislio sam... ako neko sazna...”
„Ko da sazna? Zavod je sada Batina firma. Iznad Bate nema niko.”
„I mislio sam... Šta ako su spojevi stvarno loši? Vidiš kako je trulo sve. Prođe voz, prođe kamion i most se sruši. I svi ti ljudi...”
„Šta to tebe briga za ljude, koga briga ua ljude. Nije ti Stranka dala posao da se brineš za ljude.”

Bradonja je zaćutao. Pustio je kolegu da ide prvi. Nastojao je nekako, da radi isto što i on. Uskoro više nije trebao ni da se trudi da prati svaki njegov pokret, kretnje mu behu postale nekako automatske, kao pokreti dresirane životinje. Nešto što je ranije postojalo u tom čoveku sada beše nestalo i on se polako navikavao na prazninu kao što se invalid navikava na nedostatak izgubljene ruke ili noge.

Veoma brzo oba radnika prešla su most i nestala na pomočnim stepenicama. Još koji trenutak i na mostu se upališe svetla. Miris nagorelog smeća i vlažnog uglja polako je pokrivao reku. Ni labudova više nije bilo. I sivi sjaj beše nestao s vode, i ona je sada bila neshvatljivo crna. I to sveobuhvatno, sveprožimuće crnilo bi prekinuto samo svetlima grada koji se video u daljini. Ličio je grad na veliki okeanski brod koji se nagnuo i koji neizbežno tone.

MC