Evo Tanja dela iz moje 'Nostalgije' koji baca malo svetla na ovo o čemu pričamo.

...
Stigavši u blizinu izvorišta, otpratio je taksistu sa bogatom napojnicom i peške krenuo, polako se spuštajući sa brda u naselje. Eto ga već u ulici Stevana Opačića i gleda na košarkaški teren gde su nekad kidali pronoseći slavu basketaša ‘Đavola’ sa Miljakovca: Čombe, Ljuba ‘Džonika’, Hica, Srba, Lane, on i Toma.
Toma?
Okreće se ka delu šume gde su on i Toma pravili kućicu na drvetu i tu strogo čuvanu tajnu čuvali za njih cela dva dana kada je informacija procurela da bi odmah počeli dolaziti drugovi, prvo jedan po jedan, da bi se potom celo društvo od petnaestak dečaka u roku od nekoliko sati uključilo u gradnju! I ako se dobro seća, pojavio se i šumar koji je bio privučen bukom, nespretnim zvucima udaranja sekirom po stablu i prekinuo započete radove. U tom poduhvatu pratili su ga radnici sa obližnjeg gradilišta koji su mu se požalili da su im u spremištu nestali ekseri, čekići i jedna testera. Oni nesrećnici koji su se zatekli na drvetu poskakali su sa visine od skoro pet metara da ne bi bili zarobljeni od strane mrskih i nepravednih agresora a ostali su se razbežali na sve četiri strane sveta. Svi su uspeli da se izbave osim debeljuškastog Mikca koji je priznao i kad je popio prvo mleko bez flašice sa cuclom.
„Neću da mi ime izađe u Politici”, pravdao se kasnije Mikac.

Nešto drugo tišti Nešu ili Bjeku, kako su ga prozvali na Miljakovcu, za koji treba da zahvali fudbalu, i naravno zbog crno belog dresa sa brojem „11”, koji je svakodnevno nosio i naravno, ufrčkane kose. Fudbalski nadimak koji mu je i te kako imponovao, ipak, Bjeković je tada bio zakon!
Lepota, naivnosti i mladosti i sve tako do odlaska u vojsku, kad misliš da su ti drugovi i druženje najvažnija stvar u životu. Kad imaš ortaka ko brata, znaš ono, majka ti ga nije rodila, a ti žarko želiš, pa onda iznenada sretneš nekog u životu i pomisliš da bi on mogao biti taj. Zajedno ste klošarili u kraju, tukli se leđa u leđa protiv drugih nabeđenih bitangi kakvi ste i sami, išli na more zajedno i odvajali devojke, ako su drugarice, onda u paru; kršili pravila u prolazu, pa ponekd prespavali noć u hodu, ili pod nadzorom ne preterano omiljenih uniformi, a ujutru za razbuđivanje odsparingovali neku kontrolisanu rundu golim pesnicama; čekali da se desi nešto značajno i da napokon odrastu; mislili da je drugarstvo stvarno neraskidivo bratstvo. Ali onda ti realnost klepi dobru zaušku, naiđu tako neki zafrkani životni vetrovi koji te surovo demantuju. Na sudbonosnoj stazi sazrevanja pre ili kasnije svako na nekoj raskrsnici skrene ili pak stane na pokretnu stazu, koja ga odvede u drugom smeru i ostaje pitanje životne ukrštenice: da li je moglo drugačije ili bar bolje, ili šta bi bilo da ste kojim slučajem skrenuli na neki od nebrojanih putića koji su im se svakodnevno nenadano otvarala, prihvatali prilike koje su ih mamile i varale poput dečije zevalice u ruci osnovca, ili kao šarena lepeza kod pegave tinejdžerke sa nebom u očima? Da li bi bili srećniji i gde se u međuvremenu izgubio i odleteo onaj šareni balon, zvani drugarstvo s početka mladalaštva iz starog kraja?
Zastao jer pored dobro poznate klupice u parkiću недалеко од terena pa је seo na nju и тако остао nepomičan osetivši da se nešto značajno i duboko u njemu pokrenulo. Vratio mu se onaj osećaj које је имао u Takovskoj ulici i нa aerodrumu kad je polazio na put i kad se oduprirao lavini nostalgičnih osećanja čuvajući ih u sebi mada je lavina bujala i bivala sve moćnija, krupnija i snažnija. Tad rođena ovde, na Miljakovcu u parkiću pored terena na kojem je igrao košarku oživela je i izronila ponovo ojačana novim sećanjima. Otvorenih ustiju i usporenog disanja predao joj se potpuno. Iz unutrašnjeg džepa jakne vadi tamne naočare da mu niko ne vidi suze u koje ga guše. Zna da su te suze njegovi kristalno čisti biser. Bi mu malo lakše kad je skliznula iz oka bez treptaja i drhtaja otkotrljavši se na mah niz obras praveći vlažan, krivudav trag na svom izboranom putu, ispričavši bez reči svoju kratku priču. Njegova topla suza. mala a tako teška.
Znoj duše nema snage ili neće da se odvoji od Nešinog obraza nežno mu dira srce pa je on prstom skida i spušta na klupu prvih milovanja.
„Pičko jedna”, kudi sebe zbog slabosti, osvrće se pa kada se „uverio da nema nikoga u blizini ustaje sa izanđale klupe kamenog lica prepun ponosnog sećanja i naslanja se sada, ne više kao Neša već kao Bjeka na visoku banderu samo fizički prisutan a u mislima odlutao daleko, čak tamo, u daleke godine svog detinjstva, u godine krajem sedamdesetih prošlog veka. Ne zvižduće ko nekad u 8 i ne tako skladno kao nekad. ”Uuuulična sveeeetiljka baca svetlost u krug„, pevao je tako al’ mnogo bolje samo gitarista i lokalni ulični pevač Riki upravo ispod bandere i izazivao divljenje društva iz kraja umešno preplićući dugačkim prstima po žicama akustične gitare. Njihovo svetlo bilo je isto tako sa ulične rasvete pa ih neodoljivo spajalo sa poznatom pesmom. Oživelo je tek izgrađeno beogradsko naselje a velika sijalica je obasjavala taman koliko treba to sparno leto sedamdeset i pete. Kakav glas, diván glas, iako je već napukao od duvana i pića, lepljiv je kao melem i prijanjao je za dušu! Diže se visoko u nebo i putuje kao slučajno ispušten šareni balon iz ruke deteta, leti preko ulice i kaldrmastog košarkaškog terena pa između uredeno poređanih solitera, pravac ka obližnjoj usnuloj šumi. Grupica od pet šest momaka i devojaka narastala je kao testo na dvocifren broj, a i on se stalno povećavao, pridodali su im se mladi parovi u predahu između dva poljupca tokom ljubavne šetnje. Pesme upravo govore ono što bi oni hteli, ali još ne znaju da iskažu. Njih je pratilo nekoliko pari žudnih očiju prerano udatih sada već ne tako mladih domaćica po okolnim zamračenim prozorima. Otpevano je i odsvirano Crni leptiru i Seti se seti i ko zna šta je još bilo među željama slušalaca spontano okopljenih ali kad su se grupi približili lokalni boemi, kao po komandi krenuli su snažni bas taktovi popularne La bambe. Začuo se divlji vrisak oduševljenja nekoliko devojaka. Na brzinu ali uigrano svi su zauzimali položaj za epizodnu ulogu u orkestru razbuktale mladosti. Joca Kreza je obično vadio pozamašni svežanj ključeva i podignutih ruku veselo zvečao sa njima, a nekolicina njegovih pajtosa su mu kao po komandi pridodavali metalne zvuke svojih ključeva da pojačaju instrumental. Uvek neko umešno bubnjari po drvenoj klupi i ne hajući koliko je tvrda. Svi su imali svoju epizodnu rolu dok traje instrumentalni deo.
”Ja riva ja riva„, pevao je Rista prekidajući raznorazne solo tačke, podvriskivanja, lupanja, lajanja na zvezde i ludog plesa. Žmureći, nije mogao da vidi ali je osećao ustalasalost učesnika malog koncerta, dok su upareni već igrali a da se refren improvizovanog hora ponovljao nekoliko puta više no što treba i da svi zajedno čeznu za nastavkom pesme. Čuo je složni odjek dlanova pridošlih ortaka, Žiće, Okarija, Dume, svog starijeg brata Kamile… Oni su tu bili uvek samo u prolazu ili u poluvremenu svog pohoda ka dobrom večernjem provodu menjajući obližnje kafane u nadi da je svaka naredna ona prava, što donosi beskrajnu i radost života od boga obećanu, da najzad uhvate trenutak svoje sreće. Po ustaljenom običaju par devojaka je držalo upaljene šibice i podgrevalo atmosveru dok ne opeku prste pa su onda jedva čekale da vrisnu sa razlogom i privuku sekund pažnje! Ako je neko nešto pogrešno rekao ili slučajno dodirnuo tuđu curu, možda krivo pogledao nekoga u trenutaku nepažnje zamahnulo bi se, zaletelo ali i odmah bi se u povoju nasilje zaustavilo i ratoborni momci rastavili a svirka nije prestajala. Uglavnom bi se zaraćeni brzo izmirili. Kada bi galama postajala sve bučnija, svetla su se po obližnjim zgradama palila kao odgovor na vrisku mladih. Onda bi se završavala pesma, efektno uz aplauz svih prisutnih a stariji, veseli momci nastavljali su svoj uobičajni pohod u noć. Pobedila je pesma a ostajali su mlađi koji i nemaju kud, jer su im džepovi uskih farmerica bili bušni dok su ih nervozni glasovi i dobacivanja radnika i trudbenika sa okolnih prozora podsećali da se i narednog dan radi i da moraju na spavanje pa kada sve to ne urodi plodom zapreti im se narodnom milicijom i naposletku nastupi fajront. Ponekad bi neko iz solitera zavrljačio kesu punu vode koj bi tresnula i raspala se blizu obesne mladeži a započeta pesma Zelena si rijeka bila morala je biti nastavljena na drugom mestu, na tribinama obližnjeg pustog školskog dvorišta ili čak i sledećeg večeti ali u svakom slučaju ako ne tako onda nekom drugom prilikom bilo gde. Do tada, oni koji su još uvek bili sami prebrojavali su poglede i osmehe dobijene to veče od drage osobe i pravili hrabre planove za sutra, prekosutra, za konačan start i prilaz simpatičnoj devojci. Zaljubljeni parovi su pevušili u duetu i u sebi završne akorde omiljene numere, a kada su se svetla u ulazu gasila i kad su svi, odlazili svojim putevima, ljubili su se dugo, dugo, sve dok su imali vazduha.
Tu, odmah preko puta na poslednjem spratu četvorospratnice stanovala je Marijana, Maca sa takođe zgodnim sestrama Dušicom i Cecom. Odličnu osmatračku poziciju na košarkaško igralište imale su sestre, odatle su tipovale frajera koga su želele da osvoje. Igrači su skakala više, šutirali preciznije i krali lopte jedni drugima ne bi li tako ukrali i srce lepuškastim sestrama. Ponekad je čvrsta odbrana prerastala u nakratko guranje i šakanje ali to je taj neodoljivi pesnički šarm koji vole tinejdžerke. ”

Научило да чува плексус, па и кошаркашку лопту из гарда избацује:))

Ha hahaha tebe sam Zvakać čekao a najviše zbog tebe OVDE OVO postavio!!! Pa relativno je daleko to za momka od 64 g.pa sam vežbajući kako do pobede ukapirao da tako bolje mogu iskontrolisati pravac, dok za osećaj nisam brinuo,on je oduvek tu i zove se talenat. Nemaš pojma koliko si u pravu za boks. Kada sam pre 300g. polagao prijemni za teniskog trenera u najtežim trenucima igre pozvao sam aperkat ne bi li ušao u forhend,i uspeo,he he. Mozak je čudna mašina. Samo da ti kažem da je konkurencija bila koledž i ostali bivši košarkaši koji ovde redovno igraju basket sa nekad NBA igračima.. . crncima itd. ali to nmvz kad neko ima 'ruku' ko' KIĆA (razumeš ti mene)) . Pozdrav!

E Žvakač ovim postom si još jednom opravdao opravdanost (uz sve opasnosti od eventualnih neprijatnosti) dolazaka i pisanja ovde. Za noge si 100 posto u prvu a znao sam da si znalac za košarku i pre ovog posta. Da 'krilo' jer postojalo ranije u zargonu kad su igrali Praja i Kaponja))) a sad su to nekakve 'trojke' ili šta već. Pikanterija i privilegija je detalj sa Danilovićem . Hvala što si podelio sa nama. Znam da su basket i igra na 2 košaq kao tenis i stoni tenis))). Ma sve si u pravu čaki za artritis jer evo me oporavljam se od operacije meniskusa od pre 5 dana!

(Idi na 'Košarku' tamo sam postavio moje šutiranje na treningu i snimanje pre nego što sam pobedio na takmičenju brzih trojki jer ljudi nisu mogli da veruju o kojim procentima se radi, da ne masiramo umetnike ovde mi sportisti)). I još jedna stvar koju ćeš ti shvatiti. Znao sam da ću da pobedim mesec dana pre takmičenja kada sam saznao za turnir, tog momenta uzeo loptu i dobro istrenirao po mraku i kišici i tako do takmičenja svaki božiji dan. Znala su i deca i potvrdili porukama a samo je žena posumnjala i uplašila se kada je videla frajere koji su došli na teren hahahahhaa! kamilica.

Da Boriša. Skok šut je sedamdesetih bila osnova i koristio se 90% pri šutiranju (kao šut sa jedne noge pedesetih pa i šezdesetih..Plećaš)). Sad posle operacije meniskusa ni šut skok ne dolazi u obzir.
Samo šut sa zemlje i to tek za par meseci.

Šta je ovo sve Sarajlije ovde!Zadnji put sam bio u Sarajevu pred rat i sudio boks meč Željo Slavija...(Fetahović, Jelač, Kadić, Nuhanović ...itd) Hteo sam da obidjem i nađemnaj drugara iz vojske Mehu koji je na Pogledinama ali nije bilo vremena. 'sledeći put , dodji u petak' rekoše... Vodili me kod 'Čolpe' i još na neka skrovita mesta ..upoznali sa Škijom i Bregom...nudili mleko od tiče a ujutro mi .ebali kevu za vreme meča)). Ipak sve se dobro završilo (za sve osim za goste) pa su me Kemo i Ante 'Četnik' lepo ispratili.))))

Pisao sam o tome Geri a i ostalo je zauvek. Posle kažu kao fudbalski sudija Mažić naj, ovo ono a koliko je on 'odradio' i pojeo pomija da bi postao to što je? Pa evo ga sad gospodin čovek, pobeže u Kinesku ligu da ne bi imao posla sa...

Ma..lepo je meni posle bilo da se sav posvetim tenisu i 'Fala im...

http://www.koreni.rs/spasiba/

http://www.koreni.rs/tako-to-turci-rade/