Nneces ga nikada osetiti sve dok ne prihvatis da se dete djavola. To što se kitis tim imenima ništa ne vredi, to nije prihvatanje zla i djavola koje se nalaze u tebi. Dokle ga god budes potajno mrzeo uvek nećeš biti sam svoj ui sve će ti ići teško. Čak i Biblija kaže da si djavolski sin, ono kad su sinovi Boziji Neftalimi (demoni) opstili sa ljudskim ženama. Po dualizmu djavo ima prava na 50% tebe. Prihvati ga i otvoriceti se oci, spasce ti blokade i postaces srećan. Da li je djavo metafora ili je stvaran, totalno je nebitno. Moramo prihvatiti celokupnu nasu licnost. To je ono sto vidimo u drugima pa im kažemo da su smradovi, pitcke, kreteni, klosari, prodane duse i sl. Kada to budemo videli u nama onda smo presli pola puta u otkrivanju našeg istinskog Bozijeg ja i samim tim na vratima smo sreće...

„vidim da si presao pola puta”

Odlično vidis (ovde se neobracam samo tebi)! A posto mnogi vole da kenjaju (da prostis) iako nemaju blage veze šta je istina, hajde i ja malo da se poserem ko covek! Ako bas oćeš ja nisam prihvatio celokupno zlo koje živi u meni, ali većim delom jesam. To mi je donelo zadovoljstvo, sreću i energiju (o tome kasnije). Nema ništa od registrovanja zla, mada vecina se ne odmakne od te spoznaje. Zlo treba PRIHVATITI, a to nije isto sa spoznajom. Djavolu se treba pokloniti i tek će te onda Bog blagosloviti. Jeste paradoksalno na prvi pogled ali dokle god se opires djavolu, mrzeci ga tapkaces u mestu. Bog želi da naucis nešto više. Kao sto rekoh nebitno je da li smatras Boga i djavola kao religijki, filosovski ili psiholoski pojam, bas smesno zar ne?!

A kako ćeš se pokloniti djavolu ako ne znaš šta je zlo? Ja sam relativno mlad imao prilike da pogledam zlu u oci. To je neponovljiv trenutak i kao da bi zeleo da me ovde nikada ne razumes jer je to nešto (...) iako je to iskustvo potrebno za ulazak u sreću. Oni retki koji su pogledali zlu u oci nikada vise neće gledati na Boga onako povrsinski kao sto rade hrišćani. To je prvi korak, ljudi koji su nacinili taj korak se prepoznaju.

Drugi korak je ponovan pogled zlu u oci, ali ovog puta ne spolja nego u sebi. I u tom trenutku (nakon tog neprijatnog iznenadjenja) se sklapa mir sa drugom polovinom svog bica, jer se nema kud. Rat sa zlom prestaje, tvoja vezena energija se oslobadja, otpora prema razlicitostima vise nema, grca vise nema, put ka Zvezdama je otvoren. Razumeci sebe kontas i druge i onda neprijateljstvo nestaje, ostaje samo interes. To ne treba mesati sa biblijkim pokajanjem, jer je to destruktivna filosofija preko koje blokiras svoje energije ratovajuci sam sa sobom i tu nema balansa.

Treci korak, mrzim ga, ali jednom ću morati da se pozabavim istim. Tek treci korak omogućuje da egoizam strada. Sva patnja i zlo na ovom svetu dolazi iz zelje da budemo srećni. Sva radost i sreća na ovome svetu dolazi iz zelje da drugi budu srećni. Ne znam kako Univerzalna Svest funkcionise, nebiçtno ali sva nerazumevanje dolaze iz zelje da samo JA bude srećno.
Evo jedne psi. knjige koja je na mene ostavila veliki pozotivan impakt, koji se ispoljio tek nekoliko godina nakon citanja:

http://www.vnovak.hr/dragotadic/trazimoistinu.php

i jedan video o balansu između muje i hase, jinga i janga, mracne i svetle strane, sto će osloboditi velike kolicine blokirane energije, eto:

http://www.youtube.com/watch_popup?v=jJrzIdDUfT4

Znaci djavo ne voli prdez? Puna mi je stvar od finih i neiskvarenih djavola koji ne vole zlo. Šta je onda djavolu raj?

meni dok je lijepo na zemlji meni je raj,

imam sve osnovno sto mi treba, a to što tražim i vise od toga, valjda će doći i to...Možda nekad djeluje sebično al to je za mene već raj na zemlji.
Meni je raj na zemlji čim ugledam sjaj sunca, nečiji osmjeh, zeleno drvece, sareno cvijece i djecu kako trckaraju i igraju se...Raj je sadasnji trenutak u kom uzivas bez da pomislis puno puta u tom danu na prošlo i buduce vrijeme

„nemam rijeci, wakan stvarno ima argumente sto obaraju s nogu i sto dizu moral” http://www.youtube.com/watch?v=74sO5yJe1rY&feature=related

Pošto niko nema nikakvog iskustva od raja, a još manje od pakla, meni se čini da ja ovaj zivot upravo mesavina svega toga.

Ispred sebe, svakim danom, sve veci broj problema i iza toga resavanje istih. Ta rešenja jesu pravi raj.

Raj je u biti veoma dosadna stvar - nestane smisao zivota.

Odete na godisnji odmor, opustate se i prvi deset-dvadeset dan je divno. Izlezavanje, plivanje, price, druzenje i zatim osetite nostalgiju za onaj zivot prije odmora.

Raj je malcice na ovom forumu... Malcice na drugom... Malcice pored žene ilki žena pored muskarca...

Ali, čim nešto postane jednolično, zavlada dosada.

Raj je najdosadnija stvar na Svetu.

„dosada bi čak iskljucila i Univerzalno biće koje je vecno svesno...”

pa možda ga ne bi bas iskljucila ali Univerzalno biće koje je vecno svesno možda ne bi bilo bas toliko svesno jer ne bi imalo čega da bude svesno u toj svojoj vecitoj dosadi. Zato postoje partikularne stvari. Adam, Eva, jabuka, zmija...

Strpljivo sam cekao da se neki starkelja ili nesrecan momak ili devojka vrati i da nam natenane isprica kako je u Raju...

Šta, nema takvih?!

Pa kako onda pricato raju kad niko nema bilo kakvo znanje o njemu?
Simbolično pricati?

To ti je zasada isto kad bi postavio sledeće pitanje:

Šta je govorio deda unuka Rned iz plemena Hilouha u blizini Viktorijanskog jezera pre 274.))). godina...

Raj, svakako da ga ima; Kada se ja zaglavim među zenske butine!