Нема интернет баш свака персона, а и они који га имају не долазе баш сви на дискусије.
Они који долазе на дискусије не долазе баш сви на СЦ, а од тих који долазе баш на СЦ мноштво је оних који само читају а никад или врло ретко да нешто и напишу, тако да се и не могу баш назвати дискутантима у правом смислу те речи.
Исто то важи и за оне који само пишу, а никад не читају шта неко други има да каже.
Кад све то узмемо у обзир закључујемо да је мало правих, а још мање добрих дискутаната.
Прави дискутанти ДИСКУТУЈУ, дакле остварују двосмерну комуникацију путем интернет-дискусија, док добри дискутанти не само што дискутују, већ при томе и непрекидно и незаустављиво СТИЧУ НОВА ЗНАЊА, истовремено учвршћујући стара.
Многи други, наравно, оспоравају квалитет знања стеченог на интернету, али њихови разлози су ситносопственичке и псеудофилозофске природе, а и те две групације тешко и ретко ће се срести на дискусији тако да њихова конфронтираност мишљења и није толико битна.
Додуше, има их и који долазе на дискусије и дискутују, али не да би стекли знање или учврстили мишљење, већ онако, чисто из зајебанције.
Њих опет можемо поделити на две групације, на оне који СЕ зајебавају, и на оне који ЗАЈЕБАВАЈУ.
Они који СЕ зајебавају, воле и да ЗАЈЕБАВАЈУ, али и примају зајебанцију на свој рачун, док они који само ЗАЈЕБАВАЈУ по правилу не умеју да СЕ зајебавају.
На пример ТИ, особа која ово чита, ако се мало-помало нервираш читајући све ово, и притисак ти полагано расте а пулс се убрзава, чело ти гори а руке се зноје, те не можеш да дочекаш да прочиташ до краја него си већ прекинуо читање и почео да куцаш одговор, значи да припадаш групацији која само ЗАЈЕБАВА а не уме да СЕ зајебава, док ако читаш и даље, без нервирања, са смешком који ти се полагано шири и развлачи око уста, припадник си касте која СЕ зајебава.
Ако није ни једно ни друго, већ само бленеш у ова слова ко теле у шарена врата, онда си ОБИЧАН дискутант.
Било како било, извршили смо демистификацију једног од појмова битних за наставак излагања и колаудацију премисе, тако да сад можемо прећи на следећи појам, а то је:
Уметност!
Велики проценат људи поседује бар по неку одређену и конкретну вештину, али одређену и конкретну вештину поседује само мали проценат људи.
Разлика између вештине и заната само је у томе, што је занат по правилу тесно повезан са зарадом и новцем, дакле економска категорија, док је вештина шири појам, па може бити и финансијски неисплатива, као на пример пљување у даљ или прдење у шерпу.
Велики проценат људи могао би, само кад би хтео, свесрдном упорношћу и залагањем, да досегне одређени ниво вештине и занатства, неко пре а неко касније, неко са више а неко са мање труда, зависно од генетске надарености за посматрану дисциплину или краће речено талента.
Међутим, уметност је нешто више, нешто друкчије и квалитативно ново, нешто што је достижно само за врло мали проценат популације.
Уметником се не постаје, уметник се РАЂА.
Осим тога, уметност подразумева и ИДЕЈУ, док код вештине најчешће видимо безидејност.
Идеја као категорија екстремно је респектабилна из разлога што као свеприсутна животворна енергија има врло важне особине репродуктивности и репликабилности.
Идеја рађа идеју, једна рађа другу, друга трећу и тако у бесконачност!
Следећа важна ствар која такође верно одсликава таленат и уметнички чин, а надам се да ћете се сви у томе сложити јер је очигледно, јесте ЛАКОЋА стварања.
Управо та лакоћа је важна, она утиче на све вас и нас да покушамо и ми, кад видимо да је нешто тешко нећемо ни покушавати, али ако ИЗГЛЕДА као да је лако, па ко онда не би покушао?
Кад Зидан забије гол са 20 метара растојања, пошто је претходно само на делић секунде остао без својих чувара, то изгледа толико с лакоћом одрађено, као да су Зидан, лопта и терен ЈЕДНА нераскидива целина која од постанка времена и простора ради то што ради, имала публику или не, свеједно.
Леонардо у само ЈЕДАН потез четкице акумулира толико енергије, да нам делује потпуно надреално зашто ми то исто ни са стотину потеза не можемо да дочарамо?
У један Лоркин стих може да стане и цео један живот.
Врхунска Уметност заправо и не личи толико на процес стварања, већ више на нешто што постоји и траје ОДУВЕК, а уметник је ту само као спона између бесконачности и тренутка, као вантелесни субјект који врхунску уметност само предочава нашој пажњи, и то тако што је с лакоћом вади из фиоке у којој је била спремљена ОДУВЕК.
И још нешто важно, уметност обавезно тражи ПУБЛИКУ, уметничко дело вапи да буде откривено и обнародовано, нема веће трагедије него што је уметник сам на пустом острву.
Е па, исто се то дешава и кад је зајебанција у питању.
Ако вас неко зајебава, и при томе имате утисак не само да вас зајебава, већ да вас зајебава ОДУВЕК, да вас зајебава С ЛАКОЋОМ, а ПУБЛИКА је ту у сваком случају, е то онда може да значи само једно: тај који вас зајебава јесте УМЕТНИК.