Kakva je to država u kojoj dete oslepi zbog nedostatka novca za lekove dok njen predsednik trijumfalno igra kolce i razdragano priča nacionalno ponižavajuće viceve? Kakva je to vlast koja se ponosi povećanom produktivnošću u otvaranju narodnih kuhinja, samo verbalno brine o sve većem siromaštvu, a na drugoj strani obara rekorde u zaduživanju kod stranih kreditora?
Ovakva pitanja ne postavljaju se samo u predizborno vreme, ali su najavljeni izbori poslednja prilika da se pod pritiskom do sada umrtvljene srpske javnosti razreši ključna dilema budućnosti države i građana: kuda to srlja Srbija? Istina, u udobnosti prestižnog Kopaonika, na takozvanom srpskom Davosu, umne glave i najodgovorniji političari razgovaraju i na tu temu, ali osiromašena i zadužena Srbija teško se suočava sa konkretnom istinom o sebi.
Ako se saberu svi dugovi, za tačno tri i po godine aktuelne vlade pozajmili smo 5,7 milijardi evra, što je više nego u vreme svih premijera u poslednjih 20 godina zajedno. Ukupan dug aktuelne vlasti na početku mandata 2008. iznosio je 8,7 milijardi evra. Danas je nešto više od 14,5 milijardi, a samo u prošloj godini u Nemanjinoj su zadužili građane Srbije za oko dve milijarde. Vlade premijera Đinđića, Živkovića i Koštunice uspevale su javni dug i da smanje. Za vreme Miloševića zemlja se zadužila svega 400 miliona evra. Ma koliko otrežnjuju i ilustruju nesposobnost srpskog državnog vrha da povuče ručnu u bezglavoj jurnjavi ka ambisu bankrota, ovi podaci retko su predmet predizbornih briga za sudbinu naroda.
„Ukoliko je zemlja mnogo zadužena, to pokazuje da je vode korumpirani lideri. Zadužene zemlje treba da odbiju da plaćaju dugove koje su im sistemski nametnuli. Male zemlje, poput Srbije, moraju da stanu na svoje noge. Moraju što više da zavise same od sebe i ne smeju da ulaze u velike dugove”, izjavio je nedavno Džon Perkins, ugledni ekonomski analitičar iz SAD, koji je, nekada direktno radeći sa ekspertima MMF-a i Svetske banke na stvaranju ambijenta za dužničko ropstvo u pojedinim zemljama, javno ogolio tehnologiju moderne korporativne pljačke pre svega država Trećeg sveta i onih u tranziciji, kojima pripada i Srbija.

Šta pokazuje strategija pljačkaškog pohoda korporativnog kapitala, o kojoj govori Perkins. Počinje ubeđivanjem šefova država ili vlada da pozajme dovoljno novca kako bi se vremenom njihova zemlja našla u dužničkom ropstvu. Posle toga, korumpirana elita u toj državi strahovito se bogati, a njeni resursi prepuštaju se korporacijskim i geopolitičkim interesima najmoćnijih, gde prednjači Amerika. Ukoliko stvari ne idu glatko sa vrbovanjem državnih lidera, na scenu stupaju „šakali”, koji nekooperativne - likvidiraju. Ako ste, čitajući ovo, pomislili na Srbiju, na dobrom ste putu.

Stara jevrejska izreka podseća: „Kad nešto nije jasno, sledi puteve novca.” Kao pokvarena ploča, već decenijama se vrte apeli srpskom narodu da se suoči sa svojom prošlošću, navodnim srpskim zločinima, da prevaziđe svoju tobožnju klaustrofobiju i uđe u porodicu civilizovanih naroda Evrope i sveta. Pored aktivista nevladinih organizacija, u tome prednjače srpski državni i politički lideri. Vešto i perfidno se, insistiranjem na srpskoj krivici za sve i svašta, kamuflira suštinski proces dužničkog porobljavanja zemlje, od koga koristi imaju samo retki pojedinci, a kratkih rukava ostaju i država i narod. Ovi poslednji u tom procesu toliko osiromašuju, kako pokazuje i primer Srbije, da nemaju novca ni za elementarne potrebe, da plate struju, ili kupe lekove.

Računica pokazuje da nas je aktuelna srpska vlada svake sekunde svog mandata zaduživala 55 evra ili 4,7 miliona evra dnevno. Pravi podatak da se svaki Srbin, i onaj u kolevci i onaj još nerođen, zakiti kad zaigra u kolu dužničkog ropstva, kuda hrlimo „bez alternative”.
Srbija Kolumna Radivoje Petrović Vlada Srbije Zaduživanje