Odmah da se izvinem sto ću „odgovoriti” na tovoje pitanje, pitanjem. A da li je dete zaista talentovano?? Kako mu to zaista ide? Da li voli taj instrument? Svira li pred drustvom (kad su zabave) ili vikendom kad je opustena atmosfera ili iskljucivo i samo dok traje cas i nikad vise??? Koliko ima godina? Stvarno izvini ali mislim da nije dovoljno informacija u uvodnom postu da bi mogli da uopste i pretpostavimo šta bi mogao biti razlog a još manje kako da se postavis. Elem...ja nemam dete koje ide u muzicku skolu ili svira instrument, ali sam se ja većinu svog zivota bavila stvarima usko povezanim, ali ne konkretno sviranjem muzike (mada je muzicko obrazovanje bilo izuzetno bitan momenat!)tako da bih možda mogla nekako i da pomognem ili makar pretpostavim o cemu bi moglo da se radi jer sam lično prolazila kroz razne faze...od „pa svi su bolji od mene, sto da se blamiram javnim nastupom” do NARAVNO „ja sam super i bas mi prija da nastupam” pa onda do ne verovatnih opsesija vezbanjem itd. da sad ne dužim bezveze. Ako može malo opsirnije! Uglavnom, nije ništa ne obično po mom skromnom mišljenju i resivo je...samo polako. Pozdrav!

Hm. Deset godina, možda jeste neki rani pubertet malo...Nego jel se možda nešto tamo promenilo znatno od prošle godine? Jel mu isti profesor? Ili se nešto promenilo u kuci? Pazi za ovakve stvari jako je važno za ucenika da ima postovanje prema profesoru, da ga vidi kao nečemu cemu tezi, da želi da ga impresionira, u ovim godinama onaj ko ga uci treba da mu bude „idol”, ali i taj „idol” mora da zna pravilno da se postavi, ako ga preterano hvali,ne valja nikako, sve i da je tvoj sin najbolji muzicar ovog sveta, ali ne ni stalno da kudi itd. Nego sve u stilu da ima tu još i još da se vezba...da sad ne bih ja duzila o nastavnim metodama, mada znam tačno šta kod mladje dece pali jer sam im jedno vreme i predavala. Nisam sigurna koliko ovo sve traje, moguće da je samo neka prolazna faza, neko povlacenje u sebe da bi posle „osvanuo nov”. Ako je relativno kratak period u pitanju, ja bih za sad malo pustila, i 'oladila, ne bih mu govorila ni vezbaj ni ne vezbaj da vidim dokle će, a naravno uvek i ponovo mu daj do znanja da ako ima bilo koji problem da može da ti se obrati, ali nemoj insistirati, i naravno pomno prati i posmatraj. moguće da je nešto totalno jednostavno u pitanju a detetu se čini ogromno. Inače pricaj malo i sa tim profesorom, propitaj ga malo, i ako imaš sanse da odgledas makar jedan cas, možda da tvoj sin i ne zna, bilo bi dobro, da vidis razliku tamo i u kuci, i da li je uopste ima. Da li se promenio i u drugim stvarima? Da ga ne tisti nešto sasvim peto pa se odrazava eto ovde? I na kraju kakvi su rezultati? Jel dobija dobre ocene? Samo strpljivo, za ovakve stvari treba jako puno strpljenja i razumevanja za onog ko se njima bavi, svi prolaze kroz slične ali u sustini vrlo razlicite i individualne faze. Takođe jako je bitna stvar sto klinci u stvari ne kontaju stvarno zašto je toliko bitna vezba, i da će se sav taj trud ispalatit, vecina njih misli da je dovoljno to što se odradi u skoli, i ne kapiraju da je to u sustini način i stil zivota, da samo ako si skroz u tome, jedino tad vredi, to nisu stvari kojima se neko bavi „rekreativno”, nego zato što je talentovan,i zato što voli a svi znamo, talenat 1% sve ostalo je RAD.Nadam se da sam iole pomogla, i sretno!

Melodija motivise djecu da sviraju iznova! Ako je ove godine ucitelj napravio paln sa melodijom koje ne odgovara djetetu, koju dijete nerado slusa onda neće ni vjezbati. ucitelji se ponekad koncentrisu samo na tehniku zaboravljajuci da je melodija ono zašto svi žele da sviraju instrument.

Promjenis melodiju, zatrazis da zajedno ucitelj i dijete pronadju nešto sto im odgovara pa ćeš da vidis kako će da svira.

lepo je sve to i moja deca su bila takva, birali instrumente svirali, vezbali nisu vezbali..svirali u orkestru, solo ali ja nisam nikada dozvolila da se nešto prekida tek tako...svaki put pre nego sto su zapocinjali nešto dogovarali smo se da moraju da istraju barem 3 godine...ili da ne pocinju...kada su nailazile krize uvek sam ih podsecala na nas dogovor...suprug i ja smo ih razvozili i taksirali a oni su morali da vezbaju

peancic, moji komentari jesu na tvojoj temi ali se ne odnose uvek svi na tebe. naravno da mi je poznata roditeljska dilema koju imaš i sama sam bila na tom mestu hiljade puta. nezgodno je za nas roditelje sto mnogo puta tapkamo u mraku i nema 100% sigurnog uputstva ni pravila za odgoj naše dece.

možda je problem u nacinu na koji definises „uspeh”? možda je ono sto ti hoćeš od sviranja jedno a šta hoće sin drugo? ako necete istu stvar nije cudo sto postoji konflikt.

kada se nađemu sličnoj situaciji a pre nego sto pomerim s pamecu na temu koliko će (recimo) los performans na instrumentu da utice na globalnu propast mog deteta na zivotnom planu - zapitam se sledeće. da li je bilo sličnih situacija? kada mi se cinilo da je nešto od tako velike, velike, vaznosti? skoro pa pitanje zivota i smrti. pa je za dan, dva, mesec, palo u zaborav?

i druga stvar koja mi pomaze da sagledam stvari iz drugog ugla je uvek: da li je ovo moje dete dobro? da li je zdravo, veselo, druzi li se sa dobrom decom, da li je dobro u skoli? da li komunicira sa mnom, da li mi se čini da ide u pravom smeru u zivotu. interesantno je da je do sada odgovor na ovo pitanje uvek bilo „da”. sto znači da svoj roditeljski posao obavljam odlično i da sam do sada znala da resim stvari na pravi način. e pa ako sam bez uputstva znala do sada, realno je ocekivati da ću i dilemu sa gitarom da resim na pravi način.

i onda razmislim o problemu. koliko je on, na toj vecoj skali, bitan? da li vredi panike? da prekinemo ili da ostavimo još malo? šta kaže sin? meni je uvek najvaznija i primarna stvar šta moje dete hoće jer ih od malih nogu ucim da sami o sebi odlucuju. nikad ih nisam hranila kad nisu hteli da jedu niti oblacila ako im nije hladno. i kuc-kuc sve je savrseno. znači da sistem radi.

prema tome, imaš i ti sistem samo treba da iskljucis sumove okolo i zapitas se šta u dubini svoje roditeljske duse osecas da treba da uradis.

Moja cerka ucila klavir 5 godina(taj zapadnjacki sistem..1-2 nedeljno)
sve bezvoljno i na kraju priznala da je to radila samo zbog mene.Bacili i novac i vrijeme.Mislim da sada ne bi znala da odsvira ni nešto kratko-koliko ju je interesovalo.Zalim sto tada nisam pronasla šta ju zapravo interesuje.Zato to probam sa mladjom.
Moj savjet je da sacekate još malo,možda prođe kriza..ako ne,menjajte.

Vezbanje je najbitniji deo u ucenju sviranja instrumenta. I istovremeno najbolniji; podjednako i za one koji se spremaju da postanu profesionalni muzicari, kao i za one koji žele time da se bave amaterski, zabave radi. Mišljenja sam da trebaš ozbiljno da porazgovaras sa svojim sinom i proveris prvo šta je razlog odbijanja vezbanja. Istoveremno moras imati na umu ovo sto sa prethodno pomenula: da je taj proces nocna mora za sve buduce muzicare i da bez prisile od strane profesora i roditelja jednostavno ne funcionise u 95% slučajeva.
Moja kcerka je zavrsila osnovnu muzicku skolu u srbiji - odsek flauta. Cela ideja nije bila moja, nego njena.Moja dobra prijateljica, koja je često dolazila kod nas u posetu, je profesionalni flautista i profesor u muzickoj skoli. U polusali je tokom jedne posete pitala moju kcerku da li bi isla u muzicku skolu, kod nje na casove. I tako je sve pocelo. Kako je tokom pripremne godine svirala samo frulicu, bilo joj je zabavno. A onda je na red dosla flauta i problemi: trebalo je savladati grifove, tehniku disanja, etc. Profesorica je ambiciozna, uzima samo najtalentovanije, mali broj ucenika i želi da svi oni postignu zapazene uspehe. Svakom ambicioznom profesoru muzike je to važno s obizorm da se na kraju, kada postignu nešto, uvek pominje u cijoj su klasi zavrsili skolovanje.
Moja malena je imala problema sa vezbanjem u početku zato što je taj deo, savladavanje tehnike sviranja jednostavno dosadan. Nema melodije; to su samo delovi koji se uvezbavaju zbog razvijanja tehnike sviranja.
Tokom jedne od poseta moje prijateljice moja kerka je očajnicki priznala da svaku noc ima nocne more sanjajuci kako joj izlaze crvi iz flaute...Prijateljica/njena profesorica se slatko nasmejala i bez ustezanja joj priznala da je sve do četvrte godine srednje muzicke skole svaku noc sanjala kako pada, zajedno sa svojom flautom, sa balkona drugog sprata muzicke skole. I nju je otac, poznati profesor flaute, terao da vezba svaki dan po najmanje 2 sata. A onda je dodala pricu o svom sinu koga su ona i njen muž, isto muzicar, upisali na violoncelo. Nakon prve godine primetila je da sin ima problema sa vezbanjem i nekoliko puta ga uhvatila, posmatrajuci sa vrha stepenista zgrade u kojoj su stanovali da dolazeci kuci iz muzicke skole, udara koferom violoncela o bukvalno svaki naredni stepenik. Njoj i njenom muzu je to bio znak da dete ne želi da svira violoncelo (za cije savladavanje je potrebno nauciti komplikovanu tehniku) i prebacili su ga na trubu. Rezultat? Sin je zavrsio Muzicku Akademiju i magistrirao trubu ali joj je još tokom osnovnih fakultetski studija ozbiljno prebacio zašto ga nije terala da vezba viloncelo i ostane na tom instrumentu.
Moje skromno mišljenje je da je i tvoj sin, poput vecine dece koja idu u muzicku skolu, zapao u krizu upravo zbog uvezbavanja tehnike sviranja. Njima je to dosadno.Oni odmah žele da budu poput profesionalnih muzicara koje vide na sceni i žele odmah da sviraju melodije.
Hteli mi to da priznamo ili ne, tokom ucenja neke nove vestine, svima nama je najdosadnije upravo to uvezbavanje tehnike, iznova i iznova, iscepkani delovi koji tek kasnije mogu da se spoje u harmonicnu celinu i dovedu do rezultata. Bez podrske od strane roditelja, profesora, okoline - nema napretka. I to moras da mu objasnis. Lepo, nalazeci najplasticnije primere, navodeci uspesne muzicare, sportiste...bilo koga ko je njemu idol.Objasni da niko od tih sada uspesnih nije stigao dotle dokle je stigao bez svakodnevnog, upornog, dosadnog vezbanja.
Cinjenica je datvoj sin ne želi da prestane da ide na casove. To znači da je motivisan. Može da znaci i da se boji da ti prizna da nije zainteresovan jer vidi tvoju ambiciju da on nauci da svira gitaru. Sama moras da prepoznas šta je kod tvog sina u pitanju. Ako je samo problem dosadnog vezbanja, nemoj se ustezati da ga teras. Gitara mora da se vezba svaki dan bar 45 minuta. I tako 7 dana u nedelji, da bi se postigli rezultati. Objasni mu to nezno, ali budi dosledna. On mora da shvati da sa tim nema sale i da je zaista besmisleno da traci svoje vreme odlazeci na casove ako ne vezba.
*
Ne slazem se sa diskutantimakoji su pomenuli da treba slediti detetove zelje i dozvoliti da svakih 6 meseci menja svoja interesovanja. To pre svega nije dobro za proces odrastanja i sazrevanja i takav stav formira osobu koja će dici ruke u buducnosti od svega sto na putu ostvaranje ima iole ozbiljniju prepreku.Tako se ne razvija upornost koja je danas jedna od najvaznijih osobina da bi se postigli dobri rezultati u bilo kojoj oblasti, da bi se uopste mogao bilo koji posao obavljati profesionalno.
Ovaj proces ucenja muzickog instrumenta koristan je kasnije u zivotu na mnogim poljima. Pre svega, sviranje razvija talenat za matematiku i prirodne nauke u celini. Vezbanje, svakodnevno, bez obzira koliko je dosadno, formira zdravu odraslu licnost koja je dize ruke od bilo čega samo zato što je naisao/la na neku ozbiljniju prepreku. Osecaj uspeha, rezultat - sposobnost da se odsvira komplikovana melodija, razvija samopouzdanje, a sivanje u orkestru razvija sposobnost timskog rada.
Isto tako ne smatram da je to bacanje para. Svaki peni ulozen u ovakvo obrazovanje isplati se milion puta, gledano na duge staze.
Budi dakle takticna ali uporna. Ti si ta koja vodi ovu igru, ne tvoj sin. Nemoj vikati, ali nemoj ni odustajati.
Nadam se da će ti ovi saveti koristiti. Puno sreće i uspeha tvom sinu. :)

E ovako, on se zaljubisko u drugaricu koja isto ucila da svira gitaru pa je on to malo redovnije vezbao.

E sada je ta drugarica prestala da dolazi, pa njemu nije do sviranja, al' hoće da ide na casove nadajuci se da će se ona opet pojaviti.

Znaci mali se zacopo do usiju ;o)

Moja cerkica je sa dve godine milila tipke po sintisajzeru ko prava, gledamo i cudimo se kako to ona lepo pomera svoje prstice. Sa tri godine pocela da cacka po mojoj gitari i ja joj kupim malu akusticnu gitaru. Jednog dana otisla do svoje sobe da uzme gitaru i sela kod nas da mi slusamo kako ona svira. Žena je uzela aparat da je fotografise. Kada gledaš fotke, tačno mislis da dete zna svirati gitaru (ma nema pojma), kada vidis kako onda drzi svoj stav i levom rukom pritiska zice... ma bez reci.

Moja draga bi odmah da je upisuje u neku muzicku skolu, dok sam ja protiv, pusti dete da bude dete kažem joj uvek. Kada bude spremna sama će reci šta hoće. Sada je 4 ipo godine, i pre par meseci je pocela da prica kako bi volela da svira gitaru, al' još je rano za muzicku skolu. Videcemo od sledeće godine šta želi.

Za muziku i igru ima talenat to je sigurno.

Pozddrav

OI, sve je to lepo sto si napisala i sa mnogo toga se potpuno slazem. Ono gde mi se čini da je slika pomalo zamucena je kako razlikovati kada insistirati da dete nešto nastavi a kada mu dozvoliti da promeni mišljenje?
I druga stvar, upornost jeste jedna od najboljih osobina koju covek može da ima, ali kako je razlikovati od tvrdoglavosti? Jer nekad je dobro biti uporan a ponekad treba znati kad da kažeš da je dosta i da je vreme za promenu.

Mislim da je za ove dve stvari dosta teško naći liniju koja deli upornost s merom i kontraproduktivnu upornost.

Kao dete koje se bavilo aktivnoscu koju ne voli mogu da kažem kako je strasno raditi ono što ne volis i nemati mogućnost izbora. Ja sam se čitavo detinjstvo bavila necime sto nisam volela. Moja nevolja je bila sto sam bila veoma, veoma uspesna u tome, pobedjivala na takmicenjima itd ali sam sve vreme to mrzela. Da je izbor bio na meni ja bih ga drugacije napravila.

Ne možeš da zamislis probleme koji su iz toga proizasli. A meni je samo trebalo da me se ostavi na miru da biram šta ja hoću.