Mislim da ćeš vise odgovora na ovu temu dobiti ako je postavis na „trudnice i mamice” ali evo da ti odgovorim kako mi to radimo. Ja mom detetu ne krijem da je dan kada se ona rodila za mene najsretniji dan u zivotu. Ljubim je po ceo dan pa moram uvece da je kupam jer je sva umacurana od poljubaca. :) Ima 4 godine, za mene je najlepsa i najbolja i to joj i govorim. Ne smatram da ću je time razmaziti, time joj samo pruzam sigurnost i radim na njenom samopouzdanju. Kad treba da sam stroga, stroga sam i nema popustanja. Ne kupujem joj sve sto pozeli i dodakne i ona zna da ako kažem „ne” to zaista i mislim, tako da nema valjanja po podu. U radnji može sve da uzme da pogleda (srećom pa živimo u Kanadi :)) ali isto tako mora stvari da vrati na svoje mesto. Prošle godine smo isli u Srbiju pa me je moja drugarica (sad bih već rekla bivša) skoro razapela na krst sto joj „sve dopustam”, dok ona odgaja male vojnike i nije im dopusteno ni da potrce. Ja nekako gledam da volim svoje cedo i da joj pruzim puuuuno ljubavi i razumevanja. Ako vidim da se bezobrazi, probam na lep način da objasnim da mama to neće tolerisati. Ako ne ide tako, malo je ucenim (niko nije savrsen :)) pa resimo problem. Uglavnom nam se incidenti dogadjaju kada je gladna i umorna pa joj nije ni zameriti. Nekad je bolja, nekad gora ali gledam da nikad ne osudim nju već ponasanje, i da joj objasnim da je ponasanje to što mi se ne dopada a ne ona. Ja malo nosim traume iz detinjstva jer moja mama nije bas bila takticna i volela je da me krivi za sve i svasta ali bese mnogo mladja od mene kad je dobila decu, plus los brak pa joj u neku ruku nije ni zameriti. Lepa tema za diskusiju, a kako stvari stoje kod tebe?

izbegavam da govorim deci da su najlepsa, najbolja..itd, iz jednostavnog razloga sto to nije realno. mala deca nemaju predstavu o sebi dok im mi ne kažemo ko su, pa ako im kažemo da su najlepsi, najbolji, oni će to shvatiti zdravo za gotovo, i kad se nadju među vrsnjacima koji su možda u nečemu bolji, neće im biti svejedno.
to može da urusi njihovo samopouzdanje i stvara nepoverenje prema nama kao roditeljima.
drugo je kad ih hvalimo kao licnost i kažemo da su dobri, pametni,lepi, strpljivi..to već utice da grade lepo mišljenje o sebi.
takođe, ne mislim da previse ljubavi može razmaziti decu. pre nedostatak kritike i popustanje deci može da ih razmazi.

Da li smatrate da su vasa deca najbolja na svetu?

Ne jer sam realna i poprilično objektivna.

Da li im to govorite i koliko često?

Apsolutno nikad. Međutim, često starijoj kažem da je dobra curica, ali nikako da je najbolja. Uvijek može i bolje.

Da li smatrate da je takav pristup dobar ili los i zašto?

Smatram da je pristup los iz 2 razloga:
1) te rijeci sa sobom nose odredjenu tezinu i smatram da smo djeci duzni govoriti istinu a ne laz

2) ako roditelj zaista vjeruje u to što govori, mislim da je nadasve pristrasan i poprilično nenormalan jer reci nekome da je najbolji na svijetu obuhvata toliko sfera da je to smijesno i nemoguće u isto vrijeme

Nikada ne treba potcjenjivati inteligenciju djece! Znaju(osjecaju) oni odlično i razlike i razlicite karakteristike, ali im je milo cuti da su SVE svojim roditeljima. Normalno da su najbolji na svijetu, nisam valjda ja?!

i na ovoj temi kao i na t&M(ovako dobra tema pogresno protumacena) se stalono provlaci nota realnosti.
svako od nas ima svoju individualnu realnost.
moja je da sam majka jedne 18 mjesecne muske bebe, sav moj trenutni svijet se vrti oko njega.
u mojoj realnosti on je najljepsa i najsladja beba na cijelome svijetu.

sutrasnjica ne izgleda ni malo drugacije, porast će u njaljepseg i najboljeg djecaka na cijelome svijetu.

djeca uce o svijetu koji ih okruzuje od nas,roditelja,ali i o bicima i samima sebi uce od nas.

znaci, na nama je da od njih stvorimo zdrave mlade ljude koji će imati pozitvno mišljenje o sebi samima,na nama je da im pruzimo osjecaj sigurnoti,pripadosti kao i neophodno samopuzdanje.
jednom kada porastu, shvatice da možda i nisu ni najbolji ni najpametniji,ali će znati, i biti sigurni, da su dovoljno dobri da se uhvate u kostac sa zivotom i da se sa radoscu prihvati svakojakih izazova koji taj zivot nosi sa sobom.
naravno da, niko, normalan, neće pohvaliti djecije loše ponasanje,
ali je van pameti pozivati se na nekakvu realnost kada jeu pitanju djecija ljepota ili dobrota.

sva su djeca najljepsa na svoj jedinstveni način i sva(tipicna) djeca su rođena sa istim potencijalom, na nama roditeljima je da im pruzimo i omogućimo da se pravilno razvijaju i da jednoga dana postanu najbolji u onome u cemu će da uzivaju i u onome sto će da vole.

djecija licnost se ne oblikuje samo „ti si najbolji/najbolja” i stvarno ne znam kako neke mame mogu i da pomisle da će te rijeci same po sebi uticati kako će se dijete odnositi prema svijetu i zivotu kada odraste.

Valjda je odgoj nešto puno kompleksnije a ne samo davanje komplimenata. Valjda se djetetu objašnjava svijet još od samog rođenja? Valjda se postavljaju pitanja tom djetetu i pomaze da dijete stvara vlastito mišljenje i donosi vlastite odluke?

A za sve to da bi funkcionisaqlo nije dovoljno presvuci, nahrani, okupaj, uspavaj i „ti si naj naj”. Nije dovoljno ni igranje auticima i lutkicama ako igra ne ukljucuje konstruktivnu diskusiju prilagodjenu djecijem levelu.

Recimo dijete ima problem u skoli. Prva mamina reakcija je „dodji grlim ljubim, sutra idem u skolu da rijesim to”

Dijete treba razgovor pitanja koja će ponukati na razmišljanje i istrazivanje vlastitih sposobnosti u rijesavanju problema.

Moj sin je najbolji na svetu, najlepsi, najpametniji i sve naj, naj, naj. I ja mu to stalno govorim.
Apsolutno mislim da je to najnormalnija pojava na svetu, i u suprotnom deca nemaju bas neko samopouzdanje sto je neophodno za neki normalan odnos prema zivotu i u samom zivotu.

Ne znam da li da se smejem ili da placem kad vidim da roditelji govore svojoj deci „ti si sine dobar ali nisi najbolji” - jadno dete!

Apsolutno se slazem sa Leom. Ima li ovde bar neko ko je razumeo temu?

Govoriti detetu da je najbolje ili naj u nečemu nikako ne može da skodi, a suprotno može i te kako.

Pozdrav roditelji i uzmite se u pamet. Ako nemate mnogo roditeljskog iskustva procitajte bar neku knjigu o psihologiji dece.