napoju je bilo jezivo hladno...dal je padal neka kisa ili sneg,vise ni ne znam- koliko je vremena prošlo od tad,ali znam da me ta slika proganja već duže vreme...dal ljudi kad postanu roditelji pocnu da uocavaju stvari kojih do tad nisu bili svesni,ili godine od nas prave mrzovoljne matorce koji vide i stvari koje nebi trebale da ih se ticu-ne znam,ali znam da sam u momentu pomislila na mog neznog sina i buckastu cerku koji u toplini našeg porodicnog doma odrastaju sretno i bezbrizno...i njihovih osmeha...
koracala sam ubrzano,da ugrejem noge,već nisam bila sigurna dali vise imam postavu na dzepovinma koliko sam sakama gurala u nju,naravno namrgodjena,gledala sam samo ispred sebe, pokusavajuci da pogledom nazrem ulaz u postu i samo mislila o onoj prijatnoj toplini koja će se spustiti na mene čim zakoracim.i tu,taman kad sam pocela da usne sirim u osmeh,na korak od ulaza,videh tu ruznu,tuznu,uvek prisutnu sliku,koja me prati još od detinjstva...ona je sedela na betonu samo na jednom parcetu kartona,a bebu od nekih dva,tri meseca,onako prljavu i malu drzala je u narucju u jednom cebencetu...prvo sam okrenula glavu.a onda,nenadano, kao da se iz mene nešto prosulo,poceh da mumlam sebi u bradu,a kako mi nije bilo lakse,i naglas...„ma ko je tebi dao deteeee???gde su ti politicari,gde su ti sto vode brigu o pravima dece?ako si ti izabrala takav zivot-to dete ne zna da kaže:mama jako mi je hladno,hoću kuci,poljubi me da osetim da me volis,zovite policiju ova žena ovde-koja me je rodila,nemari za mene...!!!!”i već sam zajecala...ucutala...htela sam da joj ga otmem i dovedem svojoj deci,svojoj kuci...
kada sam usla u stan,polako sam se smirila,bilo mi je lakse da mislim o tome kako je to-normalna pojava(?!) i kako ja nisam sad neka florens najtingel ili neko bitan u ovoj državi da bih bilo šta mogla da uradim kako bi bar ovaj grad postao pravi dom toj ne zasticenoj i nesrecnoj deci.zar je moguće da niko u ovoj državi ne kaznjava ovakvu „zloupotrebu materinstva”,zar je moguće da niko ne razmišlja o tome da će ovakva deca,ako prezive surove uslove,rasti vaspitana tako da je DOZVOLJENO da i njihova deca dozivljavaju sudbine svojih roditelja?šta je sa tim da ta deca pored gore navedenog ostaju uskracena i za zadovoljavanje osnovnih potreba u decijem dobu,onih ljudskih,emotivnih,higijenskih...a da ne pricam koliko bi se i to prosjacenje i na drugim nivoima smanjilo-kada bi postojao,za početak, NEKAKAV zakon...bar- da bebe ne zaradjuju pare...
volela bih da za dve,tri godine,prosetam sa andrijom i helenom kroz svetogorsku ulicu,sve pored doma omladine,kroz knez mihajlovu do kalimegdana,i bude mi puno srce-jer moja deca NEćE pitati „mama,zašto ova teta sedi na ulici sa bebom?”,jer sam odavno već zaboravila kako su moji roditelji odgovorili svojoj trogodisnjakinji.