Ja sam uvijek smatrana „dobrim djetetom” i postigla sam „sve” ono sto su moji roditelji ocekivali i tražili od mene sve dok se nisam udala (naravno oni nisu podržavali taj brak). Tada je bio lom...uh...rekli su da sve ovo sto sam do sada radila, postigla i „napravila od sebe” je propalo i nije vrijedno.

Posle razvoda sam se opet „podigla” do „vrijedne granice”. U principu su zadovoljni, ali taj brak mi kvari prosjek :))

Ne znam šta se trazi od druge djece, ali od mene je trazeno da idem u skolu i budem dobar djak, da se bavim nekim sportom, plesom ili nekom drugom aktivnoscu (sto i jesam do 8 razreda), da zavrsim fakultet (čak sam zavrsila fakultet koji se i njima svidjao, tako da nije bilo svadje oko toga), da budem posten i dobar covjek i to je to.

Samim tim sto nisam otisla nekakvom stranputicom, i nikada ih nisam obrukala, mislim da sam ispunila njihova ocekivanja.

Ja kao roditelj uopste nemam nikakva ekstra ocekivanja -

želim da mi dete bude zdravo i srećno
sve ostalo dodje ,prođe-

moji roditelji takođe nisu bili iskomleksirano ambiziozni-

govorili su mi -samo polako ,svega će biti-

Dok je moja Baka govorila ko se u decu nada taj je lud))))))))))

itd----
pozdrav za sve

ferko a zbog čega je bitno da ispunimo ocekivanja naših roditelja?
Pitanje je za domaćina teme, ali evo zašto je bitno za mene.

Znaci, mi ne moramo da ispunimo ta ocekivanja, ali ako postoji normalna porodica to dodje nekako normalno I prirodno. Moji roditelji su „zadnju kap krvi” davali da bi mojoj sestri I meni priustili sve sto nam je potrebno. Kad se samo sjetim rata I one neimastine, a kad se sjetim kako su radili I za sto su raditi da bi nam hranu obezbjedili, pa zašto bi ja onda pravila neke probleme I otezavala im zivot. Mogli su I oni kao neki roditelji da cjeli dan sjede, puse I kukaju kako se nema. Nisu!
Mi kao njihova djeca smo vjerovali u njih I oni su vjerovali u nas. Znala sam da me nikada neće izdati I odustati, pa zašto bih ja. Iako smo bile djeca, posle i djevojke, uvijek su nas pitali za mišljenje i uvijek smo im mogle reći da se ne slazemo sa necim (druga je prica da li je bilo usvojeno, zašto i kako).

E onda kad se već odraste I kad smo odrasle osobe onda radimo kako mislimo da je ispravno I kako sun as roditelji ucili I šta smo naucili iz kuce, itd, itd.

Danas imam svoju bebu i bila bih najsretnija kad bih sa njom mogla da izgradim ovo sto ja imam sa svojim roditeljima.

(„ne bih ja al obecao sam deci” sto kaže vuk)

„Opravdati ocekivanja roditelja”... Mogu samo da ti čestitam sto si nabo jednu od rak rana „naše tradicije” itd.

Imati ocekivanja od svog deteta je KONTRAPRODUKTIVNO, da ne kažem mnogo gore reci. Jedno je imati NADANJA, a drugo OCEKIVANJA.

Kad se nečemu NADAS, nadas se najboljem a ako ispadne nešto drugo a dobro opet je dobro. Ako ispadne malo manje dobro - opet je dobro jer si se NADAO nisi OCEKIVAO.

Smatram da nemamo pravo ništa da OCEKUJEMO od svoje dece. Ne znamo kuda će zivot da ih odvede i ako im postavimo nasa ocekivanja možda ih skrenu sa puta kojim su želeli da krenu.

U skladnim porodicama put kuda deca idu poklapaju se sa roditeljskim nadanjima i ocekivanjima. I menjaju se kako dete menja pravac kretanja. Nasa je obaveza da ih podržimo gde god da su krenula, a ne da im nametnemo nasa ocekivanja.

Postoje takođe roditelji ko stvoreni za patoloska ispitivanja koji nikada nisu zadovoljni i koji svojim ocekivanjima kinje i maltretiraju, u krajnjem slučaju kontrolisu, svoju decu. Na ovakvim slučajevima se vidi koliko su „ocekivanja” djavolja rabota.

Tako da bi odgovor na tvoje pitanje „da li sam ispunila ocekivanja mojih roditelja” bio „I don't give a fu.ck”.

Ako mi tako kaže onda mi takav komentar i pripada.

Svaki roditelj je apsolutno zasluzio sve sto dobije od svoje dece.

Zašto?
Šta ćeš raditi kad tvoje dete ne bude ispunilo tvoja iscekivanja?

naravno da je bitno da ispunimo ocekivanja svojih roditelja i bitno je da nasa deca ispune nasa ocekivanja.Moja ocekivanja su da shvate da ih volim i da ono sto im govorim može samo da im koristi.
Moja konktetna ocekivanja: Da znaju da raspoznaju loše i dobro i u skladu sa tim tako i delaju.SVE OSTALO je njihov izbor.
Ono sto gospodjica lea preporucuje a ja prevodim na serbski da živimo kao svinje NE preporucujem.no, ako se njoj svidja, samo napred.

ferko, ono sa cime ti imaš posla veliki je izazov i nocna mora svakog od nas roditelja. istina je na zalost da se najvaznija uloga u zivotu (uloga roditelja) uci na sopstvenom primeru i sopstvenim greškama. sve ostalo čini mi se lakse dodje i prođe, može da se zabasuri i poturi pod tepih, ali kao roditelj to ne možeš da uradis jer se sve vrati kao bumerang.

manje je bitno gde je tu tvoj propust kao roditelja. kako uopste to izmeriti, ako se ne radi o ociglednim stvarima (zlostavljanju i maltretiranju). kako covek koji daje sve od sebe može da zna kad radi pogresno? tako što se pogresne stvari dese kasnije... ali onda je već kasno za momenat u proslosti kada je odluka donesena.

teško je reci dok sam nisi u situaciji da ti dete krene stramputicom šta bi tada radio. generalno deca reaguju na vreme potroseno na njih, mada kad odrastu to može da bude davez. možda da nađetezajednicko interesovanje/hobi i da provodite svo slobodno vreme sa detetom baveci se hobijem?

takođe je razgovor (ako su deca raspoložena za razgovor) jako dobar metod. pri cemu to treba da bude RAZGOVARANJE a ne popovanje. šta radis, šta ti se desava u zivotu, kako se snalazis. treba pokazati razumevanje za njihov svet, iako nam se stvari cine nelogicnim. pogotovu što se deca često okrecu drogi jer su neshvacena, usamljena i osecaju se odbacenim. nekako mi je logicno da pokusmo da im vratimo osecanje da ih shvamo, da nisu sami i da smo uz njih.

i sa time u vezi neprestano im ponavljati koliko ih volimo, koliko nam znace u zivotu i kako smo srećni da ih imamo bas takve kakvi su. čak i sa problemom sa drogom, tvoje dete je tvoje dete i ti ga volis. nemoj da se ustezes da mu to kažeš. kaži mu i koliko si nesrecan što se unistava.

jednom prilikom sam pricala sa decom zašto nije dobro da se igraju tamo gde mogu da se povrede (u komsiluku postojala potencijalna opasnost). prošli smo kroz sve moguće nacine da se nezgoda izbegne (pustila sam decu da sami nalaze nacine da se zastite) a onda sam pitala za razloge zašto je u stvari loše da se povrede. od gomile razloga jedan je bio „jer bi mama i tata bili jako tuzni”.

zanimljivo, zar ne?

ljudi nekad zaborave bitne stvari u zivotu. zelja da mamu i tatu ništa ne boli i da im ništa ne fali još 1000 godina je duboko usadjena u svakom detetu. treba da podsetis tvoje dete na to tako što ćeš mu reći da te cinjenica da se ubija drogom čini jako nesrecnim.

samo bih te zamolila da razumes razliku između „jako sam nesrecan kad vidim da se drogiras” i „u grob ćeš me oterati svojim drogiranjem”.

razlika je OGROMNA, ali bas O-GRO-MNA.

kad kažeš da si nesrcan samo navodis posledice. dete će samo shvatiti uzrocno-posledicnu vezu između tvoje nesrece i svojeg ponasanja.
„u grob ćeš me oterati” mu tu uzrocno-posledicnu vezu nabija na nos.

zašto je razlika OGOMNA.

isto kao kad ti žena kaže „voda nam u kupatilu curi, racun za vodu će biti astronomski” ili „zapostavio kucu, ceo dan se smuacas, kad ćeš već jednom da popravis slavinu”. ista prica, dve potpuno drugacije reakcije kod tebe. kod prve hvatas se za srafciger i ides da popravis, kod druge kreces da se svadjas i da se branis da i nisi bas toliko gov.no od coveka.

Ja se apsolutno slazem sa ovim:
„Svaki roditelj je apsolutno zasluzio sve sto dobije od svoje dece.”

Pozdrav

Odgovor na pitanje koje mi je neko gore postavio:
Da, sa svojim odlukama sam sretna! Zadovoljna sam sa svojom licnoscu (naravno uvijek postoje neke sitnice koje možemo da poboljsamo) i kad bih mogla sve ponovo, sve bi bilo isto, sem propalog braka. Bio je samo moja odluka, moja zelja, i izbor je bio los. Napravila sam grešku, ali moram dalje. Drugi put će biti bolje :))