Jekaterina Gabashvili

TININA LEZGINKA*

Novembar mesec, dan Svetog Georgija. Uzasno je hladno. Iako još nije nastupila zima, njen vesnik - inje, okovalo je selo Zedasheni.
Mraz probija do kostiju, tera coveka da se jezi, skriva ruke pod pazuh i ubrzava spori korak, tako svojstven Gruzinu. Iznad svake kuce vije se gusti dim. Sunce se, poput uvredjene snahe, sakrilo za olovne oblake i svi, od malih do velikih, za inat njemu, raspiruju vatru da se bar malo ogreju na njenoj toploti.
U celom selu - jedino kod Tine nema vatre; samo njena, od zime pomodrela unucad sede pored utihlog ognjista i, umotana u pohabano cebe, cvile kao gladni vucici:
- Hladno je, babice, hladno! Hlebcica daj, hleba!
Šta da radi jadna Tina, gde da uzme drva ili komadic hleba? Kome da se obrati, od koga da trazi pomoć? Dosadila je susedima moleci za grancice, skupljajuci po tudjim dvoristima suvarke za potpalu. Koliko su joj već puta branili i karali je zato što je kidala čak i pruce iz plotova a ukradeno vinogradarsko kolje odavno lezi na njenoj dusi svom tezinom greha.
Istina, na dnu korpice je ostalo još nekoliko garneca* (*stara ruska mera za sipkave stvari - 3,28 l - prim. prev.) brasna ali kako ispeci hleb? Evo, već drugi dan Tina iscekuje: možda će neko od suseda propaliti pec da bar posle njih ispece par lepinjica. Ma, kakvi! Svi su ranije napekli hleba za praznik i sada su bezbrizni.
- Kad bih imala snage da odem u sumu, nakidam grancica ili nalomim draca. Bili bismo zbrinuti za neko vreme - sapce jadna Tina. - Ali prokleto srce muci, kolena klecaju, ruke bezivotno vise iz ramena. Ponekad srce tako stegne, tako gusi - čini se, gotovo, dosao je kraj! A od tuge je i poslednja snaga iskopnila. Prokleta da si, snaho! Sama si se preudala, zaboravila na savest a malu decicu si meni, nemocnoj starici, na vrat stavila!
- Hlebcica daj, babice, komadic hleba! - vicu ogladnela deca.
- Gospode, šta da radim, u kojoj reći da se utopim! - u očajanju izrecituje Tina. - Čak ni do gospodara ne mogu da dodjem; pomogla bih slugama; gospoda danas imendan spremaju, goste docekuju - zaradila bih dva-tri grosa, izmolila malo cepanica. A kako da se s ovim svojim srcem popnem uz brdo? I bez toga jako bije.
- Babice, hleba, daj hleba! - zalobno se grce detinja lica.
- O Gospode, primi moju dusu gresnu, izbavi me od muka! - s takvim
očajanjem u glasu se Tina molila Spasitelju da su čak i deca osetila dubinu njenih patnji i još gorce zaplakala:
- Zbog čega, babice, zbog čega? Kako ćemo mi bez tebe, ko će nas onda nahraniti?
Odjednom su sa gospodarskog majura dopreli zvuci frule, veseli, zamamni; djavoljskim cerekom odjeknuli su u toj ubogoj kucici, zajedljivim podsmehom se odazvali placu izgladnele dece.
Na te zvuke se Tina, čini se, nečega prisetila, po njenom smezuranom, zutom licu skliznuo je osmejak. U cemernoj dusi zaiskrio je svetli luc nade i udahnuo joj novu snagu.
Tinina jadikovka je utihnula, ustala je, umila se, pokrila glavu belom, vise puta zakrpljenom lechaki* (*gruz. - zenska ukrasna kapica za glavu od muslina - prim. prev.), obula je čiste vunene carape, ugurala noge u izandjale papuce i pohitala u susret zvucima frule.
Gospodarski majur se nalazio na povecoj uzvisici pa je Tina, teško disuci, jedva jedvice gacala; secanje je pred njom iscrtavalo tako ocaravajucu sliku raskosnih boja da nije obracala paznju na srce koje samo što ne iskoci iz grudi, na sistavo disanje, i sva se utopila u sladostrascu prisecanja.
U njenim ocima, isplamtelim od starosti, bljesnule su iskrice, pepeljasto lice se zarumenilo, smezurane usnice jedva primetno nabubrile, upala bezuba usta nasmesila.
-Eh, gde je sada ono vreme! - teško je uzdahnula nesretna Tina.- Nedavno se navrsilo cetrdeset godina a kao da je juče bilo. Kako bih mogla da zaboravim? Nicega lepseg od toga moje oci nikada nisu videle. Nas mladi vlastelin je renovirao ocev majur, proširio ga, doterao; stoji na istom mestu da s visine pogléda na celu Chartuljsku klisuru. Gospodar je bio dobar covek i nadaleko cuvenu svadbu je proslavio - ozenio se predivnom devojkom, dobrog roda. Istina, tog dana nije bio ovakav mraz, mada su već nastupile novembarske hladnoce.
Na svadbu su, osim gospode, pozvali seljake iz sedam sela. Ja tek sto sam godinu dana bila udata. Eh, nisam bila makar šta! Imala sam na sebi zelenu svilenu haljinu sa crvenim plastronom, pojas, crvene chuvake* (*meke papuce, bez potpetica, deo gruzinske narodne nosnje - prim. prev.) iz Ahalcihe-a* (*grad u juznom delu Gruzije - prim. prev.). Izdvajala sam se od ostalih poput bisera; jedino sto su mi govorili, bilo je: „Bog blagoslovio tvoje roditelje!” - a ja sam crvenela kao mak.
I odjednom domaćica zapovedi:
- Hajde, pokazite nevesti ples snahâ!
I nas pustise u salu gde su se nalazili mladenci. Ja sam se, oborivsi glavu, skrila iza ledja ostalih a mladenke iz drugih sela jedna iza druge. Pozadi nas su stajale svekrve i starije žene. Razlegose se ucestali udarci bubnja i mi, jedna po jedna, pocesmo ulaziti u sredinu kruga.
Dosao je red na mene, kolena mi zaklecase, srce poce jače da tuce a lice bukti ali, šta da radim - udjoh u krug, duboko se poklonih na obe strane, raširih ruke i poleteh. Okolo povikase: „Bravo, bravo!”, muzicari još brze zasvirase, razlese se još snazniji pljesak...šta sam ja zatim izvodila, ne secam se, prenula sam se tek kad mi je svekrva doviknula: „Pokupi pare, to ti je shabash*, (*u Gruziji poklon ženi koja na svadbi najbolje odigra lezginku - prim. prev.) zahvali se gospodi!” Na podu je svetlucalo sest-sedam metalnih novcica s krstom, a kol’ko je tek bilo onih gruzinskih od cetrdeset kopejki...
U tom momentu Tina se trgne iz prijatnih prisecanja. Bilo je već i vreme: stajala je na ulazu u kucu, isprekidano disuci. „Šta se to sa mnom desava, nikada mi nije tako tuklo u grudima, samo što ne izgubim dah, ne mogu ruku da pomerim, srce se cepa, krv ledi u zilama! Nije valjda nastupio moj poslednji dan? Šta će decica? Gospode, šta ih ceka?”
Pomodrela Tina, uzarenih ociju, sedela je na stepeniku oslonivsi se na batinu. Osecala je bliski dolazak smrti i treperila od straha. Uokolo - ni žive duse, svi su bili u kuci u kojoj je carovalo veselje, gde su pirovali ili posmatrali gozbare.
Tina je dugo lebdela na granici zivota i smrti. Konacno se srce umiri, iz ruku mine bol i nestade samrtnog straha. Polako je usla u kucu i prikljucila se grupi slugu.

II
Slavlje se ori planinom! Naski, po starom, bucno i veselo!
Galantan, gostoljubiv domaćin, sijajuci poput sunca, jurca između mnogobrojnih gostiju uz ocaravajucu ljubaznost, nudi sve zajedno i svakog ponaosob da se posluže. Veselje gozbara (njih dve-tri stotine) dostiglo je vrhunac.
U jednom uglu razleze se prijatno pevanje uglas, u drugom se rasteze pijano ojkanje! U dubini sale sviraju muzicari: cuju se melodicni ‘shikaste’*, ‘ruhabe’* (*nazivi pojedinih vrsta gruzinskih narodnih pesama - prim. prev.).
Dame se prenemazu, koketiraju, cakle im se zenice. Pijani muskarci se u zanosu predaju carima sjajnih crnih ociju. Ceremonijalmajstor, castan predvodnik dostojanstvenog skupa, vesto izlazi na kraj sa svojim visokim naimenovanjem i s takvim zarom i slatkorecivoscu izgovara zdravice da svi jednodusno izvrsavaju njegove zapovesti i sa zadovoljstvom iskapljuju bokale rubinovog vina.
Pirovanje je dostiglo stepen na kome covek nije u stanju da sedi na mestu i želi da se još vise kreće, još bucnije veseli.
- Oseb, hajde odsviraj lezginku! - viknuo je neko. Gosti ustadose sa svojih mesta. Sve se uskomesalo. Bogato postavljene stolove, koji su već bili slični onome sto ostaje posle pira vukova, sklonise u stranu. Svi se krecu, smeju, galame. I, iznenada - zvuci lezginke smenise nezno ‘shikaste’.
U krugu, koji se na brzinu formirao, nasao se prelepi mladic, vitak kao jablan. Poput orla je raširio svoje snažne misice, graciozno izvio vrat i polako, njisuci celo telo, masuci rukama kao da su krila, kliznuo po krugu.
Pogledom predivnih tamnih ociju prelazio je preko dama trazeci koju među tim lepim stvorenjima da odabere, koju da pozove na ples.
U dovratku otvorenih vrata sale okupila se gomila slugu koju su otvorenih usta gledali veseli pir gospode. Među njima se raspoznavalo nekoliko prljavih seljackih kabanica, iza ledja muskaraca stidljivo su provirivale seljanke. Neocekivano se iz gomile izdvojila stara Tinatin i krenula napred. Prislonivsi batinu u ugao, u kome je istovremeno s nogu sbacila papuce, samo u carapama, upustila se u ples pored mladica. Gosti kriknuse. Gizdave, blistavo nakindjurene dame histericno se zakikotase. Domaćin ku]e se zbunio ne znajuci šta da radi - da kaže slugama da izbace tu drsku, odrpanu staricu ili da se smeje i vice zajedno sa ostalima.
Za to vreme Tina se vrtela ozbiljnog izraza lica, raširivsi ruke, zabacivsi glavu, cvrsto stisnuvsi usne. Kretala se u „davmuri”* (*stil u ovoj gruzinskoj narodnoj igri - prim. prev.), savijajuci kolena u starinskom maniru. Samouvereni mladi lepotan se nije zbunio, nije smatrao sramotnim ples sa staricom obucenom u prljave dronjke. Razgnevljen sveopstim cerekom, podstaknuo je svoju predivnu damu podigavsi iznad nje siroko raširene ruke. On, gotovo kao da je zaljubljen, nije skidao svoje nasmejane oci sa usahlog, mrtvacki bledog Tininog lica. Gosti su se kikotali i ciktali, kao da su bezumni, damama su tekle suze, muskarci pljeskali i vikali tako da su se zidovi tresli. Sluge su se neprimetno pomesale sa gospodom i galamile.
Odjednom se starica zaustavila, pogledala unaokolo, zamahnula siroko raširenim rukama i, glasno uzdahnuvsi, stropostala na pod.
Muzika je utihnula. Muskarci i dame, koje su se do tog momenta kikotale, zanemese pogodjeni surovom slikom. Veseli domaćin kuce se potpuno izbezumio. Neobuzdano veselje smenio je muk.
Na podu, razrogacenih ociju, raširenih ruku, koceci se, lezala je Tina. Razapeta u mukama, svojom uzasnom pojavom je u srcima prisutnih izazivala nekakvu vrstu grize savesti.
Ni najmanji zvuk, nikakav pokret, nije narusavao tu strasnu sliku koju smrt - i samo ona - ocrtava živima, podsecajuci ih na prolaznost ovog sveta.
- Babice, babice, ti si zaista umrla! A ko će nas nahraniti? - razleglo se u jezivoj tisini i dvoje dece, golo, pomodrelo od hladnoce, kojima je dosadilo da kod kuce cekaju babicu, potrcase u salu i uz plac se bacise na telo koje se hladilo. Slika je bila potresna; cutanje, koje je carovalo do tog momenta, smenio je sveopsti plac; ljudi, koji su još pre minut gubili dah od silnog smeha, sada su iskreno ronili suze.
- Dajte sirocicima! - trze se neko.
Ganuti gosti posegnuse za novcanicima i podadose izdasnu milostinju.
Tinina molitva je bila uslisena. Ona je zanavek nasla spokoj a poslednji shabash, koji je dobila, doneo je njenim sirocicima parce hleba.

______________
* ‘lezginka’ - obicajni svadbeni ples u Gruziji