Na danasnji dan, 29 septembra, 1991 podrhtalo je tlo oko ustaškog Bjelovara. Istorijska lekcija jednog casnog oficira koji je datu reč da će dati i zivot za otadzbinu - u trenutku kada je to trebalo zaista i dao.
Milan Tepic, jedan od retkih junaka toga neherojskog rata, polozio je zivot na oltar otadzbine koja se raspadala poput obolelog pacijenta kojega je nagrizao kancer tako jako da vise nikakva medicina sem one najljuce vise nije mogla pomoći.
Ustaško zverinje u postrojbama koje su opkolile skladiste Bedenik ocekivalo je kao uostalom ssto se desavalo sirom Hrvatske tada da će još jedno ogromno skladiste municcije pasti njima u ruke. No ovaj puta nije bio Varazdinbreg, nije bilo Delnice, nije bilo Daruvasko skladiste,,ovaj put to je bilo bjelovarsko sindjelicivska utvrda koja se ne predaje ni najljucem neprijatelju.
Detonacija je bila toliko jaka da ssu u Hrgovljanima i drugim ustaškim selima gotovo na svim kucama popucale fasade, krovovi ili ograde..nestala su stabla, nestala je cela suma hrastova i drugog drveta koja je nekada bila vidljiva iz sela Kobasicari...ostali su na ogromnoj povrsini samo badrljci od stabala poput strnjista kad je poznjevena psenica na polju. Zašto navodim ove efekte,,zato što je ustaška propaganda posle davala, uvek nanovo novoizmišljene brojke poginulih bojovnika...kkako mogu znati broj poginule ustaške gamadi kada nema traga stoletnim hrasstovima u okolnoj sumi...sve je isparilo u jednoj ogromnoj pecurki atomskoj nalik gljivi dima i pepela koji se nadvio nad Bjelovarom i bio vidljiv i do stotinu km oko Bjelovara.
Bio je to poslednji, vojnicki pozdrav majora Tepica, ustaškom Bjelovaru, da ga pamti istorija i da ostale srpske izdajice podseca kaako se brani otadzbina...da su sve ostale municijom i gorivom napunjene skladiste pripadnici Armije zvane JNA dizali redom u vazduh, i bez potrebe da u svima ginu njeni vojnici...HRVATSKA BI DRUGACIJE ODRONILA SVOJE SUZE RADOSNICE ZBOG JOS JEDNE IZDAJE KOJU SU POCINIILI NJENI SINOVI I KCERI U ZAJEDNICKOJ BIVSOJ ZEMLJI..