Хвала! Имам већ обадва документа. Врло су важни, јер показују миграцију Бубића Дукађинских Симеонових потомака. Павле Дукађинац од Бубе је отац Николе Кефалије, унук Стефана Симеоновог, војводе Влахије, који уточиште нађе у Калдриону након што га Бајазит истјера 1394 године из Влахије (Фарсала и Домокос).

Ratovao je Milojević na nekoliko frontova. Godine 1881. za časopis „Istok”, kako je sam zapisao, za dva dana i noć napisao je članak koji je kasnije pretočen u knjigu „Naši manastiri i kaluđerstvo” sa 120 strana. U uvodu on veli: „Od nekog doba neprestano se potrza u našim novinama, osobito takozvanim ’preko’, pa još i u našim ovde skupštinama, čas naročito, a čas opet i kao mimored, pitanje o našem kaluđerstvu, manastirima, a naročito manastirskim imanjima. To je u poslednjoj, odveć plodotvornoj, svakojakim i svevazmožnim zaključcima i ozakonjenjima, skupštini donesen i zaključak da se naši manastiri smanje, svedu na nekakve ’istorijske manastire’ u samoj stvari i zapravo unište, a kaluđerski red sa svim istraje i iživi u našoj narodnosti”.

Na nedavno održanoj promociji karte „Srpski belezi na Kosovu i Metohiji” direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Mileta Milić, između ostalog, rekao je i kako je prvi popis srpskih belega na Kosmetu sačinio Miloš S. Milojević. U arhivi SANU postoji i pismo koje je Milojević 1870. godine poslao Srpskom učenom društvu o prvom popisu arheoloških starina u Zapadnoj Srbiji. U istoj ustanovi postoji još jedno pismo koje je Milojević poslao nekom od tadašnjih ministara gde kaže „da će on, iako bolestan, ići na Kosmet radi nekog pregovora, jer je u Prištini u po bela dana u centru ubijen jedan pop. Sve to ima veze sa ”Albanskom ligom„ koja se povezuje i prelazi u ruke austro-madžarske koja nemirima hoće da iznudi od Evrope ovlašćenje da taj kraj posednu”. (Pismo nosi datum 4. januar 1881. godine.

Srbi pre Rimljana

Pokušavajući da dokaže da su Srbi starosedeoci na ovim područjima, Milojević ostavlja i ovakav zapis: „Da je srpska crkva starija i od rimske i grčke, osim potvrde pape Jovana îî, pisane kralju srpskom Mihailu, kojom tvrdi da je srpska crkva starija i od grčke i od rimske, svedoče tolike silne bivše episkopije, postojavše do Konstantina Velikog, među kojima samo da pomenem: Sredačku (Sofijsku), Skopljansku, Nišku, Beogradsku, Vodensku, Morozviždsku, Remešku itd, svedoče još toliki sveci i mučenici Srbi, koji se boriše protiv idolopoklonika i muhamedanaca, jeretika i bezbožnika Bugara i ostalih, kao brojni episkopi”.

Onima koji su mislili drugačije od Milojevića, a nije ih bilo malo, sigurno su smetale i ovakve Milojevićeve beleške. U jednom od zapisa Miloš S. Milojević piše „da su Srbi kao roblje rimsko, živeći od iskoni u svim ovim svojim sadašnjim zemljama, a tada još i od Italije ili Sredozemnog mora, pa do Grčkog, i od Jadranskog pa do Crnog, imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo, i uređenu svoju crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa, koji su najpre, i to od prvog veka po Hristu pa sve do četvrtog, sedeli u predgrađu Sirmijumovom, drugoj rimskoj prestolnici, takozvanoj, i još i danas nazivajućoj se Mitrovici na Savi, zbog čega je se od tih srpskih mitropolita, ili arhijera, to predgrađe nekadašnjeg ogromnog Sirmijuma tako i prozvalo, pa su odavde, navalom Huna u četvrtom veku po Hristu, morali izmaći se dalje, zajedno sa državnom rimskom vlašću u Zvečan, današnje razvaline u dnu Kosova, i u predgrađu istoga staniv se opet mu dali svoj naziv Mitrovica, koja još i danas postoji, na Kosovu, u poslednjem svom ropscu kao varoš”.

Kada je došlo do sudara „prsa u prsa” germanske i Milojevićeve autohtonističke škole, ovaj naš velikan 1881. godine piše ovako: „Srpskom učenom društvu nije stalo bilo ni do prostora srpskih zemalja, koje Porfirogenit u svom delu ”De Admin„ navodi, koji prostor većinom obuhvata i bivša Pećka srpska patrijaršija, a u kome i sada žive Srbi, već ono gura srpske zemlje i još sada tamo živeći srpski narod u svakojake tuđince, samo da ne budu Srbi, a u svojim školskim knjigama i istorijama dokazuje dokle je plot kneževine Srbije, da su i Srbi dotle itd... Evo samo radi bruke i sramote naše i naših previsoko naučenih zapadnih pitomaca i državnika, koji znaju koliko se krompira u svakom loncu godišnje svoj Đermaniji skuva, koliko se čaša piva, kakvog i gde, proizvede i popije, koliko se i kakvih kotleta pojede, šampanjskog vina proizvede i popije u svoj Francuskoj, koliko se i kakvih, od koje porode, goveda, od koliko godina itd. bifteka napravi i pojede u Engleskoj, proizvede i popije konjaka, punča itd, a ne znaju i neće da znaju da još žive Srbi kao što i u gornjem svom delu Porfirogenit kaže, koji je najhrđavije pisao za Srbe i sveo ih što je mogao na najmanji prostor”.

Jedna zvezda se ugasila

I pored evidentnih teškoća na koje je nailazio u svojim istraživanjima, nekoliko Milojevićevih dela ipak je ugledalo svetlost dana. Tokom 1871. godine, dok se klešta bojkota nisu sastavila, „Glasnik” Srpskog učenog društva objavio mu je tri dela: „Pravila svete Petke Paraskeve srpske”, „Pravila svetom Simeunu srpskom” i „Opšti list srpske patrijaršije u Peći”. Prikupio je, mahom po Staroj Srbiji, sistematizovao i podelio po vrstama i motivima oko sedam stotina narodnih pesama, objavljenih u tri sveske 1869, 1870. i 1875. godine pod naslovom „Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog”.

Gotovo u isto vreme, takođe u tri knjige, 1871. 1872. i 1877. godine, objavio je „Putopis dela Prave (Stare) Srbije”. Najznačajnije njegovo delo „Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji” izašlo je u dve knjige 1872. Godine 1873. izdao je istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i srpskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Austriji, a 1881, kao dodatak ovoj mapi, „Narodopisni i zemljopisni pregled srednjeg dela Prave (Stare) Srbije” sa etnografskom mapom srpskih zemalja u kneževinama: Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Kraljevini Rumuniji, Austro-Ugarskoj i Turskoj carevini.

Krajevi koji su verovali Milojeviću i njegovom radu oduživali su mu se još za života. Tako je postao počasni član gradskih opština Prokuplja, Vranja, Kuršumlije, Niša, počasni član opština Draguške, Velikoplanske i Končićke u srezu Prokupačkom, okruga Topličkog. Za iskazanu hrabrost u srpsko-turskim ratovima odlikovan je Srebrnom i Zlatnom medaljom za hrabrost i Takovskim krstom petog, četvrtog i trećeg stepena, dobitnik je Ratne spomenice i još mnogih drugih odličja.

Miloš S. Milojević je umro iznenada 1897. godine. Israživači njegovog života i rada, doduše oni koji uporno tragaju za njegovom zaostavštinom, pominju kao mogućnost da je Milojević - otrovan. Bilo kako bilo, činjenica je da se o njegovom radu i danas u nekim krugovima ćuti, a u nekim govori šapatom. A jedan nekrologičar ovim rečima je otpočeo izveštaj o smrti Miloša Milojevića: „Jedna zvezda na srpskom nebu utrnula je. Ona beše neobičnog sjaja, te i ako zvezda osvetljavaše daleku... daleku prošlost naroda srpskoga, osvetljavaše tamne kutove prostrane otadžbine Srbinove, i na toj svetlosti mi poznadosmo što nismo poznavali, videsmo braću našu, srpski narod u svoj Srbiji od iznad Kaloče i Moriša, pa do Beloga mora, i od sinjeg Jadranskog mora, pa do reke Alte, Osme i Donje Marice”.

Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца. И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин. И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који су воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу. Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника.

Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремне на највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство. У таквом окружењу, у таквом хаосу јављају се, ничу као Богом благословени плодови, људи који су носили идеју српског народа и жељели да истраже његову прошлост и да се боре за њега. Такви људи су створили још у 19. вијеку један посебан историјски правац, који се не би могао звати „родољубљем”, јер у науци не постоје никакви родољубни системи. Наука може бити родољубива, али родољубив систем у науци може се извргнути у обожавање једног народа, у стварање фашистичке идеологије. Но те наше родољубиве историчаре оптужују да су били романтичари. Није истина, то су били екстреми, у сваком погледу и у сваком смислу. То су људи који су цијели свој живот прошли у неописивим мукама, јер су их сви остали поништавали, пљували и газили, а они су и даље неуморним, Богом благословеним пером писали истине о српском народу. Међу таквим људима, још и прије Милоша Милојевића, истиче се Константин Николајевић, затим долази сам Милојевић, па Сима Лукин Лазић и Панта Срећковић. Пред почетак Другог рата, четрдесетих година, јавља се Анђелија Станчић Спајић, па неумрли Илија Живанчевић. Ту је наравно и највећи српски филолог Милан Будимир, који је жестоко подржавао овај правац, рекавши, упркос свега што се од њега очекивало на Београдском универзитеу, да је свака друга српска ријеч старија од педесет векова. Но њему ни најгори непријатељи нису могли поријећи стручност, јер је један од најзнаменитијих српских филолога, највећих екстрема научних. Да не бисте мислили да је овакав научни правац пао с неба, и највећи српски етнолог, Веселин Чајкановић, био је аутохтониста, уз Милана Будимира и Милоша С. Милојевића. Значи, највећи српски етнолог, филолог, и историчар били су аутохтонисти. Они су историјским путевима, без икакве романтичарске жеље за које их оптужују, са изразитим критичким апаратом, кренули у истраживање свих могућих извора на које су у својим истраживањима наишли. Милош Милојевић је, зачуђујуће за данашње генерације које мисле да све почиње од њих, прије сто двадесет година користио систем упоредне филологије, који се тек данас обнавља у Београду. Усто данас ми видимо да његова књига, о којој ћу послије говорити, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек за неких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница.

Него, да покушамо да објаснимо живот тог духа и дива науке. Милош С. Милојевић је рођен 1840. године у селу Црна Бара у Подрињском срезу. Васпитаван је по православном обичају, из православног честитога села је дошао у Београд, као мудро дете завршио основну школу, завршио факултет правних наука и отишао у Москву даље да студира, јер је био најбољи студент права. Тамо је студирао три године. Претпостављам, да се питате шта је могао да заврши за три године? Но, он је истовремено студирао на три поља. Студирао је историјске и историјско-филозофске науке на Историјско-филозофском факултету у Москви, студирао је упоредну лингвистику, и права. Човјек те ширине и дубине, заправо екстрем, већ тада је могао схватити многе ствари у вези са прошлошћу српскога народа које су многима прије њега, ако не и већини, биле обична магла и прашина. Али, у какву то Русију беше отишао Милош Милојевић? Он се нашао у Русији којом је већ двјеста година владао германски катедризам. Само понеки професори, попут Бођанског, и научници попут Лаванског и Вељтмана нису припадали том правцу. Али руска званична наука, а поготово политичка идеологија, ишла је у том правцу. И баш тих година почиње да се гради великобугарска идеја на рачун обнове српске државе, што је значило супротстављање српској националној обнови. Видевши да ће Руси преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију.