Оно што је драматично важно је нестанак Зборника монаха Гаврила на основу којега је научник И. Јастребов објављивао одрђене повеље, међу којима и једну краља Милутина и једну Балше III. У манастиру на Цетињу налазио се до 1879. године, али и до 1887. године. Копијална књига монаха Гаврила (Ђурашковића) из Цеклина, израђена повељенијем јеромонаха Исаије из Брајића начињена је, према једноме цитату Јастребова, пажљиво и са познавањем старих рукописа у периоду управе владике Данила и Саве. Монах Гаврило казује и о оштећености, раздртости и старости рукописа.

Двије повеље имају године настанка: Савина (1233) и Владиславова (1242).

За нас је јако важна тврдња Филипа Радичевића да је Владиславову повељу пронашао у подруму цетињског манастира те да је је приписао са оригинала. То је учињено 1862. године. Она се на Цетињу сигурно налазила до 1870. године.

Да погледамо какав је поглед млетачког Сената на земљу Ивана и Ђурђа Црнојевића. Када је опорука Ђурђа Црнојевића у Венецији службено превођена на латински језик, тада је у забиљешци написано сљедеће: „…код ње (супруге, племкиње Елизабете, кћери Антонија Ерица) неки тестаментарни запис споменутог њеног покојног мужа, писан његовом властитом руком, на српском језику, а на латински од ријечи до ријечи преведен…” И мало касније, каже се: „то тражење је процијењено праведним и оставрено преко вјеродостојног преводиоца, са споменутог језика српског на латински, јер је тај тестаментарни запис био и јесте написан на споменутом језику српском, властитом руком, од самог покојног господина Ђурђа Црнојевића, опоручиоца…”

Слиједи текст опоруке. На крају, Ђурђева опорука писана 1499. године потврђена је свједоцима 20. априла 1514, а Стјепан Пасквали је превео запис са „језика и писма словенског”, могуће пуно раније, 1503. године. Милошу Милошевићу припада заслуга за снимање сенатског документа, као и препис и превод опоруке. Он је своје истраживање у Венецији обавио 1989. године.

Ђурђе Црнојевић, приликом напуштања Црне Горе (према митрополиту Петру I Петровићу Светом):

Ја вам, љубезни и племенити и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачаства витешки бранили; но с великијем оскорбљењем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава: за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђе је моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо…Ја бих вас савјетовао, да изаберете једнога човјека између вас, и да га примите и познате за свога владатеља; ал’ знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на србски род на други бољи начин. Герман је обшти духовни отац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастир, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словеснога стада Христова, за које он је дужан, као пастир живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блажепочивши цари наши, а по њима прародитељи и родитељи моји и ја употребљавали.

Није потребно посебно указивати, и када не би било ових ријечи о српским роду, на израз „прародитељи и родитељи моји”, јер је употребљен толико пута у српским државним актима да је свакоме јасно на кога се односи.

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо