Da li neko zna za još neki slovenski narod koji ima ovaj obicaj? Izgleda da je ovo vezano za Dinarsko Karpatske Slovene (I2a).

„Sličan običaj zabeležio je, u Staroj Srbiji, i Jastrebov, Obыčai i phsni tureckihь Serbovъ. S. Petersburgъ, 1886, str. 41, upor. i RJA, s. v. milati se. Domaćin se sakrije iza gomile kolača, n triput pita čeljad: »Vidite li vi mene?« Čeljad mu odgovore: »Ove te godine malo vidimo, a dogodine da te nimalo ne možemo videti«, tj. da dogodine toliko bude žita i kolača da se iza njih domaćin ne može videti.

Isti takav običaj poznaju i Rusi. »Uoči Nove godine, kod Malorusa, spremi se mnogo kolača za večeru. Njih poređaju ispred domaćina, pa onda deca izađu napolje. Posle se deca vrate, i pitaju gde je otac. – Zar me ne vidite, deco? – Ne vidimo te, oče. – Daj Bože da uvek tako bude (tj. da uvek bude dovoljno žita i kolača)«, v. Louis Leger, La mythologie slave, Paris, 1901, str.821). Još je interesantniji podatak koji nam je, iz Svetovidovog kulta na ostrvu Rujanu, sačuvao Sakson Gramatik (Historia Danica knjiga XIV, v. L. Leger, o. s., str.81 id). O prazniku Svetovidovom meće se pred njegov kip medeni kolač, veliki kao čovek. Sveštenik se sakrije iza kolača i pita narod da li njega (sveštenika) vidi. Ako narod odgovori da ga vidi, sveštenik poželi da ga dogodine ne vide. »Tu sveštenik misli ne na sudbinu svoju ili naroda, već na obilje iduće žetve«. Ovo sakrivanje iza kolača i reči koje se tom prilikom govore, imaju očevidno magični smisao: to je vračanje kome je cilj da izazove plodnost. Običaj je, kao što se vidi, vrlo star, po svoj prilici opšti srpski i opšti slovenski. On je, dakle, nesumnjivo ostao iz naše starine, i originalan je.”