Na današnji dan, pre tačno 100 godina, jedan mladi bosanski anarhista, po rođenju Srbin, po opredeljenju Jugosloven (i tada je, kao i danas, na žalost, bilo jako mnogo Srba koji su stideli svog naroda, sami sebe i svog porekla, i izjašnjavali se kao Jugosloveni), pucao je na Franca Ferdinanda Habsburga i njegovu trudnu suprugu Sofiju Hotek, i tako izazvao najveću klanicu koju je svet do tada video, isprva poznatu kao „Veliki rat”, zatim „Svetski rat”, a posle Hitlerovog divljanja konačno nazvanu „Prvi svetski rat”. I posle čitavih sto godina mišljenja i stavovi oko atentata su podeljeni. Jedni ovog hrabrog i ludog gimnazijalca smatraju za heroja, jer je „ubio tiranina”, a drugi ga, možda s punim pravom, smatraju za teroristu, jer ubiti krunisanu glavu, zvaničnika ili bilo kog političara, jeste krivično delo, po zakonima i onog i ovog vremena. Zanima me zašto se onaj ko je pucao u kralja Aleksandra 1934. godine, Kenedija 1963. ili Đinđića 2003. godine, ne smatra herojem, već teroristom? Zato što je svako ko počini atentat počinio krivično delo, koje se s punim pravom može nazvati terorističkim.

Postavlja se pitanje kako to da je jedan siromašni student (Princip), jedan nezaposleni grafički radnik (Čabrinović) i još nekolicina njih, istog socijalnog i društvenog statusa, uspeo da uradi tako nešto, odnosno kako su svi oni imali novca da toliko putuju, kupe oružje i ubiju prestolonaslednika? Odnosno ko je stajao iza njih.

Sam princ Ferdinand Habsburg, oženjen češkom aristokratkinjom Sofijom Hotek, ljubitelj Slovena, koji bi po dolasku na presto dao svim Slovenima u Austro-Ugarskoj ista prava kao Nemcima (Austrijancima) i Mađarima, našao se na meti nekolicine Srba, pardon, Jugoslovena. Pa da li ubistvo trudne Čehinje Sofije Hotek, prema kukavičkim jugoslovenskim merilima, a sve jugoslovensko je kukavičko (jer je najveći kukavičluk odricanje od svog porekla, u ovom slučaju srpskog, i smatranje samog sebe Jugoslovenom), zaista može biti junačko delo? Pitanje za razmišljanje, čak i posle tačno sto godina.

Ljudi upućeni u ovu tematiku znaju da je još polovinom XIX veka veliki majstor Albert Pike (ko ne zna ko je bio neka izgoogla) zacrtao tri svetska rata na putu ka Novom svetskom poretku: prvi, koji će uništiti nekoliko svetskih imperija; drugi, koji će se voditi između dve toliko slične a toliko različite ideologije (kapitalizma i komunizma, s jedne, i kapitalizma i nacizma s druge strane; primetite da je kapitalizam držao obe strane); i treći između muslimana i ostatka sveta (fašistička država Izrael, najfašističkija država na svetu, jer neće da pusti na svoju teritoriju turiste koji u svom pasošu imaju pečat neke arapske države, odnosno bili su u nekoj arapskoj državi, a nemaju granične prelaze sa susednim zemljama, već samo debele i visoke zidove, i minska polja oko njih, namerava da u dogledno vreme minira i sruši džamiju El-Aqsa u Jerusalimu, na mestu gde se nekada nalazio Solomonov hram, i tako izazove poslednji svetski rat). Dakle, onaj ko vidi lice, ali za razliku od lica i naličje svih stvari, ne može se upecati na priču kako je tamo neki gimnazijalac iz Bosne, iz svog ličnog ubeđenja ubio prestolonaslednika u Sarajevu, i tako izazvao Prvi svetski rat, koji je pomno pripreman u laboratorijama Novog svetskog poretka. Naime, Franc Ferdinand Habsburg je doveden u Sarajevo da bude javno pogubljen, od strane istih onih struktura koje su učinile to da Zoran Đinđić bude doveden pred zgradu vlade Srbije, 89 godina kasnije, da takođe bude javno pogubljen. Omražen u porodici, zbog svog neprinčevskog ponašanja, i braka sa ženom slovenskog porekla, u osnovi jedan dobar i nesrećan čovek, bio je idealna žrtva za izazivanje varnice koja je zapalila ceo svet te nesrećne 1914. godine.

U Evropskim vojno-političkim krugovima znalo se da mora doći do velikog rata između Francuske, do nogu poražene i ponižene 1871. godine od strane Prusije, koja je tada pregazila sve viševekovne nemačke gradove-države, državice i veće države kao što je bila Bavarska, osim Austrije, i osnovala moćno Nemačko Carstvo) i Nemačke, koja joj je u tom ratu oduzela i anektirala istorijske pokrajine Alzas i Loren. Dalje, Nemačka je htela preraspodelu kolonija i bacila je oko na neke britanske i francuske kolonije po svetu. Samo se tražio povod. I na njega se čekalo sve do 28. juna 1914. godine. Za to vreme su se sve pomenute države naoružavale i spremale za rat. Ostalo je samo pitanje na čijoj će strani ratovati Rusija, po prirodi stvari nemački saveznik. Tu je u igru trebalo umešati balkanske Ruse, odnosno Srbe, odnosno ljude koji su se stideli svog srpskog porekla, anarhiste koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni i zalagali za ogavnu Jugoslaviju.

Srž priče na našim prostorima je ovo. Prepletanje interesa nemačkih i francuskih tajnih društava, Reda vitezova Tevtonaca (eksponenti Obrenovići) i Grand Orient-a (eksponenti Karađorđevići). Da su ovi prvi ostali na tronu, Srbija bi 1908. godine ušla u nikad ostvarenu takozvanu Trojnu Austro-Ugarsko-Srpsku Monarhiju i dobila Bosnu „na tačni”, a u ratu 1914. bila na pravoj strani, na kojoj bi bila i Rusija, jer su se nemačke princeze oduvek udavale za ruske careve, a i tada je bilo na desetine miliona ljudi u oba carstva (kao što ih i danas ima u Nemačkoj i Rusiji) koji su poticali iz mešovitih nemačko-ruskih brakova. I ne samo to. Britanija i Francuska bi konačno bile poražene, a britansko-francusko kolonijalno carstvo pripalo Nemačkoj i Rusiji. Ali Francuzi su podvalili Nemcima, smenivši dinastiju u Srbiji, koja je od tada terala inat Nemačkoj, platila teroristu Gavrila Principa da ubije Franca Ferdinanda Habsburga u Sarajevu i, umesto da Rusija bude na strani Nemačke, morala je da brani Srbiju i spasi Britaniju i Francusku od katastrofe, jer bi ih u suprotnom Nemci zgazili kao mrave. Ruski car Nikolaj II Romanov, saznavši za atentat u Sarajevu, udara se šakom u čelo i kaže - „Pa zar ću ratovati protiv rođaka Vilija?!” - misleći na Kaisera Wilhelma Hoenzolern-a, nemačkog cara, čiju je rođenu sestru oženio - „Zar ću biti na strani Britanaca i Francuza?!” Rat je bio „porodični događaj”, jer su u njemu učestvovale sve carske i kraljevske porodice, a četiri su posle rata ostale bez prestola (Nemačka, Austro-Ugarska, Rusija i Turska su postale republike), baš kako je to planirao i predvideo veliki majstor Albert Pike.

Posle rata Karađorđevići, najveći neprijatelji Srbije i srpskog naroda u XX veku, ukidaju državu Crnu Goru i Srbiju, i prave Jugoslaviju sa Hrvatima i Slovencima, da bi oni jednog dana mogli imati svoju državu, umesto da su posle rata stvorili Kraljevinu Srbiju u ovim granicama:

http://i39.servimg.com/u/f39/14/07/52/42/srbija11.jpg
Trebalo je da prihvate ove uslove u Londonu 1915. godine, da prošire Kraljevinu Srbiju, kad su ih Britanci i Francuzi već ugurali u rat koji ih se uopšte nije ticao, a koji ih je koštao ogromnih žrtava (mislim na državu i narod) i da ne diraju Kraljevinu Crnu Goru i kralja Nikolu Petrovića, koji je uosmostručio svoju državu od 1860. godine, kada je došao na presto, i dobio sve ratove protiv Turske za svoje vladavine, da ga ne proteruju sa ovih prostora i ne proglašavaju za izdajnika. Bruka i sramota.