Први који су насипали Нови Београд нису били социјалистички ударници, већ данска предузећа које је ангажовао градоначелник Илић 1938. Њихов пројекат новог насеља, изграђеног преко реке на исушеним мочварним подручјима, величанствено се и поносно звао: НОВИ БЕОГРАД. Тако је он био и родоначелник преласка урбаног ткива на леву обалу Саве. На тој обали израстало је Сајмиште, а веће ново насеље пројектовано је и на Ушћу Саве и Дунав. За саветнике Влада Илић је имао успешне привреднике, који су примењујући раније стечена искуства и домаћински водили град. Центар Балкана, са способном управом, тако је са 100.000 становника уочи Првог светског рата, пред нову светску буру 1941. нарастао на око 300.000 људи. Био је привлачан и за писце и песнике, и за филозофе и мислиоце, и за авантуристе и боеме оног доба…

И када више није обављао функцију градоначелника, Илић је задржао утицај и углед. Имао је моћну пословну империју са чак 17 фабрика. Био је председник Београдске индустријске коморе и Централне индустријске корпорације Југославије. А онда… На небу изнад Југославије засевале су муње. Почео је Други светски рат. Само је Влада Илић знао кроз шта је све пролазио у тешким годинама окупације, да би сачувао своју имовину и, напослетку, свој живот. Када је напокон стигла слобода, Влада Илић се нашао на листи народних непријатеља. Ухапшен је у марту 1945. Војни суд га је осудио на временску казну јер су му фабрике радиле за време рата и тако „јачале привредни потенцијал окупатора”. Намера је заправо била да му се одузме имовина, што се и догодило. Годинама и генерацијама стицани капитал постао је друштвена својина.

После вишегодишње робије, остарели Влада Илић пуштен је да још мало проживи у слободи, да загледан преко реке коју је памтио и као међу види како настаје нови град чију је визију развоја и сам имао. Са супругом Олгом последње године проживео је у беди. Она је будући да је била полиглота подучавала ученике језицима, шила је за новац – само да би се прехранили. На пијаци би је каткад среле и препознале сељанке, супруге радника и тежака које је њен муж у време свог зенита задужио; давале су јој сир, кајмак, јаја. Срце Владе Илића, осиромашеног и пониженог, престало је да куца 3. јула 1952.

Требало је да прође скоро 60 година па да одлуком суда буде рехабилитован, а његови потомци тако добију бар моралну сатисфакцију.