Како би се боље схватио контекст у коме је Џон Одвијер, старешина истоименог ирског клана из округа Типерери на југу Ирске, и касније царски генрал, градио своју каријеру, на самом почетку треба назначити улогу коју је бечки двор имао међу европском аристократијом, као и питање ирске емиграције ка држави Хабзбурга. Током свог постојања, бечки двор је био отворен за стране племиће који су желели да ступе у царску службу. Његова улога престонице немачког царства и углед међу осталим земљама давали су му сјај и харизму која је европској аристократији била веома привлачна. Осим припадности аристократском миљеу, за ступање у царску службу била је потребна конфесионална опредељеност. То је значило да се припадницима католичке вероисповести указивало поштовање, али се са друге стране није могао спречити прилив протестантских аристократа на двор. Међутим, овај тренд ће током година изгубити на значају када контрареформација буде узела маха. Након периода сталних ратова, протестанти су поново могли да ступе у војну службу Хабзбурга; но ипак, предност је обично давана онима који су били вољни да пређу у католичанство. Међутим, за аристократе од великог угледа или оне високог звања, верска промена није била обавезујућа. Мотиви који су Одвијера привукли да ступи у царску службу могу бити привученост угледом коју је бечки двор имао у Европи; као католику, било му је олакшано да пређе у нову средину, док је за генерале највећи значај имала репутација ирских војника у борби.

Први знатнији контакти између Хабзбурга и ирске емиграције падају у доба Тридесетогодишњег рата, прецизније – мало након 1626. године. У оквиру најамничких групација, Ирци су ступили на тло Хабзбуршке монархије под управом својих официра. Први редовни ирски пукови основани су 1630. године (пешадијски и драгонски пук). Током рата, драгонски пук је стекао славу, но након рата долази до убрзаног опадања броја ирских војника у служби Монархије. Ирски официри углавном су заузимали ниже положаје у командном ланцу, једино је појединцима из породица Валис и Тафе успело да се домогну виших положаја. Осамнаести век доноси проширење броја ирских војника у аустријској армији, а колики је прилив био сведочи и чињеница да је Енглеска забранила Ирцима да одлазе у Француску јер је тај чин несумњиво доводио до њиховог уласка на територију Светог римског царства. Становници „Смарагдног острва” били су веома цењени као војници, истицана је њихова жеља за славом и презирање кукавичлука. Услед тих особина брзо су се успињали на војној лествици заузевши готово трећину командантских позиција у армији Монархије. О друштвеном положају Ираца у аустријској служби може се рећи неколико занимљивих чињеница. Већина њих је остала без потомства јер су веома млади (са седамнаест или осамнаест година) ступали у армију, те нису стигли да заснују своју породицу. Монархија је била веома издашна по питању рефундирања трошкова оних Ираца који су желели да посете своје породице током одсуства, али се мали број заправо одлучивао на овај корак. Слободно време су проводили у Бечу или у Чешкој и Моравској.