Ako sam ja dobro razumeo,radi se o jednom nemackom visokom oficiru koji se „pravbdao”Nedicu,da je on koliko je god bilo moguće u žrtve odmazde gurao jevreje,pa tek kad je njih nestalo,poceo je da zatvara srbe.Sve u svemu,radilo se sprdacini sa ljudskim zivotima,gradjana Srbije.

Evo jednog detalja o kragujevackim zatvorenicima iz tog vremena.Opisuje ga covek koji je preziveo sve te strahote.

Usled pomeranja levo-desno, nekako sam se opet našao blizu vrata i pored direktora moje škole Miloja Pavlovića. Od ranije, porodice su nam se poznavale, i on me upita: „Gde su ste presreli – nisu te izveli iz škole”. Objasnio sam kako sam dospeo u kolonu i u baraku. Malo smo još razgovarali, a vrata barake se otvoriše i na njima se pojavi ledan ljotićevac s pitanjem: „Da li je tu Miloje Pavlović i neka izađe”. „Tu sam”, odgovori Miloje i pođe prema vratima. Znajući da je svako pušten koga su pojedinačno prozvali, uspeo sam, instinktivno, da mu samo kažem: „Kažite koju reč za mene”.

Vrata se nisu zatvorila, a na dva do tri metra od njih stajao je zločinac Marisav Petrović, komandant Ljotićevog odreda, kao moćnik i silnik kome su sva moć i vlast u ruci. Kada je Miloje prišao on mu se obratio rečima: „Gospodine direktore, vi znate šta ste radili, ali ja vam poklanjam život”. Miloje je odmereno i dostojanstveno upitao „Šta sam ja to radio?” „Vi ste mnoge generacije komunista propustili kroz školu a da ništa niste preduzimali protiv njih”, govorio je Marisav podignutim tonom. Nastao je tajac, a tada su se čule velike reči – još većeg čoveka. „Nije važno šta sam ja radio u slobodnoj zemlji, važno je ono šta vi sada radite zajedno sa okupatorom”. Na ove reči silnik se razbesneo kao ris, vikao je što je mogao više: „Natrag u baraku, marš natrag”, okrenuo se i brzo otišao.
Bio sam zaprepašćen i uplašen, a on, moj direktor, dostojanstveno je ušao u baraku i prišao svojim poznanicima i kolegama. Bio sam suviše mlad, pa nisam tada mogao da shvatim svu veličinu reči i njegovo hrabro držanje. Samo veliki ljudi mogu u sudbonosnim časovima da odbace ponuđenu pojedinačnu slobodu, od slugu okupatora, i da se priključe svom narodu i da dele njegovu sudbinu. Tako je postupio Miloje Pavlović. Uskoro su došli Nemci i rukama su odredili novu grupu za streljanje. U njoj je bio i Miloje, koji je streljan sa ostalim rodoljubima.