hehe stednja za onaj svet, pa telo i stvari ostaju na ovom svetu a dusa ide na drugi...
ne stedim na skoro ničemu :(

Ne stedim na izlivima ljubavi prema mome djetetu; jasno mi je da odrasta I da postajem nepotrebna.
Skrta sam na izlivima ljubavi prema roditeljima; jasno mi je da su sve stariji ali ljubav neće da predje preko usana. Kad mi mama kaže ‘ljubi te tvoja mama’ ja samo kažem ok. Ne znam zašto ne mogu da uzvratim – to bi bila druga tema.

Ne stedim na materijalnim stvarima koje mogu da me učine srećnijom, ali ne rasipam se parama- valjda ću I penziju da docekam jedan dan I valjda imati koju paricu za tada.

Neke stvari sam starog kova –još odozdo vucem neke navike. Kupujem uglavnom samo sto mi treba od garderobe I često u prodavnici imam dijalog sa samom sobom (da li je to tehnicki ipak monolog?)

Kad sam ljuta ne stedim na rijecima, a treba bih.
Kad sam povrijedjen, stedim na rijecima a ne bih trebala.

Ih… zivote

Pa još ne stedim na djeci,ali učim njih da ne budu rasipni, hrana je luksuz sto je jadno u nasoj zemlji, jeftinija je majica od jednog ručka za 4 osobe,strasno,ali umjetnici smo pa umejemo sve...
Stedim tako što ne izlazim vikendima, ne ispijam kafe po kaficima,idem u setnju i družimo se na setalistima vecina koje poznajem...tu je sladoled za djecu ljeti...zimi smo na brdašcetu ispred zgrade na sankanju...skupih ljetovanja zimovanja nema tako da se ustedi :P
A na onom svetu neću praviti kucu ni kupovat stan kažu da je tamo kuca za sve dovoljno velika...e sad ne znam samo gdje će me baciti u tople krajeve ili one druge :)...to nije ni bitno snacu se kao i ovdje...hehehheeh

možda ti dule uopšte nisi ti, možda si aom - kao ono sofronije pet'o u crtaću kad ga je onaj mali pile iskopao ispod drveta iako je on uskočio u podrumče.
*ja (mislim da) pravim dosta dobro klopu. i volim da klopam. i onda kad ja to tako napravim nešto i obžderem se k'o zwer, tu i tamo bude mi jako neprijatno. al ne od klope, nego mi bude stvarno neprijatno u tom smislu - da sam ja sad smazao za jedno klopanje nečiju petodnevnu klopu - a ni po čemu nisam bolji od tog nekog. samo sam se spletom čudnih okolnosti rodio na nekom drugom mestu. a ono - on čovek - i ja čovek.

ja što se tiče buke imam dobro oružje - pošto sam bio muzičar između ostalog jako dugo vremena, tako da sam u mom ulazu najopremljeniji za podizanje buke. i onda ono - otpanjim i pravim se lud (u reeetkim prilikama kad su me nanervirali, da ne grešim dušu, onaj beogradski komšiluk u zgradi mi je odličan), - a na stepeništu uvek svima kažem dobar dan. i kad oni meni kažu i kad ne kažu. ja uvek kažem dobar dan. doduše, većini nešto sad baš više od tog dobar dan i ne kažem :) (*ono „on je čudan” i to... :) ).
e a super bilo sa komšilukom, „ova moja” svojevremeno dođe tamo kod mene. znači ništa ženidba (i dalje evo posle 20 godina nismo venčani). ono došla devojka, i dva dana posle toga susreće me komšinica sa prizemlja, i kaže kaaaaaako si sine, (pu reko.. kako mogu ja mlad da budem? -pa dobro brate), bla bla... - ČULA SAM DA SI SE OŽEEEENIO... - pa reko' fala na informaciji komšinice, sad sam eto i ja čuo nešto novo o sebi :) :)
dakle - ne treba štedeti na „dobar dan” komšiluku, a TREBA štedeti na svemu (ili biti vrlo oprezan) preko tog „dobrog dana za komšiluk”.

bukvalno na svemu stedim, ali najviše volim da ustedim na vremenu kad kupujem dok me drma potrosacka groznica... omrzao sam kupovinu, jer osecam kako me pretvara u potrosackog roba, i onda se kao branim stednjom, groznicavo trazeci jeftinije

resio sam da vise stedim ljude ukljucujuci i sebe, mada mi se često učini da ima dosta bezvrednih među nama...