Ratko DMITROVIĆ

Ako je Tadić zaista mislio da će mu suštinska promena Rezolucije o Kosmetu i odustajanje od svih ključnih stavova Srbije doneti makar blagonaklon stav međunarodne zajednice, Amerike i Engleske pre svega, onda mu ovi poslednji dani septembra donose saznanje da je on, Boris Tadić, ključnim svetskim igračima isto što i Slobodan Milošević.
Ratko Dmitrović

Nadajmo se da je Boris to shvatio. Jedina razlika je u tome što su Tadiću u Nemačkoj, ako se ne varam, dali nekakvu evropsku nagradu. Miloševiću nisu.

Ne mogu se oteti utisku da ovi što vladaju Evropom i Amerikom predsednika Srbije tretiraju kao mentalno retardiranu osobu.

Nikome ne rade to što rade Tadiću. Nikoga tako ne ponižavaju.

Dobijaju od njega ustupke kakve god požele a onda mu na vrh rude stave seno i grohotom se smeju gledajući kako Srbi, na čelu sa svojim predsednikom, jure ono što ne mogu da stignu.

Samo nekoliko dana posle one sramne farse u UN - kada je Srbija iznenadila svoje jedine prave partnere na međunarodnoj sceni (Rusija i Kina) i odustala od same sebe - Slovenac Jelko Kacin upozorio je da Tadićeva država Rezolucijom u UN nije ostvarila nikakav napredak prema EU s obzirom na ono što se, kaže Kacin, događa u Sandžaku.

Da je Srbija ozbiljna država, kao što nije, Kacin u nju nikada ne bi nogom kročio, ma koliko bio izvestilac EU, zbog svega što je izgovorio i uradio i Srbima i Srbiji.

To je, podsetiću, čovek koji je priznao da je u vreme raspada Jugoslavije otvoreno i smišljeno lagao (bio je ministar informisanja Slovenije) samo da bi za svoj narod ostvario nekakvu korist. Takav, naravno, Evropi treba, to je isti princip, ista beskrupuloznost, ali ne treba Srbiji, a Srbija ga, Tadić i njegov režim, u Beogradu dočekuju kao brata rođenog. I opet će ga tako dočekivati.

Ponet elanom dopumpanim na ustupcima oko spomenute rezolucije Tadić se ponadao da će sada put Srbije prema UN biti proširen i prokrčen. Malo sutra-što bi rekla deca.
Javio se i Serž Bramerc, ona crna vrana iz Haškog tribunala, i šokirao srpske vlastodršce konstatacijom da Beograd ne čini dovoljno u cilju hapšenja Mladića i Hadžića. Od njegovog izveštaja, ako ste zaboravili, zavisi brzina kretanja Srbije prema EU.

Nije to sve. Amerikanci i njihovi evropski lakeji saopštili su Tadiću da će, kao izraz njihove dobre volje zbog odustajanja od ključnih stavova Rezolucije, dobiti priliku da razgovara sa Hašimom Tačijem. Na međudržavnom nivou, naravno. Sa pozicije dve suverene međunarodno priznate države.

Mislite li da će Tadić to odbiti? Veruje li neko da će predsednik Srbije reći svojim „prijateljima” u Evropi i Americi da je Tači surovi ubica koji samo voljom Amerike, Engleske i Nemačke nije u zatvoru; da je Tači terorista sa krvavim tragovima u prošlosti. Rečju, čovek sa kojim časno čeljade ni u istu ulicu neće da uđe kamoli da sa njim razgovara i pregovara?

Ništa se od toga dogoditi neće. Najpre će za sto sesti tamo neki ministar, Bogdanović na primer, a onda će sesti da razgovaraju Boris i Hašim. Kao dva državnika. I to će biti tačka na ovu kosovsku farsu. Za sada.

Ako vas ovo „za sada” navodi na zaključak da sam optimista u vezi sa Kosovom, u pravu ste. Nemam ja tu nikakvu dilemu. Kada se poslednji američki vojnik povuče sa Kosova i Metohije - a povući će se, kad-tad - južna srpska pokrajina biće vraćena (na ovaj ili onaj način) u ustavno zakonski okvir Srbije.

Sve dođe i prođe. I ovo će proći.