Дискусије - Форуми

Дискусије : Политика

+6 / -0 +6

Политика сребреничког масакра

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.26

Znet, 13. Juli 2005
Politika Srebrenickog Masakra
Edward S. Herman
7. Juli 2005.

„Srebrenica” je postala simbol zla, preciznije srpskog zla. Obično se opisuje kao „uzas bez poredjenja u istoriji Evope od II Svetskog Rata”, u kome je hladnokrvno pobijeno „najmanje 8000 muslimanskih ljudi i decaka”. [1] Dogadjaji o kojima je reč odigrali su se u bosanskom gradu Srebrenici, ili njegovoj bilizini, između 10. i 19. Jula 1995, kad je Vojska Republike Srpske (VRS) zauzela taj grad, u borbi ubila mnogo bosanskih Muslimana, čiji broj poginulih i streljanih je nije poznat. Ne postavlja se pitanje da li je bilo streljanja i da su mnogi bosanski Muslimani poginuli tokom evakuacije Srebrenice i u dogadjajima koji su sledili. Ali, premda se (o tome) vrlo retko diskutovalo, postoji krupan problem – koliko ih je streljano, jer su brojna tela pronadjena u lokalnim grobljima bila tela zrtava borbi, a mnogi bosanski Muslimani, izbegli iz Srebrenice, bezbedno su stigli do bosanske muslimanske teitorije. Neka od njih bila su, takođe, tela mnogih Srba, ubijenih prilikom ispada bosanskih Muslimana iz Srebrenice u godinama pre Jula 1995.

Srebrenicki masakr igrao je posebnu ulogu u politici Zapadnog postupka preuredjenja prethodne Jugoslavije i u Zapadnom intervencionizmu sire, a obnavlja paznju i secanja povodom desete godisnjice u Julu 2005. Redovno se navodio kao dokaz srpskog zla i genocidne namere i pomogao da se opravdava koncentrisanje na kaznjavanje Srba i Milosevica i NATO-ov rat protiv Srbije 1999. Takođe je pruzio važnu moralnu podrsku za kasnije Zapadne ratove odmazde, nastupe sile i „oslobadjanje”, prikazivanjem da postoji zlo, prema kome Zapad može i mora da upotrebi silu.

Međutim, postoje tri stvari, koje bi trebalo da su pokrenule ozbiljna pitanja o masakru u to vreme i posle toga, ali nisu. Jedna je da je masakr bio izuzetno pogodan za politicke potrebe Klintonove administracije, bosanskih Muslimana i Hrvata (videti sekciju 1, nize). Druga je da su postojale (kao i posle Srebrenice) serije navodjenja srpskih surovosti, koje su redovno izvodjene u strategijskim trenutcima kad se nazirala intervencija silom od strane Sjedinjenih Država i NATO bloka, ali je bila potrebna punija podrska javnog mnjenja, a što se kasnije pokazalo kao obmana (Sekcija 2). Treca je da su podaci o masakru, svakako takvom u kome je streljano 8000 ljudi i decaka, uvek bili, najblaze receno, problematicni. (Sekcije 3 i 4).

+4 / -0 +4

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.27

(наставак)

1. Politicka pogodnost

Srebrenicki dogadjaji i navodi o velikom masakru su izuzetno pomogli Klintonovoj administraciji, bosanskom muslimanskom rukovodstvu i hrvatskim vlastima. Klinton je 1995. politicki bio pod pritiskom medije i Boba Dola da preduzme silovitiju akciju u korist bosanskih Muslimana, [2] a njegova administracija nestrpljiva u iznalazenju opravdanja za agresivniju politiku. Klintonovi zvanicnici su pozurili u Srebrenicu da potvrde i publikuju navode o masakru, upravo kao sto je William Walker učinio kasnije u Rachku. Januara 1999. Walker-ov hitri izvestaj Madlen-i Albright izazvao je njeno odusevljenje zbog „ranog proleca ove godine”. [3] Sebrenica je Klintonovoj administraciji omogućila „ranu jesen” u leto 1995.

Bosanski muslimanski lideri su nekoliko godina nastojali da ubede NATO sile da intervenisu silom u njihovu korist, a utvrdjeno je da su bili spremni ne samo da lažu, nego i da žrtvuju svoje gradjane i vojnike, da bi doslo do te intervencije (videti o ovome u Sekciji 2). Zvanicnici bosanskih Muslimana su navodili da im je njihov lider, Alija Izetbegovic, rekao da mu je Klinton saopštio da bi se intervencija Sjedinjenih Država dogodila samo ako bi Srbi ubili najmanje 5000 u Srebrenici. [4] Napustanje Srebrenice od strane vojnih snaga mnogo većih od snaga napadaca i odstupanje, koje je te vece snage učinilo ranjivim i zbog čega su pretrpele teske gubitke u borbi i odmazdi streljanjima, pomoglo je izvodjenju brojeva, koji bi ispunili Klintonov kriterijum, podvalom ili obmanom. Postoje i drugi pokazatelji da odstupanje iz Srebrenice nije bilo zasnovano ni na kakvoj vojnoj potrebi, nego strategijsko, praceno gubicima u ljudstvu, smatrajuci ih neophodnim žrtvama za krupnije svrhe.

Hrvatske vlasti su, takođe, bile odusevljene navodima o Srebrenickom masakru, jer je to skrenulo paznju od njihovog prethodnog pustoseceg etnickog ciscenja Srba i bosanskih Muslimana (skoro potpuno zanemarenog u Zapadnoj mediji), [6] i prikrilo njihovo već planirano proterivanje nekoliko stotina hiljada Srba iz oblasti Krajine u Hrvatskoj. Ta operacija masivnog etnickog ciscenja, sprovedena sa odobrenjem i logistickom podrskom Sjedinjenih Država nepunih mesec-dana od Srebrenickih dogadjaja, veoma moguće je dovela do ubijanja vise Srba-civila, nego bosanskih Muslimana-civila u oblasti Srebrenice u Julu; vecina bosanskih Muslimana-zrtava bili su borci, ne civili, jer su bosanski Srbi prevezli autobusima žene i decu na sigurno; Hrvati nisu obezbedili tako nešto i mnoge žene, deca i stari ljudi u Krajini bili su pobijeni. [7] Svirepost Hrvata bila je upecatljiva: „Trupe UN su uzasnuto gledale, dok su hrvatski vojnici vukli tela mrtvih Srba duz puta van kasarni UN, a onda u ista ispaljivali čitave magacine (sharzere) iz AK-47. Zatim su mecima izresetana tela drobili gusenicama tenka.” [8] Međutim, ovo je jedva zapazeno, usled rastuceg prezira i propagande stvorene oko Srebrenice uz pomoć vodece medije, već prilično usancene u svojoj ulozi u Balkanskim ratovima. [9]

Međunarodni Tribunal za Zločine u Jugoslaviji, MTZJ (International Criminal Tribunal for Yugoslavia, ICTY) i UN takođe su imali važnu ulogu u ustanovljenju (utvrdjivanju) standardnog izlaganja (narativa) o Srebrenickom masakru. Od svog postanka ICTY je sluzio kao (produzena) ruka NATO sila, koje su ga stvorile i finansirale, suzio kao njihova policijska ruka i glavni izvot informacija, a ocekivao je i (predusretljivo) dobijao usluge od te organizacije. [10] ICTY se intenzivno usmerio na Srebrenicu i prikupio navodno nezavisne potvrde izjava o masakru, uporedo sa „pravnickim” tvrdnjama o planiranom „genocidu”. UN nisu toliko puno integrisane u zahteve NATO sila, ali veoma predusretljive i u srebrenickom slučaju nastupale su upravo kako su Sjedinjene Države i njihovi saveznici želeli. [11]

Politicki interes u Srebenickom masakru jedva dokazuje da je ustanovljeni narativ pogresan. On, međutim, upucuje na potrebnu opreznost i svest o verovatnosti falsifikovanja i naduvanim tvrdnjama. Ta svest je bila potpuno otsutna u vodecem pristupu Srebrenici.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.29

(наставак)

2. Serijske Laži Pre i Posle Srebrenice

U svakoj fazi rasturanja Jugoslavije, njenog etnickog ciscenja, pre i tokom NATO-rata 1999. zbog Kosova, provincije Srbije, laži propagande su odigrale veoma važnu ulogu u predstojecem sukobu i anti-srpskim akcijama. Bilo je laži propusta (izostavljanja) i laži koje su direktno dovodile do pogresnih utisaka i do dezinformisanja. Važna forma laži propusta (omaski) bilo je redovno prikazivanje lošeg srpskog ponasanja, kao svojstvenog jedino Srbima, ali ne i kao karakteristika ponasanja Muslimana i Hrvata, ili konflikta okvirno. Iz slučaja u slučaj, medija bi izvestavala o srpskim napadima i svirepostima, zanemarujuci da izvesti o prethodnim napadima na Srbe u istim gradovima, stvarajuci utisak o srpskom ponasanju kao neizazvanom aktu agresije i varvarstva.

To je bilo ocigledno od samog početka ozbiljnih borbi 1991. u Republici Hrvatskoj. U svom pristupu Vukovaru, gradu u istocnoj Hrvatskoj, napr., medija (i MTZJ – ICTY) su se usmerili iskljucivo na zauzimanje grada od federalne jugoslovenske armije u jesen 1991., potpuno zanemarujuci pokolj stotina Srba u okolini Vukovara od strane trupa hrvatskog Zbora Nacionalne Garde i paramilitaraca prethodnog proleca i leta. Po Rejmond K. Kentu (Raymond K. Kent) „znatna srpska populacija u tom velikom gradu Slavonije, Vukovaru, nestala je, u nemogućnosti da izbegne, ostavljajuci tragove torture u starim austrijskim krivudavim podzemnim katakombama, uporedo sa dokazima o ubistvu i silovanju. Zapadna medija, čija je demonizacija Srba bila već prilično u toku, opredelila se da ‘previdi’ te dogadjaje.” [12] Ta selektivna i dezavuisuca usmerenost bila je standard prakse medije i ICTY.

Laži propusta takođe su bile ocigledne u skretanju paznje na logor bosanskih Srba kod Omarske, na koji se medija usmerila intenzivno sa gnusanjem, premda je cinjenica da su Muslimani i Hrvati imali vrlo slične logore u Chelebicima, Tarcinu, Livnu, Bradini, Odzaku i logor Zetra u Sarajevu, između ostalih [13] – sa priblizno sličnim brojem, namenama i svakako ništa gorim tretmanom zatvorenika; [14] međutim za razliku od Srba, Muslimani i Hrvati su angazovali sposobne PR (public relations) firme i nisu dozvolile inspekciju njihovih logora – a već dobo razvijena struktura predubedjenja učinila je mediju slabo zainteresovanom za ista osim srpskih logora.

Divlje tvrdnje kao-Ausvic uslova u srpskim „koncentracionim logorima” shirili su „novinari na usluzi”, nakljukani propagandnim prirucnicima muslimanskih i hrvatskih zvanicnika i PR placenika. Roj Gutman (Roy Gutman), dobitnik Pulicerove (Pulitzer) nagrade zajedno sa Dzonom Barnsom (John Burns) za izvestaje iz Bosne 1993., veoma se oslanjao na hrvatske i muslimanske zvanicnike i svedoke sumnjivih preporuka i neuverljive iskaze, a on je bio glavni izvor naduvane, jednostrane i lazne propagande o „koncentracionim logorima”. [15] Dzon Barnsova Puliceova nagrada zasnivala se na proširenom intervjuu sa Borisom Herakom, zarobljenim bosanskim Srbinom, koji su bosanski Muslimani dostavili njemu i filmskom reziseru, finansiranom od Sorosa. Posle nekoliko godina, Herak je priznao da su njegova neproverena priznanja bila iznudjena i da je bio primoran da zapamti mnogo stranica laži. Dvojica od njegovih navodnih zrtava takođe su se kasnijih godina pojavili živi. U izvestavanju o Heraku, Dzon Barns i Njujork Tajms (i film koji je finansirao Soros) potisnuli su cinjenicu klevete (narusavanja ugleda) da je Herak takođe optuzio bivšeg komandanta UNPROFOR-a, kanadskog Generala Luisa Mekenzija (Lewis Mackenzie), da je silovao mladu Muslimanku u srpskom burdelju. [16] Ove skandalozne nagrade su simptomaticne zbog predubedjenja medije, koje je već preovladalo 1992. i 1993. Nedavno je povodom toga, prilikom posete Aliji Izetbegovicu (na samrti), Bernard Kushner (Bernard Kouchner) pitao o koncentracionim logorima bosanskih Srba, na šta je Izetbegovic, neocekivano, priznao da su te tvrdnje bile naduvane u cilju pridobijanja NATO-a da bombarduje Srbe. [17] Ovo važno priznanje nije pomenuto u SAD ili britanskoj vodecoj (mainstream) mediji.

Jedna od najvaznijih propagandnih laži 1990-tih prikazivala je srpski logor Trnopolje, posecen od britanskih ITN reportera u Avgustu 1992. Ovi reporteri su snimili Fikreta Alica, prikazujuci ga naizgled unutar ograde koncentracionog logora. U stvari, Fikret Alic je bio u prolaznnom / sabirnom centru, bio je bolestan (i bolovao od Tuberkuloze davno pre no sto je stigao u logor), nije ni na koji način predstavljao ostale u logoru i uskoro mu je omogućeno da se preseli u Svedsku. Šta vise, ograda je bila oko snimatelja, a ne oko fotografisanog. [18] Međutim ovaj obmanjujuci snimak je bio prikazivan svuda na Zapadu, kao dokaz srpski-organizovanog Ausvica, osuđen od zvanicnika NATO-a i posluzio kao moralna osnova za osnivanje MTZJ (ICTY) i njegovo otvoreno usmeravanje na srpsko zlo.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.29

(наставак)

U slučaju opsade Sarajeva, kao i sukobu oko mnogih „safe haven” gradova, bosanska muslimanska vlast se angazovala na ustaljenom programu provociranja Srba, okrivljujuci ih zbog odgovora koji bi sledili, lazuci o broju zrtava i pokusavajuci – obično uspesno – da svali krivicu na Srbe. Kao sto je Tim Fenton rekao: „Tvrdnje bosanskih Muslimana o masakru pratile su svaki izvestaj o konfliktu, kao sto noc sledi dan; najzloglasniji je bio muslimanski Prvi Ministar, Haris Silajdzic, koji je tvrdio da su UN bile odgovorne za smrt 70 000 u Bihacu, početkom 1995., kad je, u stvari, tamo jedva bilo ikakvih borbi i gubici bili mali.” [19]

Upadljiva karakteristika nastojanja bosanskih Muslimana da demonizuju Srbe, u nameri da pridobiju NATO da pomogne bosanske Muslimane bombama, bila je njihova spremnost da ubiju svoje sunarodnike. To je bilo najuocljivije u slučaju nemilosrdnog bombardovanja sarajevskih civila u tri masakra: 1992. (Masakr ljudi u redu za hleb), 1994. (Masakr na pijaci Markale) i 1995. (drugi masakr na pijaci). U standardnim izjavama, Srbi su bili odgovorni za ove masakre, a dosduse nije lako poverovati da bi muslimansko rukovodstvo ubilo svoje zbog politicke koristi, čak i ako dokazni materijali to ubedljivo pokazuju (u tom pravcu). Međutim, ovi masakri su bili izuzetno dobro planirani (tempirani) da izazovu neizbezne odluke NATO-a i UN-a da snaznije intervenisu u korist bosanskih Muslimana. Još vaznije, brojni zvanicnici UN-a i Zapadni voji zvanicnici visokog ranga navodili su jake dokaze u sva tri slučaja da su akcije planirali i izvrsili bosanski Muslimani. [20] Oficir Armije Sjedinjenih Država, Dzon E. Srej (John E. Sray), koji je bio prisutan u Bosni tokom ovih i drugih masakra i bio staresina obavestajnog odseka SAD u Sarajevu, čak je ukazivao da incidenti i moguće zvanicno tolerisanje bosanskih Muslimana u ovim zverstvima „zasluzuju potpunu istragu od strane Međunarodnog Tribunala za ratne zločine.” [21] Suvisno je reći da do takve istrage nije doslo. Ukratko, ovo vidjenje ta tri masakra nije teorija zavere, to je zakljucak zasnovan na ozbiljnim i sustinskim dokazima, o kojima nije ni diskutovano na skupovima o nedavnoj istoriji Balkana. [22]

Kako pre pre tako i posle Srebrenice laganje o brojevima poginulih bila je standardna praksa, korisna za održavanje preovladjujuceg narativa. Za Bosnu, Decembra 1992. bosanska muslimanska vlada je navodila 128 444 mrtvih među svojim snagama i sunarodnicima, broj koji je do Juna 1993. narastao do 200 000, povecavsi se do 250 000 u 1994. [23] Zapadni politicari, medija i intelektualni zagovornici rata (napr. David Rieff) ove brojeve su „gutali bez tegoba”, a Klinton je lično koristio broj 250 000 u (svom) govoru u Novembru 1995. Bivši zvanicnik State Department-a, Dzordz Keni (George Kenney) je dugo dovodio u pitanje ove brojeve i cudio se lakovernosti medije u prihvatanju ovih navoda, bez i najmanje zainteresovanosti za proveravanje. Njegova procena se kretala između 25 000 i 60 000. [24] Nešto ranije, studija koju je sponzorovala Norveska vlada procenila je broj poginulih u ratu na 80 000, a ona sponzorovana od Haskog Tribunala dosla je do broja 102 000 poginulih. [25] Ni jedna od ovih studija nije bila objavljena u mediji SAD, koja je citaocima/slusaocima redovno saopštavala naduvane brojeve.

Sličan proces naduvavanja (brojeva) dogodio se tokom 78 dana NATO bombardovanja, godine 1999., kada su visoki zvanicnici SAD u raznim prilikama navodili da su Srbi ubili 100 000, 250 000 i 500 000 kosovskih Albanaca, uz obilnu upotrebu reci „genocid”, da opisu akcije Srba na Kosovu. [26] Ovaj broj se postepeno smanjio na 11 000 i ostalo je na tome, uprkos cinjenici da je nadjeno samo nekih 4 000 tela u jednom od najintenzivnijih pretrazivanja u istoriji, a bez znanja o broju leseva boraca među njima, Srba i civilnih zrtava bombardovanja od strane SAD. Međutim, taj broj 11 000 mora da bude nesporan, jer vlade NATO zemalja i MTZJ (ICTY) kažu da jeste, a Majkl Ignatiev (Michael Ignatieff) je uveravao citaoce Njujork Tajmsa da „da li će ovih 11 334 tela biti pronadjena, zavisi od toga da li su ih srpska vojska i policija uklonili.” [27]

Popis sistematskih dezinformacija svakako ne opovrgava istinu standardnog narativa o Srebrenickom masakru. Međutim, ukazuje na potrebu pazljivog preispitivanja navoda, koji su se pokazali veoma pogodni, preispitivanja koja je vodeca medija uporno odbijala da pruzi.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.30

(наставак)

3. Problematicni Navodi Masakra

Pred Srebrenicke dogadjaje Jula 1995. predstava je već bila pripremljena da navodi o masakru budu efektni. Serija laži uopste nije poveravana u vodecim medijima, proces demonizacije i podela na dobre-protiv-zlih prilično ucvrscena, MTZJ (ICTY) i rukovodstvo UN-a su pazljivo pratili agendu (dnevni red) SAD i NATO saveznika, a medija je bila na putu kaо su-ratnik.

U tim okolnostima, rasclanjivanje konteksta je bilo lako. Jedan element konteksta bila je cinjenica da je koncept „safe area” bio prevara, jer safe areae bi trebalo da su bile razoruzane, ali nisu, uz precutno tolerisanje UN-a. [28] Bosanski Muslimani u Srebrenici i drugim „safe haven” mestima koristili su ih, dakle, za napade na srpska sela. Tokom tri godine pre masakra, prilično preko hiljadu srpskih civila su ubile muslimanske snage u desetinama opustosenih obliznjih sela; [29] a prilično pre Jula 1995. muslimanski komandant u Srebrenici, Naser Oric je ponosno pokazao Zapadnim reporterima video snimke nekih Srba, njegovih zrtava, odrubljenih glava i hvalio se svojim ubistvima. [30] Svedoceci pred Tribunalom 12. Februara 2004., vojni komandant UN u Bosni (1992. i 1993.) General Filip Morijon (Phillipe Morillon), iznoseci svoju optuzbu da je napad na Srebrenicu bio „direktna reakcija” na masakre Srba od strane Nasera Orica i njegovih snaga 1992. i 1993., masakre o kojima je General Filip Morijon prilično dobro znao. [31] Morijonovo svedocenje nije bilo interesantno Zapadnoj mediji, a kad je ICTY najzad podigao optuznicu protiv Nasera Orica, Marta 28, 2003., vrlo verovatno da stvori utisak sudske nepristrasnosti, on je optuzen za ubistvo samo sedam Srba, koji su bili muceni i tuceni do smrti posle zarobljavanja i za „obesna razaranja” obliznjih sela. Premda se on otvoreno hvalio Zapadnim reportetima pokoljima srpskih civila, ICTY zvanicno „nije nasao dokaze da je bilo civilnih zrtava u napadima na srpska sela u njegovom podrucju operacija.” [32]

Kad su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu Jula 1995., objavljeno je da je 28. Puk Bosanske Muslimanske Armije (BMA), koji se sastojao od nekoliko hiljada boraca, upravo izbegao iz grada. [33] Medija je propustila da pita kako je toliko velika sila mogla da bude prisutna u „safe area-i” ? Nastavljajuci da zanemaruje prethodne zloupotrebe nastale iz safe area-e, ovo joj je omogućilo da prati brzo ustanovljenu pristrasnu liniju o planiranom „genocidu” i neobjasnjivoj brutalnosti, radije nego osvetu, koju je medija dopustala kao polu-opravdanje nasilja „vrednih” zrtava (napr., kosovskih Albanaca, koji su proterivali i ubijali Srbe i Rome, posto je NATO preuzeo Kosovo).

Drugi element konteksta moguće da je bio politicke prirode, zbog predaje Srebrenice sa silom u dobroj odbrambenoj poziciji, nadmasujuci napadaca Vojske Republike Srpske (VRS - BSA) odnosom 6:1, ili 8:1, ali odstupajuci pre napada, pri cemu su njihove staresine bile ranije povucene, po naredbi bosanskog muslimanskog rukovodstva. [34] Tako je stanovnistvo ostavljeno nezasticeno, a kadrovi BMA ranjivi dok su se u neredu povlacili prema bosanskim muslimanskim linijama. Nije li ovo mogao da bude još jedan samo-žrtvujuci manevar rukovodstva, da stvori žrtve, verovatno zamišljen da postigne Klintonov cilj od 5 000 i izazove silovitiju NATO intervenciju ? Ova pitanja nikad se nisu pojavila u vodecoj mediji.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.31

(наставак)

Brojne pojedinosti srebrenickih dogadjaja omogućile su navodjenje 8 000 streljanih „ljudi i decaka”. Jedna je bila konfuzija i neizvesnost sudbine izbeglih bosanskih muslimanskih snaga, od kojih su neki bezbedno stigli u Tuzlu, neki poginuli u borbi, a neki bili zarobljeni. Broj 8 000 je prvi dostavio Crveni Krst, na osnovu grube procene da je VRS zarobila 3 000 ljudi/vojnika i da je 5 000 vodjeno kao „izgubljeno”. [35] Pouzdano je ustanovljeno da su hiljade ovih „izgubljenih” stigli u Tuzlu, ili poginuli u borbi, [36] ali u zapanjujucoj transformaciji, pokazujuci revnost da nadju bosanske Srbe zlima, a Muslimane žrtvama, ova „stigli bezbedno / poginuli u akciji” osnova za izgubljene bila je ignorisana i izgubljeni su uvrsteni među streljane! Ovaj obmanjujuci zakljucak je potpomognut referencom Crvenog Krsta o 5 000 „prosto nestalih” i njegovim propustom da ispravi ovu politicki pristrasnu upotrebu i navode, uprkos (njegovom) sopstvenom priznanju da je „nekoliko hiljada” izbeglica stiglo u centralnu Bosnu. [37]

Ovome je doprinelo i odbijanje bosanskog muslimanskog rukovodstva da saopšti/objavi imena i broj bezbedno stiglih, [38] a postojala je upadljiva spremnost u Zapadnim vrhovima ne samo da ignorisu one koji su stigli bezbedno, nego i zanemare poginule u borbi i ubroje tela (tih) poginulih kao dokaz streljanja. Volja da se u to veruje bila je neogranicena: Dajvid Rode (David Rohde) je video kost na groblju blizu Srebrenice, za koju je instiktivno znao da potice od streljanja i da je ozbiljan dokaz „masakra”. [39] Bila je to standardna praksa medije da, polazeci od objavljenih i neproverenih navoda o hiljadama izgubljenih, ili izvestaja o otkrivanju tela na grobljima, dolazi do zakljucka da je navod o 8 000 time potvrdjen. [40]

Za 8 000 streljanih i hiljade poginulih u borbi, trebalo bi da postoje ogromne grobnice i satelitski snimci kako streljanja, sahranjivanja, tako i bilo kog premestanja leseva. Međutim, pretrazivanja u okolini Srebrenice bila su veoma razocaravajuca, sa samo nekih dve hiljade pronadjenih tokom 1999. ukljucujuci tu tela poginulih u borbi i moguće tela Srba, neka sahranjena pre Jula 1995. Proredjenost nalaza dovela je do tvrdnji o premestanju i ponovnom sahranjivanju, ali to je bilo veoma neubedljivo, jer su bosanski Srbi posle Jula 1995. bili pod velikim vojnim pritiskom. Bio je to period kad je NATO bombardovao srpske polozaje, a hrvatsko-muslimanske armije napredovale prema Banjaluci. Vojska bosanskih Srba bila je u defanzivi i izrazito oskudevala u opremi i snabdevanjima, ukljucujuci tu i gorivo. Da bi se izvela operacija takvih razmera, neophodna za iskopavanje, transport i ponovno sahranjivanje hiljada leseva, bilo bi potebno daleko vise od sposobnosti Vojske Republike Srpske u to vreme. Šta vise, u sprovodjenju takvog programa, oni bi teško mogli da se nadaju da bi izbegli osmatranje OSCE osoblja, lokalnih civila i satelitska osmatranja.

Avgusta 10, 1995. Madlin Olbrajt (Madeleine Albright) pokazala je neke sateliteske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta Bezbednosti, kao deo optuzivanja bosanskih Srba, ukljucujuci jedan snimak, koji prikazuje ljude – navodno bosanske Muslimane u blizini Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i jednu, navodno snimljenu ubrzo posle toga, koja prikazuje obliznje polje na kome je „poremeceno” zemljiste. Ove fotografije nikad nisu javno prikazane, a čak i da su originalne, ne dokazuju ni streljanja, ni sahrane. Šta vise, premda MTZJ (ICTY) govori o „organizovanom i obimnom” naporu da se prikriju lesevi, a David Rode navodi „ogroman napor Srba da prikriju leseve”, [41] niti je Olbrajt, ni iko drugi ikad prikazao satelitske snimke ljudi koji su stvarno streljani, sahranjeni, ili kopanje za ponovno sahranjivanje, ili kamione koji prevoze hiljade leseva negde na druga mesta. Ovaj nedostatak dokaznih materijala dogodio se uprkos upozorenja Olbrajtove Srbima „Mi ćemo posmatrati” i satelitima, koji su u to vreme prolazili najmanje osam puta dnevno i geostacionarnim bespilotnim letilicama u poziciji iznad Bosne, sposobnim da lebde i prave fine detaljne snimke tokom leta 1995. [42] Vodeca medija nije se zainteresovala da potvrdi ovaj propust.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.32

(наставак)

Vrlo mnogo tela sakupljenih u Tuzli, oko 7 500, ili vise, mnoga u losem stanju ili samo u delovima, čije je prikupljanje i rukovanje bilo nespojivo sa profesionalnim naučnim standardima, nejasnog porekla, povezanost sa dogadjajima iz Jula 1995. u Srebenici nepotvrdjena i često malo verovatna, [43] a način (njihovog) umiranja obično neodređen. Zanimljivo, premda su Srbi redovno optuzivani za pokusaje prikrivanja leseva, nikad nije sugerisano da bi bosanski Muslimani, duže vreme odgovorni za pronalazenje leseva, mogli da premestaju tela okolo i na drugi način manipulisu dokaznim materijalom - uprkos njihovih ustaljenih varanja. Sistematski pokusaj upotrebe DNA za povezivanje sa Srebrenicom je u toku, ali namece mnoge probleme, bez obzira na celovitost izucavanog materijala i proces istrage i neće razresiti pitanje razlikovanja streljanja od pogibija u borbi. Postoje i spiskovi nestalih, ali oni su optereceni nedostacima, sa duplikatima, upisanim pojedincima koji su umrli pre Jula 1995., koji su pobegli da izbegnu sluzbu u VRS (Vojsci Republike Srpske), ili koji su registrovani da glasaju 1997., a ukljuceni su i oni pojedinci koji su poginuli u borbi ili stigli na sigurno, ili bili zarobljeni i smatra se da žive na drugim mestima. [44]

Broj 8 000 se takođe ne slaze sa osnovnom aritmetikom brojeva Srebrenice pre i posle Jula 1995. Raseljenih lica iz Srebrenice – tj. koja su prezivela masakr – registovanih kod Svetske Zdravstvene Organizacije i bosanskih vlasti početkom Avgusta 1995. bilo je ukupno 35 632. Muslimana muskaraca koji su stigli do muslimanskih linija „bez informisanja njihovih porodica” bilo je ukupno najmanje 2 000, a nekih 2 000 su poginuli u borbi. Tako dobijamo 37 632 prezivela, plus 2 000 poginulih u borbi, st bi zahtevalo da je predratnog stanovnistva Srebrenice bilo 47 000 , ako je 8 000 bilo streljano, pri cemu je broj stanovnika pre Jula bio verovanije 37 – 40 000. [Sudija Tribunala, Patricija Vold (Patricia Wald) iznela je svoju procenu 37 000]. Brojevi se ne slazu. [45]

Bilo je svedoka ubijanja u Srebrenici, ili onih koji su tvrdili da su svedoci. Njih nije bilo mnogo, a neki su bili politicki motivisani, ili na drugi način neuverljivi, [46] ali nekolicina je bila uverljiva i verovatno su govorili o stvarnim i ruznim dogadjajima. Međutim, ovde se govori o dokazima o stotinama, a ne o 8 000 streljanih, ili bilo cemu blizu toga (broja). Jedino neposredno ucesnicko navodjenje svedoka, koje se kretalo do hiljadu, bilo je od Dražena Erdemovica, po nacionalnosti Hrvata, pripadnika grupe placenih ubica, kojima je placeno 12 kilograma zlata za njihovo bosansko sluzbovanje (prema Erdemovicu), a zavrsilo se radom u Kongu za potrebe francuske obavestajne sluzbe. Njegovo svedocenje je prihvaceno, uprkos nejasnoca i nedoslednih, nepotvrdjenih iskaza i njegovih mentalnih problema, dovoljnih da ga diskvalifikuju iz procesa ispitivanja – ali ne iz svedocenja pred Tribunalom, bez unakrsnog ispitivanja, nepune dve nedelje od tog diskvalifikovanja iz ispitivanja. To i iskazi drugih svedoka pretrpeli su mnoge zloupotrebe procesa nagodbenih izjava, pri cemu su svedoci mogli da dobiju ublazene presude ako su dovoljno saradjivali sa tuzilastvom. [47]

Vredno je napomenuti koliko relativno nepristrasnih posmatraca u Srebrenici i okolini Jula 1995. nije videlo nikakve znake masakra, ukljucujuci pripadnike Danskih snaga, prisutne u toj „safe area”-i i Henri Vilanda (Henry Wieland), glavnog istrazitelja UN u navodnim krsenjima ljudskih prava, koji nije mogao da nadje ocevice zlodela posle pet dana intervjuisanja među 20 000 prezivelih iz Srebrenice, pristiglih u izbeglicki logor na aerodromu u Tuzli. [48]

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.33

(наставак)

4. Anomalije

Jedna anomalija u vezi sa Srebrenicom bila je nepromenjenost broja zrtava bosanskih-8 000 Muslimana u Julu 1995. i 8 000 danas, uprkos nesredjenosti prvobitne procene, evidenciji da su mnogi ili vecina od 5 000 „izgubljenih” stigli na bosansku muslimansku teritoriju, ili poginuli u borbi, kao i ociglednom neuspehu, uprkos ogromnih napora, da se pribavi fizicka evidencija koja to podržava. U drugim slučajevima, kao u proceni nastradalih 11. Septembra (9/11), i čak bosanskih pogibija i procenama ratnog bombardovanja Kosova, originalni brojevi su radikalno umanjeni, jer je evidentiranje prebojavanjem pokazalo da su prethodni naduvani brojevi neodrzivi. [49] Međutim, zbog njihove kljucne uloge za Sjedinjene Države, (bosanski Muslimani i Hrvati) i skoro religioznog žara verovanja u ovaj navod, Srebrenica je ostala imuna na evidenciju. Od početka do danas taj broj je prihvacen kao zadata, visha istina, čije bi preispitivanje pokazalo nedostatak vere i vrlo verovatno „pravdanje” za djavola.

Druga anomalija takođe pokazuje da je sveti, nedodirljiv i ispolitizovan karakter tog masakra u Zapadnoj ideologiji imao spremljenu oznaku ubijanja kao slučaj „genocida”. Tribunal je u tome igrao važnu ulogu, teško-uporedivom lakovernoscu, neuzdrzanim psihologiziranjem, a neodgovarajucim pravnim obrazlozenjima, koja su sudije primenjivale samo u slučajevima prema Srbima. U lakovernosti, jedan sudija Tribunala je prihvatio kao cinjenicu, koju je naveo svedok, da su srpski vojnici primorali nekog starca, Muslimana, da pojede jetru svog unuka; [50] i sudije su ponavljale kao ustanovljenu cinjenicu da je 7 – 8 000 Muslimana bilo streljano, premda istovremeno prihvatajuci da evidencija samo „sugerise” da „vecina” od tih 7 – 8 000 izgubljenih nije ubijena u borbi, sto daje broj znatno manji od 7 – 8 000. [51]

Tribunal se upustio u problematično tumacenje genocidne-namere Srba, koji su prevezli autobusima muslimanske žene i decu na sigurno, zagovarajuci da su to učinili za potrebe javnog mnjenja, ali kao sto Majkl Mandel ukazuje, propustanje izvrsenja nekog kriminalnog dela, uprkos vasoj zelji je „ne-izvrsenje zločina”. [52] Tribunal nikad nije pitao zašto su genocidni Srbi propustili da opkole grad pre njegovog zauzimanja, da spreče hiljade muskaraca da izbegnu, ili zašto su bosanski Muslimani bili voljni da ostave svoje žene i decu, kao i mnoge ranjene saborce na milost Srba; [53] i propustili da se suoce sa cinjenicom da je 10 000 zitelja Zvornika, pretezno Muslimana, bezeci od gradjanskog rata, naslo utociste upravo u Srbiji, kako je izjavio svedok optuzbe, Borisav Jovic. [54]

Među drugim idiotijama argumentacije sudija Tribunala, bilo je genocida ako ste ubili mnoge muskarce u nekoj grupi, u nameri da smanjite buducu populaciju te grupe, cineci je time neodrzivom u toj oblasti. Naravno, moguće je da hocete da ih ubijete da bi sprečili da oni vas ubiju u buducnosti, ali sud poznaje srpsku psihologiju bolje – to nije mogao da bude jedini razlog, mora da je postojao neki mracniji cilj. Tribunalsko rezonovanje pruza mogućnost da sa samo malo naklonosti tuzilastvu, sudijskim psihologiziranjem bilo koji slučaj ubijanja neprijateljskih vojnika može da bude oznacen genocidom.

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.34

(наставак)

Postoji i problem definicije grupe. Da li su Srbi pokusavali da eliminisu sve Muslimane u Bosni, ili Muslimane globalno ? Ili samo u Srebrenici ? Sudije su sugerisale da je njihovo isterivanje iz oblasti Srebrenice bio genocid sam po sebi i sustinski su izjednacili genocid sa etnickim cescenjem. [55] Primetno je da ICTY nikad nije nazvao„genocidom” hrvatsko etnicko ciscenje 250 000 Srba iz Krajine, premda su u tom slučaju mnoge žene i deca bili ubijeni i etnicko ciscenje primenjeno na prostranom podrucju i veću populaciju nego u Srebrenici. [56] (10. Avgusta 1995. Medlin Olbrajt je vristala pred Savetom Bezbednosti da su „13 000 ljudi, žena i dece isterani iz njihovih kuca” u Srebrenici). [57] Možda je ICTY prihvatio Richard Holbrukovu komicnu odrednicu za Krajinu kao slučaj „ne-dobrovoljnog isterivanja”. [58] Ova pristrasnost je upadljiva; svrha (ovog) sudskog poduhvata je krajnje politizovana.

Odnos medije prema slučajevima Srebrenice i Krajine sledio je isti klishe i dobro odslikava kako ta medija čini neke žrtve vrednim, a druge bezvrednim, u skladu sa politickim dnevnim redom. Sa Srbima na meti njihove vlade, koja aktivno pomaze hrvatski program masivnog etnickog ciscenja u Krajini, medija je dala ogroman i prezriv odnos prema prvima (Srbima, prim.prev.), jezikom mrskosti, pozivala u akciju, a malo konteksta. Sa Krajinom, paznja je bila slaba i prolazna, prezir bio otsutan, detaljno izvestavanje o stanju zrtava minimalno, jezik opisivanja neutralan, a ponudjen kontekst da učini dogadjaje razumljivim (prihvatljivim, prim.prev.). Kontrast je toliko krupan da postaje smesan: napad na Srebrenicu je „jeziv”, „ubilacki”, „okrutan”, „hladnokrvno ubijanje”, „genocidan”, „agresija” i svakako „etnicko ciscenje”. Sa Krajinom, medija nije upotrebljavala takav recnik – čak je i etnicko ciscenje bilo previse za njih. Hrvatski napad je jedva veliki „ustanak” koji „omeksava neprijatelja”, „munjevita ofanziva”, objašnjena dalje kao „odgovor za Srebrenicu” i rezultat „nadigravanja” srpskih lidera. Vashington Post je čak citirao izjavu ambasadora SAD u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta (Peter Galbright) da: „exodus Srba nije bio etnicko ciscenje”. [59] Te novine ne dozvoljavaju preispitivanje takvog rasudjivanja. U stvari, međutim, hrvatske operacije u Krajini ostavile su Hrvatsku kao etnicki najocisceniju od svih komponenata prethodne Jugoslavije, premda je NATO-va okupacija Kosova dopustila albansko etnicko ciscenje koje konkurise ovom hrvatskom u etnickom ciscenju.

Sledeća anomalija u srebrenickom slučaju je uporno zahtevanje na izvodjenju svih kriminalaca (Srba) na sud i nalazenje pocinilaca (Srba) spremnih da priznaju krivicu, kao potrebno za pravdu i sustinski važno za pomirenje. Problem je da pravda ne može da bude jednostrana, ili prestaje da bude pravda i pokazuje svoje pravo lice kao osveta i pokrice za druge politicke ciljeve. Etnicko ciscenje u Bosni ni na koji način nije bilo jednostrano, a pogibije po nacionalnostima nisu mnogo odstupale od proprcije stanovnistva; [60] Srbi navode i maju dokumentovane hiljade ubijenih od ruku bosanskih Muslimana i njihovih uvezenih kadrova Mudzahedina, kao i Hrvata, a imaju svoju grupu koja istrazuje i pokusava da identifikuje tela na procenjene 73 lokacije masovnih grobnica. [61] Ova navodjenja zrtava jedva su bila zapazena od Zapadne medije ili ICTY – istaknuti jugoslovenski forenzicar Dr. Zoran Stankovic primetio je još 1996. da „cinjenica da je njegov tim već identifikovao tela 1000 bosanskih Srba u regionu Srebrenice, nije interesovala tuzioca Richarda Goldstona (Richard Goldstone).” [62] Umesto toga, postoji ustaljeni refren o srpskoj tendenciji da jadikuju, dok su prituzbe bosanskih Muslimana prihvatane kao o istinskim žrtvama i nikad nisu ocenjene kao jadikovanja.

Umesto da utice na pomirenje, stalno usmeravanje na žrtve Srebrenice i ubice uvecava mrznju i nacionalizam, upravo kao sto je rat zbog Kosova i nasilje pojacavalo tamosnju mrznju i napetosti i pokazalo da je navodno Klintonovo opredeljenje za tolerantno multi-etnicko Kosovo bilo obmana. Na Kosovu, ova jednostrana propaganda i NATO kontrola su doveli do ozbiljnog i nesprecavanog anti-srpskog, uporedo sa anti-romskim, anti-turskim i anti-disidentsko-albanskim nasiljem, potpomognutim namernim previdjanjem NATO-ovih autoriteta, dok njihovi saveznici – navodne žrtve – sprovode osvetu i postizu svoj davni ciljetnickog ciscenja. [63] Srbi u Bosni i Srbiji su bili pod neprekidnim napadima, ponizavani, a njihovi lideri i vojna lica kaznjavani, dok kriminalci među bosanskim Muslimanima, Hrvatima i NATO silama (napr.: Klinton, Bler, Olbrajt, Holbruk) prolaze bez kazni [64] i čak se prikazuju kao delioci pravde (Klinton i dr.).

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.35

+1 / -1 0

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.38

Не знам како је део завршне реченице у последњем делу нестао. (!?)

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 13.51

Нашао сам још једну књигу Едварда Хермана, која је још обимнија од оног текста за који сам поставио линк у другој теми.

The Srebrenica Massacre,
Evidence, Context, Politics

Књига садржи око 300 страна и одузело би ми много времена да је преведем на српски.

Овом приликом поставићу оба линка, за ову књигу и онај скраћени текст:

http://resistir.info/livros/srebrenica_massacre_rev_3.pdf

https://tinyurl.com/y6dswaku

+0 / -1 -1

C_A_B_O

11. јул 2024. у 13.53

Izvaredna analiza dogadjaja. Fascinira opijenost muSSlimana ,koja datira još od 91ve. Ne bjese bitno ste se desava ALI kad se dobije instrukcija u dzamiji SF se tumaci kao raelnost. Sve 3 markYhalle su rezultat aktivnih scenarijaza dobijanje popularnosti i LAžI na ratnom planu. Uzgred LAžNI kompleks potocica je postavljen na STAROM pravoslavnom groblju. Metode kadija daje genetski materijal-kadija Hanahlizira. kadija laže i kad usSranim rukama jede pitu posle pranja zicagu postade METODA demoNkracke istorije.

U pamet Srbima koji IZDAJU svoj narod: Necete izbjeci „pravovjerno” islamsko klanje ..samo će te po mujinski noz doći pred kraj.

Alijinim „srbima” da malo razmisle IDE li im se niz Miljacku il' će se koristiti kao živi stit za obezbjedjenje islamske PoSSranije i Prdihovine.

Bez obzira ne grEEhe njihove , molim Boga da se OPAMETE i pokaju

+1 / -0 +1

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

11. јул 2024. у 14.01

За сада бих из те књиге пренео овде само садржај, а добро је да се погледају и мапе приложене у тој књизи.

CONTENTS

Maps • 4-6

Foreword • 7
Phillip Corwin

Preface • 13
Edward S. Herman

Chapter 1. Introduction • 19
Edward S. Herman

Chapter 2. Prelude to the Capture of Srebrenica • 37
George Bogdanich

Chapter 3. The Military Context of the Fall of Srebrenica • 66
Tim Fenton

Chapter 4. The Numbers Game • 101
Jonathan Rooper

Chapter 5. Securing Verdicts:
The Misuse of Witness Evidence at the Hague • 153
George Szamuely

Chapter 6. The ICTY and Srebrenica • 211
Michael Mandel

Chapter 7. UN Report on Srebrenica—
A Distorted Picture of Events • 224
George Bogdanich

Chapter 8. U.S. Media Coverage of Srebrenica • 248
Edward S. Herman

Chapter 9. U.K. Media Coverage of Srebrenica • 259
Philip Hammond

Chapter 10. Summary and Conclusions • 278
Edward S. Herman

Note on Contributors • 299

+3 / -0 +3

D-Man
(U prolazu)

11. јул 2024. у 15.57

Порука модератору!

Ова тема коју је Јоцко поставио треба и мора да се издвоји. И не само да се издвоји већ да стално стоји издвојена без обзира да ли ће бити коментара на ту тему или неће јер је ово нешто што нас се свију тиче и изузетно је важно.

Једноставно, Јоцко је уложио велики труд да преведе Херманов текст који би сваком Србину требао бити важан.

Сви смо ми сведоци да се наши политичари увек нечим правдају и никад не чине све оно што би требали како би се многе лажи против српског народа разоткриле.

Ја сам још пре више од 20 година слао поруке Влади Србије у којима сам предлагао да Влада формира једно потпуно ново министарство чији би главни задатак био разоткривање свих лажи и манипулација које су биле усмерене према српском народу.
Нико се није ни почешао због тих мојих предлога а камоли да је формирао министарство које би се бавило таквим стварима.

Ми, као држава, све некако радимо стихијски и наивно верујемо да ће правда кад тад победити. Не, неће! За ту правду се мораш изборити и уложити много труда како би се раскринкале лажи које су дошле са Запада. У томе се мора бити упоран јер, као што видимо, противник не мирује ни скоро 30 година након окончања рата и још увек протура своју ''истину'' на све могуће стране.

Када неко, као Јоцко у овом случају, преведе један изузетно значајан текст за наш народ онда је то за сваку похвалу па самим тим модератор може бар издвојити ову тему како би што више људи могло да је прочита и да је проследе и другима.

+1 / -0 +1

Tubby

11. јул 2024. у 21.19

Репортажа РТ о Сребреници: Како је Запад инструментализовао компликовано наслеђе рата у БиХ (ВИДЕО) https://tinyurl.com/2hnn95hn

+1 / -0 +1

e_da
(oʞɐdoɐu)

11. јул 2024. у 23.12

Hvala Jocku na najboljem i najsažitijem tekstu koji je ovde osvanuo u ime istine!
___
Takođe hvala moderatoru SRBINU bre, koji je ovu temu izdvojio sa razlogom!

+3 / -0 +3

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

12. јул 2024. у 00.10

Извињавам се због грешке приликом преношења последњег наставка превода и омашком дуплираног претпоследњег наставка.

(последњи наставак)

Jasno je da ciljevi onih koji zagovaraju kaznjavanje nisu pravda i pomirenje – oni su za ujedinjenje i jacanje bosanskih Muslimana, da slome Republiku Srpsku i moguće da je čak eliminisu kao nezavistan entitet u Bosni, da drže Srbiju dezorganizovanu, slabu i zavisnu od Zapada, a nastave da predstavljaju U.S. i NATO napad i razbijanje Jugoslavije u prigodnom svetlu. Ovo poslednje zahteva skretanje paznje sa uloge Klintona/bosansaki Muslimana u pruzanju oslonca Al Kaidi na Balkanu, Izetbegovicevog bliskog saveznistva sa Osama bin Ladenom, njegove Islamske Deklaracije, kojom objavljuje neprijateljstvo multi-etnickoj državi, [65] dovodjenje 4000 Mudzahedina da vode „sveti rat” u Bosni, uz aktivnu pomoć Klintonove administracije, kao i veze OVK (KLA, UCK)-Al Kaida.

Ovi aspekti stajanja na stranu bosanskih Muslimana uvek su bili neugodni za ratne propagandiste, a naročito posle 11. Septembra. Izvestaj Komisije SAD o 11. Septembru navodi da su se dvojica od 19 kidnapera, Navaf al Hamzi i Kalid al Mihdar, kao i „idejni tvorac” napada, Kalid Sheik Muhamed, „borili” u Bosni, a da je bin Laden imao „servisnu” kancelarilu u Zagrebu i Sarajevu. [66]

+0 / -0 0

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

12. јул 2024. у 23.58

С обзиром да би превођење 300 страница текста књиге „The Srebrenica Massacre, Evidence, Context, Politics” било дуготрајнији посао, превешћу само предговор и увод и постављаћуих овде у наставцима.

http://resistir.info/livros/srebrenica_massacre_rev_3.pdf

ПРЕДГОВОР
Phillip Corwin
11. јула 1995. године, град Сребреница је пао у руке војске босанских Срба. У то време био сам највиши цивилни званичник Уједињених Nација у Босни и Херцеговини. У својој књизи Сумњив мандат1 дао сам неке коментаре на ту трагедију. Осим тога, осудио сам дисторзије (извртања) у извештавању међународне штампе, не само о том догађају, већ и о ратовима у Југославији (1992-95) уопште. Изразио сам жељу да је могла да буде и мора да буде нека равнотежа у казивању приче о томе шта се заправо догодило у Сребреници и у читавој бившој Југославији, ако треба да учимо из нашег искуства.

Ова књига Сребреничке истраживачке групе, „Масакр у Сребреници: докази, контекст, политика”, је одговор на тај позив. Представља алтернативну и добро документовану процену трагедије Сребренице и страдања свих конститутивних народа бивше Југославије. То је документ од непроцењиве вредности. Наравно, биће и оних који се неће сложити са гледиштем аутора. Али ако желимо да отворимо дискусију која је затворена за све осим за верне, ако желимо да спречимо да се сличне трагедије не би поновиле, онда морамо озбиљно схватити рачуне (наводе) које су изнели бистри и проницљиви сарадници ове књиге. Ниједан поштени читалац не може сумњати у акредитиве ових аутора. И ниједан поштен читалац не би требало да сумња у важност онога што имају да кажу. Честитам им на учености и храбрости.

Игром случаја, имам лични разлог да се присетим онога што се догодило 11. јула 1995. године, јер не само да је то био дан када је Сребреница пала, већ је то био и дан када је један босански снајпериста покушао да ме убије док је моје возило, бело и јасно означено као возило УН-а, возило преко Игмана у повратку за Сарајево из штабне посјете Горњем Вакуфу.

Снајпериста је гађао наше возило док смо јурили оштрим кривинама тог уског, изрованог планинског пута, а само захваљујући храбрим напорима Бруна Шобера, корзиканског заставника који је био мој возач, преживели смо. На основу путање метка и чињенице да смо се само неколико минута раније идентификовали на контролном пункту босанске војске, знали смо да је снајпериста који је пуцао на нас био на територији под контролом босанске владе и да је знао ко смо ми. Заправо, снајпериста је гађао возача, јер је знао да је возач изгубио контролу, онда би возило и сви његови путници отишли низ планину. У то време, међутим, одлучио сам да не објављујем (овај) догађај јер би босанска влада то демантовала, а УН не би протествовале, с обзиром на недостатак кредибилитета код босанске владе. Али порука је била јасна. Босанска влада сматрала је УН својим непријатељем.
***
У годинама откако је Сребреница пала, само име је постало популарна реч за наводе о српском геноциду. Написане су књиге, састављени извештаји, радио и телевизијски преноси заситили су етар „доказима” овог злочина против човечности. Савет Безбедности Уједињених Нација сазвао је међународни трибунал у Хагу да „докаже” ову претпретресну пресуду. Не би било претерано је рећи да су неки новинари и амбициозни политичари направили каријеру промовишући ове оптужбе.

Али ситуација је компликованија него што би стручњаци за односе с јавношћу желели да верујемо. Да је било убистава небораца у Сребреници, као иу свим ратним зонама, сигурно је. И они који их починили заслужују да буду осуђени и кривично гоњени. И да су три или 30 или 300 невиних цивила убијени, то био гнусан злочин. О томе не може бити двоумљења. У исто време, чињенице изнете у овој књизи дају веома уверљив аргумент да је бројка од 8.000 убијених, о којој се често говори у међународне заједнице, неодрживо претеривање. Прави број може да буде ближи 800.

+0 / -0 0

Pjer
(svratio samo na 5 minuta)

13. јул 2024. у 08.52

Hvala Jocko za prevod i autoru za trud.
I kritika vlastima RS i Federacije koje imaju pristup evidenciji ličnih karata prije rata, poslije rata i mogu utvrditi za svako ime dodatne podatke i JAVNO ih staviti na internet i učiniti dostupnim i Srbima i Bosnjacima.
Tokacina lista ima te podatke, ali nije javno dostupna.
No lakse je palamuditi sa 800 pobijenih ili 8000 zrtava genocida.

+0 / -0 0

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

13. јул 2024. у 15.25

(наставак)
ПРЕДГОВОР
Phillip Corwin

Међутим, чињеница да је дотична цифра толико искривљена, сугерише да је то питање политизовано. Већи је шок због смрти 8.000 него због смрти 800.

У овој књизи има и доказа да су хиљаде Срба масакриране, протеране, мучене, силоване и понижаване током ратова унутар бивше Југославије. Међународна заједница није сматрала за сходно да објави ове злочине са једнаком жестином као оне (злочине) Сребренице. То једноставно запажање не оправдава оно што се догодило у Сребреници. Али то је још један део слагалице који објашњава гнев Срба када су напали Сребреницу. У мају 1995, на пример, само два месецима пре пада Сребренице, хрватска војска је заузела западну Славонију и протерала 90 одсто српског становништва у том региону. Срби су у западној Славонији живели стотинама година. Али међународна заједница није рекла ништа о тим протеривањима; у ствари, то аплаудирала је хрватској акцији, као да су српски цивили заслужили шта се десило. Масакрирати Хрвате или Босанце или косовске Албанце био је геноцид. Масакрирање Срба сматрало се прикладном одмаздом. Јасно је да међународна заједница није сматрала одговарајућим освештати страдања Срба споменицима. Уместо тога, издала је потернице за српским лидерима.

Оно што се догодило у Сребреници није био један велики масакр муслимана од стране Срба, већ низ веома крвавих напада и контранапада у периоду од три године, који су достигли врхунац 1995. године. А број муслимана погубљених у последњој бици код Сребренице, како је истакао бивши репортер Би-Би-Сија Џонатан Рупер, највероватније је био у стотинама, а не хиљадама. Штавише, вероватно је да број погинулих Муслимана није био већи од броја Срба, које су у Сребреници и њеној околини током претходних година убили. босански командант Насер Орић и његове пљачкашке банде.

Догађаји у Сребреници у јулу 1995. нису се одиграли у политичком вакууму. У ствари, можда се уопште не би ни догодили да Југославија није била насилно раскомадана против воље 45 одсто свог народа, Срба. (Срби су чинили око 31 посто предратне Босне.) Распад Југославије, у ствари, био је против последњег југословенског Устава (1974.), који је у Југославију увео право на самоопредељење шест КОНСТИТУТИВНИХ „нација” (Хрвати, Македонци, Црногорци, Муслимани, Срби и Словенци) и захтевао да СВИ ОВИ НАРОДИ МОРАЈУ ПРИСТАТИ НА РАСПАД САВЕЗНЕ ДРЖАВЕ ДА БИ ОНА БИЛА ЛЕГАЛНА. И наравно, Срби се никада нису сложили. У својој књизи, „Сумњиви Мандат,” износим следеће питање, које ми је поставио босански Србин: Зашто, после 50 година као Југословену, да ли одједном ми кажу да сам мањина у муслиманској држави, када ми никада није дат избор?

Људи се могу јако наљутити када им одузмете државу.
Данас се може само замислити шта је се могло да се догоди на Балкану да је дипломатији дата боља шанса, да НАТО није имао амбицију да гура на исток, до граница бившег Совјетског Савеза, да припоји оно што је тада називано „новом Европом”. Могуће је – није сигурно, али могуће – да је у своје време дошло до мирног распада бивше Југославије, вероватно дуж другачијих међунационалних граница. Али одлуке о разбијању бивше Југославије донете су нагло, од стране мањинских заједница унутар Југославије, а вођене (подстицане) од стране моћних снага изван Југославије — наиме, оних из НАТО-а, посебно ново-уједињене Немачке.
Једна од великих лажи коју смо чули током ратова у Југославији била је да је НАТО морао да интервенише јер је постојала опасност да се сукоб прошири. Али ниједна група унутар бивше Југославије није имала амбиције ван Југославије. Такве амбиције унутар Југославије су имали народи ван Југославије.

Када највећа војна сила свих времена има кризу идентитета, свет је у опасности. Завршетком Хладног рата, улога НАТО-а као одбрамбеног савеза је окончана. Било је оних који су говорили да НАТО треба да буде распуштен, сада када више није постојао Совјетски Савез. Али било је и оних — од којих су многи били бирократе које су имале користи од постојања тако масовне организације — која су говорили да би НАТО требало сада да се користи као оружје за стварање „демократије” широм света – другим речима, требало би да се користи за промовисање глобалне економије и учини свет слободним за Кока-Колу. Четири од шест конститутивних република унутар бивше Југославије пристале су на ову неодложну транзицију ка „демократији”. Србија није и платила је цену. У ствари, сви су у бившој Југославији платили цену, а Сребреница је била део те цене.

+0 / -0 0

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

14. јул 2024. у 00.19

(наставак)

ПРЕДГОВОР
Phillip Corwin

Пост-мортем студије догађаја у бившој Југославији, укључујући оне које су спровеле Уједињене нације, наводе неспособност међународне заједнице да препозна „зло” као главни разлог њене неспособности да оконча ратове 1990-их на Балкану. Да таква самообмана није толико трагична, била би комична. Ратови никада нису вођени да би се уништило зло, без обзира на то шта верски зилоти тврде. Ратови су вођени из економских, политичких, стратешких и друштвених разлога. Ратови 1990-их на Балкану нису били ништа другачији. Геополитика, а не првобитни грех, покретала је амбиције НАТО-а.
***
Постоји још један општи коментар који морам да дам, у погледу прошлости, о ратовима у бившој Југославији, а тај коментар укључује концепт историјског памћења. Дозвољавамо одређеним народима да имају историјско памћење. Дозвољавамо јеврејском народу да се сећа Холокауста. И требало би да то памте. Била је то страшна трагедија. Али не дозвољавамо српском народу да се сети свог масакра током Другог Светског рата од стране нациста и њихових босанских и хрватских фашистичких лутки. Ово не значи да су сви Босанци и Хрвати били сарадници нациста; али је хрватски усташки режим, који је укључивао и Босну, био. И зашто Срби не би били сумњичави и љути кад им је одједном речено да ће огроман броја њих (њихових људи) да постану мањине у новим земљама које су водили људи који су биле њихове убице током Другог Светског Рата? Поготово када Срби никада нису ни консултовани! Били би луди да нису били забринути. Моје питање је зашто међународна заједница није разумела збуњеност, гнев и историјско памћење Срба?

Вратимо се војним бригама. До јула 1995. године било је очигледно да војска босанских Срба не може више да дозвољава постојање пет непријатељских база иза њених линија фронта. Имајте на уму, ја не говорим о хуманитарном питању, јер ја то никада нисам, нити ћу то опростити клање цивила. Али било би неодговорно игнорисати војни аспект похода на источну Босну када се говори о Сребреници, као што би било глупо игнорисати историјски процес који довео до догађаја јула 1995.

Данас у Босни постоји кампања дезинформација, која има све осим чињеница закопаних заједно са телима. Да се претварамо да су догађаји у Сребреници били микрокосмос било које врсте је да птрихватамо, упрошћено, брзе-хране поглед на историју. Један изоловани догађај не објашњава процес компликован као (што је) рат. Историја није скуп „звучних угриза”. Историја је процес са неколико вододелница, а да се разуме Сребреница, мора се разумети прекретница кризе идентитета НАТО-а.

+0 / -0 0

Jocko4
(ɹǝʌɹǝsqo)

14. јул 2024. у 00.44

(последњи наставак)
ПРЕДГОВОР
Phillip Corwin

У оквиру те кампање дезинформација аутори читаве серије извештаја о Сребреници, како унутар тако и ван УН, смишљено су избегавали да интервјуишу оне који знају, који им можда не би рекли оно што су желели да чују. На пример, аутори првог свеобухватног извештаја Уједињених Нација о Сребреници, под насловом „Пад Сребренице”, објављен у јесен 1999. године, никада ме нису интервјуисали и нису навели моју књигу у својој краткој библиографији, иако сам био високи званичник УН у Босни у време преузимања Сребренице. Нити сам ја био једини кога су састављачи политички коректне историје игнорисали.

У мом случају, моја највећа грешка је била што сам се усудио да браним Уједињене Нације у време када се што је више могуће борило да не буде жртвени јарац. Руководство УН-а, које је очајнички покушавало да задобије наклоност Сједињених Држава, како би спречило да светска организација потпуно пропадне, нису могле да приуште критику једине светске суперсиле. Сједињеним Државама, које су биле бескорисне у Руанди, осрамоћене у Сомалији и фрустриране у бившој Југославији, требало је (неко) жртвено јагње. И пошто сам одбио да будем део кампање УН-а mea maxima culpa, игнорисан сам. Било је и других, истакнутих интелектуалци, који су игнорисани у налету извештаја који су се појавили, „студије” које праведно осуђују Уједињене нације да нису препознале постојање зла. Али једног дана њихова прича, наша прича, мора бити саслушана ако неко жели да разуме историју Сребренице, бивше Југославије, Европе и света. Почеци те неиспричане приче, до сада маргинализоване званичним тумачењима, ту су свима да прочитају у овом извештају.

Notes
1 Phillip Corwin, Dubious Mandate: A Memoir of the UN in Bosnia, Summer 1995 (Durham, NC: Duke University Press, 1999).

Looking for Tassel Earrings?

Дискусије : Политика

Teslio

Друштво

Информације

Забава

Остало