Pre par godina dosla mi je do ruke knjiga Emira Kusturice. U jednom delu pita ga profesor kako ćeš Emire da naglasis monotoniju. To je, bolan, profesore lako, kaže Emir, jednostavno nosi isti sako, ostavlja kljuceve na istom mestu, ide istom stranom ulice, pozdravlja iste ljude i sve tako.
Nisam ni znao da mi je taj pasus ostao u secanju sve dok nisam poceo da fotografisem. Onda sam poceo da gledam filmove malo drugim ocima i zapazio neke sitne detalje, neke pozadinske detalje koje ranije nisam svesno primecivao ali su oni proizvodili u mojoj svesti, naravno nesvesno, određena osecanja.
Primera ime mnogo, skoro svaki ratni film je snimljen u sumornim bojama, kad se dvoje svadjaju ili kad je napeta situacija u pozadini ili duva vetar ili pada kisa ili neko nevreme, grmljavina, noć,i, naravno, i ti kao gledaoc postajes napet. Kad je glavni junak ...ivetar uvek je poluobrijan, razdrljana kosulja, neuredna kosa, pusi, pije. Kad je poslovni covek, uvek je u finom odelu, uredan, fino prica itd.
Ma primera ima koliko hoćeš, samo ih treba primetiti ali se svi oni baziraju na to kako radi nas mozak tj. kako odredjene detalje povezuje sa već dozivljenim situacijama i tako proizvodi osecaj ljubavi, prijatnosti, besa, mrznje, opustenosti, napetosti, zabrinutost...
E sad ja pokusavam(sa naglaskom na „pokusavam”) to da primenim na fotografiju (kompozicijom i PP) jer je slika, ustvari, izvucen segment nekog delica zivota, dogadjaja, slučaja... Koliko u tome uspevam to je druga prica. Ako vidim da neka slika ima dosta pregleda znači da sam pogodio u suprotnom nisam. Vrlo često se desava da sliku, koja je za mene prelepa, niko i ne pogleda. Iz toga izvlacim neki zakljucak da je moj mozak tu sliku povezao sa necim lepim što se samo meni desilo a da takvo iskustvo drugi nemaju.
Evo nekoliko primera mog pristupa
http://www.flickr.com/photos/104611718@N03/12005357326/in/photostream/
na slici je transvestit koji zadubljen u citanje i ne primecuje nikog oko sebe. Prikazao sam ga u B&W jer mislim da ga ostali svet vidi tako, izolovanog, u neku ruku izopacenog i odbacenog pa sam mislio da će crno-bela fotka to docarati najbolje.
http://www.flickr.com/photos/104611718@N03/12004910484/in/photostream/
Isti covek posmatra sebe u izlogu i po drzanju tela cinimi se da je jako zadovoljan svojim izgledom i sebe vidi punim bojama dok ga ostali svet i dalje vidi u crno-belom svetlu.
http://www.flickr.com/photos/104611718@N03/12004830753/in/photostream/
Isti cova, ovog puta izkropiran kao da je sam u cosku, daleko od svih, po izrazu lica polutuzan, niko ga ne primecuje ali napolju je lep dan pa sam ostavio boje ali smanjenog inteziteta.
Naravno ne živim u ubeđenju da sam izmislio toplu vodi niti da je moj način razmišljanja ispravan. Jednostavno to je moj pristup digitalnoj fotografiji koja je odavno izgubila smisao realnosti zbog PP. Važno je samo to da ja uzivam u svemu tome jer to je i svrha hobija kojim se bavimo.
Puno pozdrava za tebe i nadam se da te nisam mnogo ugusio ovom mojom filozofijom.
