Dal se secamo detinjstva, proslosti..
No-1
29. август 2010. у 12.38
„Nedelja - dan bez budućnosti”, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka” sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja - dan bez budućnosti.” Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
No-1
11. септембар 2010. у 18.05
~Old people LIKE this~
Old people...?
Danas sam zastao malo pred dečjim vrtićom sa bombonima u ruci i zamislio se na tren kako će izgledati budućnost. Kao prvo ova deca će biti punoljetna, fuj, a kao drugo ja ću zasigurno biti čangrizavi starčić s prostatom veličine teniske loptice. Ili nešto drugo nadasve simpatično što pogađa stare prdonje! No to su neke stvari koje su neizbježne baš kao što je neizbježno to što se 'neko' šiša poput bjeloglavog supa.
No da ne idem u širine kao što to čini Elizabeta Gojan zadržat ću se na temi, a tema je zapravo kako će jednog dana izgledati razgovori staraca koji danas tweetaju, !@#$ju po fejsu, šalju golišave slike Franke Batelić na mail svakodnevno, downloadaju free… Kako će izgledat život svih nas koji danas visimo na netu svakodnevno po par sati. Osim život onih koji čitaju Jadno.. Oni nemaju život!
Setite se kad ste nekada sedili kod urologa recimo, što ja nikada nisam činio, i čekali svoj red, a do vas 75% prvog lokalnog partizanskog voda koji odbija umreti. Setite se svih njihovih priča:
- Mi smo Nemce, ovo mi smo Nemce ono! Mi smo se borili… Mljeli žito bombom i Nemačkim kostima… Mi smo hodali na rukama u breg unatrag do škole i to po staklu za vreme Nemačke ofenzive… Nije bilo droge… I sve smo mogli, a ne danas...
Starci, moraš ih voeti! Jedva čekam da ostarim i zagorčam život svojoj deci ili već nekome! Ah… No, opet, kakav ću ja starac biti. Kako će sedenje u čekaonici izgledati žvaljavom tinajđeru 2056. kad već budem sazreo seronja i dosadnjaković s prostatom veličine teniske loptice?!
Verojatno ću prvo svako jutro, u 4:15 naravno kad se svi starci bude zbog statističkog potreba da najviše staraca u SFRJ umire netom prije 5 ujutro, na nekoj zastarjeloj računalnoj jedinici otvoriti profil na fejsu, ako ga tada bude i ako mi ostane sejvan password jer ga se sam neću moći setiti, da napiše status za sve svoje kolege stare prdonje. Status tipa:
- dr. Zloba Spasoje je opet za...o smrt i probudio se! :)
Tada ću letimično pregledati što rade ostali živući frendovi kojih će svakodnevno biti sve manje i manje. Tu i tamo bih sigurno nabacio kontrolni status tipa:
- 'ko ne lajka nije živ!
Onda ću se fino dotjerati i kao i svaki dan zajedno sa kolegama starim prdonjama zaputiti do obližnjeg bolničkog centra da po čekaonicama gnjavim ljude koji imaju stvarne zdravstvene probleme, smjestiti u čekaonicu i to tako da izgleda kao da me ima svuda i napast najbalavijeg i najnedužnijeg žvalju na kojeg naiđem. Čim ničim izazvan otpočnem priču svog života telepatijski će to privući ostale starce u blizini. ...oga, bit ćemo umreženi k'o Borg!
- Vi mladi danas... Mi nekada... Nije bilo veneričnih oboljenja jer smo !@#$li pred kompom. Mi smo znali nekada… MSN-om si mogo i četat i gledat..Mi smo po cele dane sedili u kući i !@#$li po kompu, a ne vi danas u prirodi i zdrav života... Mi smo se nekad ubijali od WOW-a, doslovno. Mogo si nekad i lajkat i zalepit pesmu, a ne danas… Ma kakve žene, PornHub sine moj, pojam nemaš šta je život... I sve smo mogli, a ne danas...
penzioner
09. новембар 2010. у 21.45
jako dobro se secam.prve reci sam izgovorio me,me,me,a ukucani se smejali.bas dobra tema.
