Дискусије : Херцеговина

 Коментар
86 Godina sa Aleksom
laxlax
(glumica)
13. фебруар 2010. у 10.00
Spektakularni završetak trodnevne manifestacije SA ALEKSOM (FOTO)
Wednesday, 03 February 2010 00:01

U prepunom clubu Aleksa, pred oko stotinjak posjetilaca završena je ovogodišnja trodnevna svečana manifestacija „86 godina Sa Aleksom”. Iako je ovom prilikom povod bila 86-a godišnjica pjesnikove smrti naziv manifestacije potvrđuje da je ovaj mostarski sin ostavio duboki trag iza sebe i da je njegova duhovna ljudska širina sve ove godine prisutna.

Manifestacija je započela u nedjelju u 9 sati svetom liturgijom, te spomenom pjesniku Aleksi Šantiću u Staroj Pravoslavnoj Crkvi u Mostaru i na grobu Alekse Šantića u velikom pravoslavnom groblju u naselju Bjelušine.Istog dana u 12 sati održana je izložba dokumentarne građe „Šantić - paradigma suživota”, autora Šemsudina Zlatka Serdarevića u Svetosavskom domu u Bijelom Polju. Dan poslije u Clubu „Aleksa” književni kritičari govorili o stvaralaštvu Alekse Šantića.

Posljednja večer manifestacije završila se spektakularnim programom. U režiji World Music Centra osmišljen je program pun emotivnog naboja, od početka do kraja oslikan Aleksinim raskošnim duhom. Jak umjetnički dojam izvrsnom interpetacijom Šantićevih stihova svakako su ostavili glumac Hrvatskog narodnog kazališta Robert Pehar i glumica Maja Knezović Lasić. Sa njima u korak išla je i vrlo mlada recitatorka Ivana Komlen. Koristeći i drugu scenografiju Cluba Aleksa, nisu zaostajali ni muzički umjetnici mr Aleksandar Stojanović, mr Aleksandra Trajković i prof Biljana Đorić. Publika je bila zasuta raskošnim programom dostojim Alekse Šantića. Cijelu priču upotpunio i nastup mladog Mostarskog muzičara Sanela Marića Mare koji je na svom albumu VaSduh uradio i dvije Šantićeve pjesme, a u čijoj interpretaciji su učestvovale Ajla Behram i Anja Rikalo sa prejakim solo nastupom. Program je imao odličnu dinamiku koja se preljevala sa jedne scene na drugu. U ulozi pripovjedača odlično se snašla novinarka Gordana Šimović.

Poseban pečat ovom performansu dala je pjesma Zaboravimo koju je započela Aleksandra Savić , a koju su prihvatili Robert, Maja, Gordana, Ivana i mostarski paroh Radivoje Krulj koji je iz publike govorio stihove : „Posijmo sjeme, a da zdravo bude,
I bog će svoga blagoslova dati,
I jednog dana svijeh će nas zvati
Da zlatnom žetvom nagradi nam trude.”

Pjesmu je završila Aleksandra stihovima:„Zaboravimo! Jedna nam je mati -
Jedna nas zemlja jednim hljebom hrani,
Pa neka brata brat rođeni brani,
I bog i Allah dobra će nam dati”, a potom se obratila publici, gdje je između ostalog rekla: „Pozdravljam i sve vas koji ste večeras ovdje i zahvaljujem vam se od srca zajedno svima što me večeras učinište sretnom i bogatom i što potvrdište moju tvrdnju da se u svakom mostarcu ponovo rađa Aleksa Šantić. I kad spomenuh Mostarce, ne mogu da ne kažem da, makar za mene, Mostarac znači stanje duha, a ne isključivo geografski položaj.

Ova trodnevna manifestacija sa svim organizatorima i učesnicima programa je dokaz da je Šantić daleko od politike i novca. Sve zajedno jedne drugima privukla nas je ljubav, tradicija i poštovanje koje nam je u amanet ostavio veliki pjesnik i još veći čovjek.
Nijedan pisac nije toliko ličio na svoje književno djelo koliko Aleksa Šantić. Šantić je u našoj književnosti bio ono čisto, neprekaljeno dijete. U svojim pjesmama bio je pun njeznosti i topline, pa čak i kad je stihovima prijetio neprijatelju. Njegove pjesme nudile su naivnost i čistotu i kad se utapao u ljubavnim otrovima. Nekad je neko napisao: ” Cijelog života ovaj pjesnik ostade bez smisla da postoje zli ljudi i divlje životinje.„Ovaj program, u Santicevom duhu, ujedno je i poziv na ljubav, oprost i suživot u našem Mostaru, jer mi Mostarci DRUGOG GRADA NEMAMO!”, kazala je Savićeva, idejni tvorac Cluba Aleksa i glavni „krivac” performansa „Sa Aleksom”.Publika je burno reagovala na završnicu programa, kao i na pjesme Ostajte ovdje, Ne vjeruj, Noćas mi duša sve o tebi sanja, Ja ne mogu ovdje, a Robert Pehar govoreći Pretprazničko veče izazvao je ovacije svih prisutnih.

Završna večer trodnevne manifestacije privukla je i veliki broj medija iz cijele Bosne i Hercegovine

http://mostarblic.info/index.php?option=com_content&view=article&id=1287:86-godina-sa-aleksom-slijedi-fot o&catid=57:bez-komentara&Itemid=126


laxlax
(glumica)
13. фебруар 2010. у 10.09
laxlax
(glumica)
13. фебруар 2010. у 10.21
ŠANTIĆ I DETINJSTVO
Pero Zubac

Koje su to reči koje bi u primisli, pomisli, sećanju na Šantićevo vreme, mogle da odmene tih mekih šest slova u Šantićevom prezimenu? Koje mi to reči čujemo u sebi kad čitamo Šantića ili kad ga neko spomene: jug, lepota, blagost, rodoljublje, gospodsvenost, ljudskost, proleće, veče. Nizale bi se tako reči u beskraj, kao ona Šantićeva niska adiđara u pesmi „Pogled s vrha”:

„Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar, i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljima munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.”



I kako o Šantiću, bilo koju, bilo kakvu reč prozboriti, napisati, a da se ne dotaknemo nesreće u kojoj sve ove reči, danas, tamo i ovde, dobijaju druga značenja.

Tako sto ćemo, kako to činimo, inače, u strahu i nemoći, zaroniti u detinjstvo, braneći se od tmuše u kojoj jesmo, od zla nad nama i u nama. U detinjstvo, dakle. U majku. U prapostojbinu. U nigde.

Teme detinjstva, večne i moćne literarne teme, Šantić se, ma koliko to izgledalo netačno, retko i sasvim ovlaš ticao. Možda nam se učini da je Šantic veliki pesnik detinjstva, zbog njegove prelepe pesme „Pretprazničko veče” u koju je stočena sva žal za minulim vremenima sreće i spokoja, patrijarhalne blagodati domaćinskog srpskog doma, sva ljubav prema bližnjima, sva seta što su vremena minula i što se ponoviti nikada neće.
Ni u toj pesmi detinjstva nema, ima samo sećanje na detinjstvo.
Tragom tih sećanja i mi evo zavirujemo u prašne knjige tražeći ono čega nema. Tražeći sreću, spokoj, tišinu, ljubav, blagost. Tražeći minulo doba.
Sećanje prvo: pesma „Naš stari dome”, sva od sete i očajanja sonet-tužbalica iz 1906. godine:

Naš stari dome, kako si oronô!
Kapije tvoje niko ne otvara,
Po njima mirno crv dube i šara -
Grize, kô čežnja jedno srce bono.

Evo mi sobe! O duvaru jošte
Ikona visi, prašljiva i sama,
I u me gleda i šapće iz rama
O dobu sreće, djetinjstva, milošte.

Ovdje sam prve stihove napisô,
Ovdje je s dušom poletila misô
Visoko, tamo gdje se istok žari.

Ovdje mi negda bješe raj... A sada?
Na moje srce grobna zemlja pada,
I ja se rušim kô ti, dome stari...



Sva ostala sećanja na detinjstvo samo su u detaljima prosvetljena osećanja iz ove pesme. „Pretpraz ničko veče” je napisano 1910., četiri godine kasnije.
Tematski se na ovu pesmu oslanja pesma iz 1912. Godine „Moj otac”, sećanje na očev odlazak iz porodičnog doma, na put, trgovački, tuga što odlazi i dečački ponos što otac na konju tako lepo izgleda:

„Mi ga ispraćamo, i mahalom starom
Pred njim sluga Jovan krače s džeferdarom,
I meni se čini još ih gledam oba...”



Ima u završnoj tercini ovog soneta jedna važna reč: gledam kaže pesnik, a ne vidim kako bi se u sećanju kazalo. Taj trajni glagol govori o Šantićevoj stalnoj uronjenosti u slike iz detinjstva. To je njegova stalna i jedina odbrana.
Reč vidim u jednoj reminescentnoj elegiji pod naslovom „Pogled s vrha” iz 1918. godine, Šantić će upotrebiti sećajući se bitnih, no vanporodičnih slika:

„Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gde je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k’o da kukom na vrh motke

Snova svijem račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.”



Motiv raspuklih granata, narova, šipaka kako se u Mostaru kaže, javlja se i u drugim Šantićevim pesmama, kao što će se i mnogi motivi iz pesama sudbinski pojaviti u kasnim Šantićevim strahovima, kada je, oboleo već, kako svedoči Vladimir Ćorović:„...Čuo je noću, činilo mu se da čuje nekakve konje gde tutnje iza kuće u našoj ograđenoj i povučenoj bašti...”
Aleksa Šantić, nadsimbol Mostara i Hercegovine, „krv junačka, duša Devojačka”, kako reče Pero Slijepčević.
Večan trag u vremenu: Aleksa koga ima, i Mostar koga nema. Sem u pesmama. A pesme su trajnije od gradova. O ljudima da i ne govorimo.

Pero Zubac
laxlax
(glumica)
13. фебруар 2010. у 10.27
JOŠ MALO S ALEKSOM

E moj Aleksa
Druže moj tužni
Kraj tvoje ljepote
Svi smo mi ružni

Da tebe nije
Ne bi ni znali
Kako smo krhki
Nježni i mali

Kako smo lažni
Sebični škrti
I mrtvi davno
Prije smrti

E moj Aleksa
Druže moj vrli
Umjesto tebe
Da mi smo
Umrli.

1986.
Mišo Marić

****

I malo Mostara kroz Aleksinu dusu i oci :)

POGLED S VRHA

Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljama munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.

Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gdje je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k'o da kukom navrh motke

Snova svijam račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.

1918.
ALEKSA ŠANTIĆ

NERETVA

Nada mnom, u bašti, mašu breskve pune
Zelenih lepeza i prvog zarutka;
Pripilo se sunce i u lisne krune
Kao da bi htjelo sve zlato da utka.

Ja, naslonjen na zid, prekrštenih ruka,
Gledam kako doli, o hridinu šuplju,
Neretva se lomi, a s visokih kuka
Naga djeca skaču i s vikom se kuplju,

Dok najmanje jedno po prudu se valja.
Galebovi kruže. Nekoliko pralja
Pratljačama mlate, i o greben greda

Razbija se eho, mre. Rijeka čista,
Prepuna smaragda, putuje i blista,
I red bliskih kuća u njoj se ogleda.

1912.
ALEKSA ŠANTIĆ

BEHAR

Bulbul pjeva
Okolo Mostara, -
Hodi, draga,
Evo nam behara!

Hodi meni,
Moje zumbul-cveće,
Tvoja majka
Karati te neće.

Tvoja majka
Tebi ruho sprema,
Što ga ljepšeg
U Mostaru nema:

Sve od svile
Košulje otkane,
I dušeke
Đulsom pokapane.

Za đevere
I za kitu svata
Sve čevrme
Od srme i zlata.

Za jenđije
I za mile kume
Urmašice
I slatke lokume;

I još hrpa
Gurabije same!
A najljepše
Ostavila za me:

Tvoja usta -
Sva od đula rana,
Tvoja njedra
Još nemilovana.

Tvoje grlo,
S kog je srce mrlo,
Da ga grizem
Noći u ponoći.

Bulbul pjeva
Okolo Mostara, -
Hodi, draga,
Evo nam behara!

1908.
ALEKSA SANTIC
mostar91
15. фебруар 2010. у 09.18
Е драга моја Lax,ђе ме нађе с Алексом.
Ево и од мене која...
GOLOM STIJENJU

Gledao sam sinje more,
Mnoge rijeke, mnoge gore,
Mnogi ubav kraj;
Gledao sam mnoga sela,
Gdje žubore hladna vrela,
Gdje tičica prevesela
Sunčev zdravlja sjaj.

Ali ništa, stijenje milo,
Srce nije prisvojilo
Mlađano mi - kao ti;
Ništa dušu moju tako,
Plahovito, silno, jako,
Bujno, snažno, vrelo, žarko,
Sa ljubavlju ne napi.

S tobom mi se srce veže,
Tebi moje želje teže,
Ti si predmet sanka mog;
Tu mi srpsko cvijeće cvjeta,
A vila ga čuva sveta,
Oko njega brižno lijeta, -
U nadi je štiti bog.

Pa zdravo mi, stijenje golo,
Milo gnijezdo sokolovo,
Gdje s' Milošev rađa soj!
Ja te ljubim žarko, vrelo,
Kao majka čedo bijelo,
Kao slavuj goru, vrelo -
Za te živi sinak tvoj!

U Mostaru, 21. januara 1889.

HERCEGOVAC NA STIJENJU

Ta što će život kada
Otrgne sreću grob?
Bez želja i bez nada
Zašto da živi rob?
Nit' kućišta imam, nit' ognjišta svoga,
U čemeru gorkom dočekujem dane...
Kameno je srce u svijeta toga,
On prezire moje mučeničke rane;
Niotkuda zračak utjehe da sine,
Da me lanac tuge i čemera mine.

Kako se gorko sjećat
Blaženstva prohujana,
I mišlju svojom krećat
U doba sretnih dana...
Hej, u ono doba - sjećam ga se vazda -
Kad Azijat vlada u sili, bijesu,
Imao sam svega i bio sam gazda,
Dječica mi hljeba željela nijesu;
Pa kad za slobodu sve ustade redom,
I ja za junacim' pošao sam šljedom.

Za roda ime sveto
Kad treba, valja mret,
I ja sam tako, eto,
U bojak pošô svet.
Ostavih ognjište, ostadoše dobra,
Zaboravih na sve što mi bješe milo,
A kad našom mukom tuđin sreću pobra,
Kad stradanje naše sve je zaman bilo,
Povratih se kući. Ali šta je tamo?
Pustoš, crna pustoš i garište samo.

Gdje mi je ognjište bilo
Tu zmije sikću sad,
Sve dobro moje milo
Gromom spržio ad.
Nit' zatekoh ljubu u životu svome,
Dječicu mi redom posijekli su vuci,
A žalosna majka u prizoru tome
Sama život uze, izdahnu u muci;
Zagrljenu s djecom grobu su je dali,
Zagrljenu srećom nju su zakopali.

Prošla je svaka sreća,
Iščezô svaki nad,
A svakog časa veća
Tuga i gorki jad.
Prosit, prosit moram... Nebo mi je mračno,
Sa graktanjem gavran više mene kruži.
Svuda oko mene jadno je i plačno,
Sve uzdiše bolom, jadikuje, tuži.
Mrzim ovo biće. Oj sudbino, što me
Nemilosno ganjaš na svijetu tome?

Ta šta će život kada
Otrgne sreću grob?
Bez želja i bez nada
Čemu da živi rob?
Oj ti golo stijenje, kućo moja mila,
Tebe jošte samo ljube ove grudi;
Za tebe se moja vrela krvca lila,
Pa i kosti moje nek ostanu tudi!
Iz tvog zagrljaja neću se odijelit,
Jošte ću te jednom mojom krvlju prelit.

U Mostaru, 1890.

OJ GRANČICE PUSTE...

Oj grančice puste, obnažene, same,
Svi listići dragi sveli su i smagli,
Pune drobnih suza vi gledate na me,
A vaš tužni šumor gubi se u magli.

O, ja znadem tugu i jad što vas kinji,
Ali gdje je snage, da vam prošlost vrne?!
Ja pred vama stojim kao kamen sinji
I sumorno gledam u daljine crne...

I meni je jesen poharala grudi, -
Pust i samcat hodim obnaženom stazom,
Iznad mene oblak promiče i bludi,
I ja mrem kô listak pod jesenjim mrazom.

1898.

POD SUNCEM

Pozlaćeno nebo. Mlado sunce grije,
Mirišu ljiljani i ljubice modre;
Moje srce gori i sve jače bije,
Kao da bi htjelo da na svjetlost prodre;

I, kô smoren putnik domu gostoprimnom,
Sa pticama lakim da poleti s grana
U prostor, u sunce, i pozdravi himnom
Ovu blagu svjetlost ljiljanovih dana.

O, da mi je 'vako da u duši gore
Dugo zraci sreće, radosti i zore,
A da nisam sužanj koji sunca ište!

No ja znadem dobro: s prvom notnjom sjeni
Odbjegnuli jadi vratiće se meni
Kao crne ptice na svoje noćište.

1906.

За Мостарце и све оне који у срцу носе Алексу

http://aleksasantic.com/
laxlax
(glumica)
16. фебруар 2010. у 11.23
Hvala moderatoru na izdvajanju teme o nasem Aleksi!

Hvala moja Mostar91 na prilozenom, neka sam te nasla ;) bilo bi zadovoljstvo vidjeti malo tvoje poezije :)

Izdvajam jedan od najdrazih zapisa o Aleksi:

Овај песник је био највише дете у нашој књижевности.
У младости, богат и аполонски леп, није разумео ни
мржњу простака ни завист фукаре. У својој малој
средини, он беше и њен Алкибијад и њен Бајрон.
Јован Дучић
veselka
16. фебруар 2010. у 21.56
Pozdrav, Laxi!

ŠTO TE NEMA?...

Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
„Što te nema, što te nema?”

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
„Što te nema, što te nema?”

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
„Što te nema, što te nema?”

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
„Što te nema, što te nema”...

1897.

ALEKSA ŠANTIĆ
http://www.youtube.com/watch?v=9JhpSXdXNhs

veselka
16. фебруар 2010. у 22.02
JESEN

Prošla je bura, stišale se strasti,
I ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju -
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo...

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada...

1908.

ALEKSA ŠANTIĆ
http://www.youtube.com/watch?v=HDl-9KRsjxM

mostar91
17. фебруар 2010. у 09.23
С Алексом Шантићем

Самог, ко Мјесец сред ноћи љетње,
На Старом мосту Алексу сретнем.

Са сједом сјенком над вјечном водом
Трага за никад рођеним родом.

Можда ни себи признати не смје,
Да је изродио само пјесме.

А Анке, Зорке, Емине, Туге,
Љубише други, љубиле друге.

Њему од страсних љубави оста
Да ноћу лута луком моста.

И да се врати младићству тихом,
Опет би љубави љубио стихом.

Пале се пенџери, ноћ је све плића,
Биглише булбул у башти Шантића.

С Вележи, ко харфе, кипти свануће.
Мрак дрхти у окну Шантића куће.

/1985/

Још мало с Алексом

Е, мој Алекса,
Друже мој тужни,
Крај твоје љепоте,
Сви смо ми ружни.

Да тебе није
Не би ни знали
Како смо крхки,
Узгредни,мали.

Како смо лажни,
Себични, шкрти
И мртви давно
Прије смрти.

Е, мој Алекса,
Друже мој врли,
Што мјесто тебе
Ми нисмо мрли.

/1985/

Из књиге Мише Марића „Пан са црном фрулом”

Поздрав за моју Херцеговину!
veselka
17. фебруар 2010. у 16.08
E, moj Aleksa
moj mili rode,
tvoji me stihovi
kroz zivot vode!

Od ranih dana
zivota moga
vjerujem u tebe
i dragog Boga.

Uz tvoje stihove,
gusala zvuke
djetinjstvo moje
bjese bez muke.

S njima sam u slatke
snove utanjala
o svakom tvome
liku sanjala.

Sanjala Eminu
u cvjetnoj basti
kako se predaje
tvojoj masti.

Sanjala starog
komsiju Petra
visoki jablan
od dva metra.

E, moj Aleksa
kad bi vaskrsao
stotinu godina
još bi pisao.

Nema pjesnika
u ovom danu
o rodu da piše
i sedrvanu.

Malo ih piše
o rodnom kraju
potoku , rijeci,
o cvijetnom maju.

Nastase neka
cudna vremena
u rimi i stihu
ljepote nema.

Veselka, uz izvinjenje M. Maricu!
P.S.
Iz srca je pa kakvo je god!

mostar91
18. фебруар 2010. у 11.42
OJ MLADOSTI...

Oj mladosti, slatka čašo,
Iz koje se nektar pije!
Oj mladosti, zlatni danci,
Gdje nam sreća vijence vije!

Kô perivoj toplog juga
Tebe samo cvijeće krasi;
Ti si sveta kao što su
Heruvimski sveti glasi.

Slatke želje, slatke nade
Sjaju posred srca živa,
A pod krilom zlatnog sanka
U raju ti duša biva.

Kô proljeće milocvjetno,
Kad se lahor gorom vije,
Kao nebo, kao zvijezde,
Ti si puna poezije.

Ti ljubavi dižeš hrame
I čistom ih vjerom kadiš:
Zagrljajem, milovanjem
I poljupcem dušu sladiš.

Oj mladosti, oj radosti,
Ti si samo život pravi;
Druzi, braćo, kucnimo se,
Nek se sveta mladost slavi!

U Mostaru, 21. decembra 1890.

SVIJETLA JE MISO MOJA...

Svijetla je misô moja kô nebo svijetlo što je
Kada ga sunce krasi,
Kô zora svijetlog maja, kad dižu himne svoje
Slađani šumski glasi.

Čarobna kao sanak što ga u svome raju
Nježni anđelak sniva,
Kô topla ljubav što se u tajnom zagrljaju
Mlađanog srca skriva.

Čedna kô golub bijeli; kô ljubičica plava
Prepuna slatkog mira;
Dična kô lavor-vijenac što ga pjesniku dava
Boginja zvučnih lira.

Čista kô blage suze što ih u veče tajno
Planinski cvijetak lije,
Jer ti si misao moja, ti moje nebo sjajno,
Sa kog me sunce grije!

1894

BRAĆI

Milje, što trenut
Života krasi,
Mladosti ljupke
Zlatni su časi.
A mladost šta je
Neg' cvjetak ubav,
S kime se grli
Sreća i ljubav.
Pa digni pehar, nek s' hore glasi,
Nek rujno vino žeđu nam gasi!

Kô srebren talas
Potoka čista
Nek sija lice
I oko blista!
Nek ognja plamen
Diže nam grudi,
A struja milja
Krvcu nam budi!
Kô orô što se s oblakom grli,
Na krilu sreće nek duh nam hrli!

U poznu jesen
Našijeh dana
Život će biti
Kô gola grana;
Prsnuće putir
Nebeske slasti,
Klonuloj duši
Ushit će pasti...
Pa dok je mladost, nek s' hore glasi,
Nek ljubav sveta dane nam krasi!

U Mostaru, 1892.
laxlax
(glumica)
18. фебруар 2010. у 22.37
Veselka - jako dirljivo i lijepo. HVALA i veliki pozdrav!

SVIJETLA JE MISO MOJA... - kako li je lijepo kada misao vjecno sjaji, cisto, postojano nastavlja da dotice 86 novih generacija :)
laxlax
(glumica)
18. фебруар 2010. у 22.42
Ona koja se ne može slusati bez uzdaha...

http://www.youtube.com/watch?v=pbQ-bC7GGaQ

I OPET MI DUŠA SVE O TEBI SANJA

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...

27. augusta 1896.

mostar91
19. фебруар 2010. у 09.55


POSLJE MNOGO LJETA
Pošlje mnogo ljeta, pun borbe i muke,
On će žudno doći da se tebi javi:
Umoreni putnik pružiće ti ruke
I gledaće tebe s bolom što ga davi.

No ti nećeš poznat ono lice jadno,
Niti mutno čelo, niti oči one,
Odmahnućeš rukom, bez milosti, hladno,
I gordo se sklonit u svoje salone.

Al' znaj, on ti neće mračnu kletvu slati,
Niti mržnju tajit pogledu ti strogom;
Pred vratima tvojim on će dušu dati
I sklopiti oči i reći ti: „Zbogom!”
1899
KRAJ
I svršeno je bilo... U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta... Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom žagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I ćut'o... Na moje čelo studena padaše tama.

Uz melodiju čežnje praznički dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su bašte. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kružio lako, pun svetlih duginih šara.
I kada svati počeše bacati limune žute,
I skladno svirači vešti, uz ćemaneta stara,

Počeše toplu pesmu -: još jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana...
I moja duša zadrhta; i s bolom smrtne minute
Zlatno se kube sruši svrh njenih šedrvana...

Godina nepoznata
SECANJE
Po meni srebrnih jasika sen pao.
Tu je oni izvor gde sam negda bio,
Iz lipove kore kad sam žedan pio
I s tobom se dugo kroza šiblje krao...

Eno uske staze kuda smo se peli
Onamo, visoko, gde oblaci rude
I k'o razderani plamenovi blude
I okrajkom zapnu za vrhove jeli.

Osvrćem se, gledam... I, meni se čini,
Kao da te snova vidim u blizini,
Uz izvor, gdje još trula klupa stoji.

I kao da čujem tiče davnih dana,
I kao da vetar, tiho ispod grana,
Na me sipa behar iz nedara tvoji'...
1913

mostar91
22. фебруар 2010. у 12.09
U SLAĐANOM GLASU...

U slađanom glasu tvome
Sami anđ'o milja zbori;
A u oku premilome
Plamen svetog raja gori.

Toplim žarom toga plama
Ja slabačke zgr'jevam grudi; -
Zagrljeno milinama
U sreći se srce budi...

Porušeni dvori nada
U duši se opet dižu;
Mjesto tuge, bola, jada
Ružičasti sanci stižu...

Kako su mi topla krila,
Oh, kako se kr'jepi žiće!
K'o čelica kada mila
Spusti krilo na cvjetiće.

Oh, pa hodi, rajski stvore,
Da plamenom oka tvoga
Snažim dušu, dižem dvore
Porušenog nada moga...

1887.

AKO HOĆEŠ...

Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

1889.

DA LI ČUJEŠ?...

Da li čuješ, usred ove noći,
Iz daljine neki tajni glas?
Punan milja i božanske moći
Tiho, blago dol'jeće do nas.

Da li glase iz gorice vile
Donosi nam lahorovi let?
Il' slavuja slatkopjesme mile
U dolini uspavljuju cv'jet?

Ne! To glasi heruvima sveta
Tiho bruje u ponoći toj,
Iz svemira on zemlji dol'jeta
Da sa pjesmom sladi sanak tvoj.

Oh, pa spavaj, tu na moje grudi
Glavom kloni, zaboravi sv'jet, -
Štitiće te, dok zora zarudi,
Ljubav moja i heruvim svet.

U Mostaru, 15. maja 1890.

laxlax
(glumica)
25. март 2010. у 00.16
GAVRANOVI
Pjesma sa Kosova

Mrski
Prljavi gosti,
Oskvrniste nam stan...
Srce i naše kosti
Kljujte
Svaki dan...

Proklet,
O proklet bio,
No igda ljubio vas!...
I proklet porod mu cio,
I stado,
Polje i klas!...

Po plodu
Našijeh njiva
K'o oblak padate crn...
Naš znoj vam žetva biva,
A nama
Ostaje trn...

No od tih
Ostruga, jednom,
Mi ćemo saviti splet...
I s njim na čelu lednom
Uz oštre
Hridi se pet'...

Uz hridi,
Putem Golgoti,
Ne, neće klonuti rob!...
U Vjeri - svojoj Ljepoti,
U sv'jetli
Panuće grob!...

I zv'jezde
Osuće brijeg...
I kao Hristos, naš Brat,
Vaskrsa zlatni stijeg
S naših će
Bedema sjat'!...

1911.
 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Necklaces?
.