Ima male životne priče.

Od kada sam počeo da starim, ja počeh da piskaram!!!...O čemu?...Pa o životu...
Svakim danom priča je rasla ... dodavajući u nju moja „filozofska” vidjenja i priča života
polako je bila tu. To!... kažem ja – što više stranica čitaocu ću u razumnoj formi objasniti moje vidjenje života. Gord ... na preko sto napisanih strana otvorih prvu, i ... počeh čitati samog sebe... KADA DRUGI NEćE...
„Čekaj ... ova prva strana, dali ja ovo napisa ... dvadeset sedma , uh ala sam samog sebe zakomplikovao ... pedeseta, ovo ni sam ne mogu razumeti ... sedamdeseta, ko mi ovo dopisa? Ma ... moj rukopis”...
Razočaran bacam moje „pisanije” ... jedva ostadoše zakačene o ivicu stola kad tu pored knjiga „Male životne priče”. Otvaram je, listam ... listam i hop ... evo je!!!

Za sve Vas ... male,velike i radoznale ... pričica. Prava ... predivna... Hoćete ... ?

Sve sto sam trebao da NAUCIM o zivotu NAUCIO sam još u vrticu!!!

Svakog proleca, tokom mnogih godina, imao sam zadatak da napisem svoju ličnu izjavu o tome u šta verujem: moj moto. Kada sam bio mladji, taj dokument je imao mnogo stranica; trudio sam se da sve spomenem, pazio da mi ništa ne promakne. Dokument temeljan i opsiran kao presude Vrhovnog suda, kao da se rečima mogu rešiti svi egzistencijalni sukobi.
Poslednjih godina moj moto je postao kraci – ponekad je cinican, ponekad komican, ponekad obično intoniran – ali pišem ga i dalje. Nedavno sam pokusao da sustinu svojih uverenja sazmem na samo jednu stranicu i napisem jednostavnim rečima, mada svestan da to podrazumeva vrlo naivni idealizam.
To nadahnuce, da budem sto sazetiji, doslo mi je na benzinskoj stanici. Rezervoar starog automobila napunio sam do vrha visokooktanskim gorivom super de luks. Moja stara krntija nije, međutim, mogla da ga svari i dobila je napad – motor je neprekidno kasljucao i gasio se na raskrsnicama, podrigivao na nizbrdicama. Shvatio sam. I moja glava i moj um povremeno pokazuju iste simptome. Progutam li previse visokosadrzajnih informacija, i ja ću dobiti napad, egzistencijalne vrste: kasljucati i gasiti se na raskrsnicama gde treba doneti zivotne odluke, jer uvek – ili znam previse ili premalo. Zivot nije izlet.
Tada sam shvatio da već znam većinu onoga sto smatram vaznim za smisleni zivot – i da uopste nije komplikovano. Ja znam. I znam odavno. Međutim, i živeti tako – to je već druga stvar. Evo dakle, ovo je moj moto:
Sve Sto Treba Da Znam o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naucio sam još u vrticu. Mudrost me nije cekala na vrhu planine, na kraju drugog uspona skolovanja, nego se krila u pesku decjeg igralista. A evo šta sam tamo naucio:

Sve podeli sa drugima.
Igraj posteno.
Ne muci ljude.
Svaku stvar vrati gde si je nasao.
Pocisti za sobom.
Ne uzimaj ono sto nije tvoje.
Kada nekoga povredis, izvini mu se.
Peri ruke pre jela.
Pusti vodu u toaletu.
Topli keks i hladno mleko su zdravi.
Živi uravnotezeno: malo uci, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i plesi, igraj se i radi – svaki dan od svega pomalo.
Svakog poslepodneva odspavaj.
Kad izadjes u svet, budi oprezan u saobracaju, drzi se za ruke i ne udaljavaj se od svog druga.
Ne zaboravi da cudo postoji. Seti se semenke u plasticnoj casici: koren je krenuo u dubinu, stabljika u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.
Zlatne ribice, hrcci, beli misevi, čak i semenke iz plasticne casice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.
A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reci koju smo naucili – najvece i najvaznije od svih reci – VIDI.

Sve sto treba da znate sadrzano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav zivot.
Uzmite bilo koje od tih pravila, dodajte mu teske, odrasle i zvucne reci i primenite na zivot svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome zivomo – i videcete da će pravilo ostati jasno, tačno i cvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio nas svet kada bismo svi – čitav svet – oko tri popodne pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo gde su je i nasle i da pociste nered za sobom.
Kao sto je istina, ma koliko smo već odrasli, da je, kad izadjemo u svet, najbolje drzati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga...

Pozzz