Ево мало слика старог Београда:

https://tinyurl.com/y22t26p3

Baresh i Stevo, velika zahvalnost Vama za izvanrednu temu i divne
fotografije Beograda.

Ево мало интересантног.
Од оснивања до данас Београд је променуо 15 имена.
Прво име за које постоје податци је било Сингидум, назвали су га Келти а на Келтском синги значи круг, а дун насеље. Значи Округли Град, Округло Утврђење.
Са доласком Римљана преименован је у Сингидунум
По паду Рима и под Византијом преименован је у Велиградон.
Авари заузимају град пале га и уништавају, а са доласком Словена називају га Београд због светлог камена којим је био изграђен.
Једно време је био са латинским именом Алба Граеца, а кад су га заузели Бугари назвали су га Алба Булгарицу.
После долазе Мађари и постаје Фехервар, па онда Надоралба а у 14 веку Нандорфехервар (то се односи на белу боју).
Аустријанци му мењају име по немачки и постаје Веисенбург и касније Гриечисш-Веисенбург.
Затим опет италијанско име Кастел Бианко, а кад дођоше Турци постаде Белграт и Дар Ал Џихад (Кућа Рата).
А што је мало познато са WWII нацисти су га назвали Принц Еуген Штадт.
Ос наших српских имена поред Београд, зван је и Бијоград (тако га је звао Вук Караџић у свом речнику), а и Биоград на Дунаву.

Ево мало и о именима крајева у Београду.
Чукарица је добила име по Чукур чесми и Чукур механи, које су се налазиле негде преко пута Аде Циганлије.
Село Чукур је било у склопу општине Жарково до 1911.
Палилула је добила име јер за време владавине турака било је забрањено пушење у оквиру градских зидина да не би дошло до пожара.
Ко је хтео да пуши морао је да изађе изван градских зидина, и тако настаде Палилула.
Раковица се први пут спомиње средином 16 века као село Влаха, где има доста ракова у потоку који је протицао кроз село.
Савски Венац, чисто по томе да се пружа као венац уз обалу Саве.
Стари Град носи име по оригиналном место из кога се касније развио Београд. Прво насеље.
Вождовац добија име по томе јер је 1806 са подручја данашњег Вождовца Каражорђе повео устанике и ослободио Београд.
Део Вождовца је и Лекино Брдо које се раније звало Пашино Брдо, јер су устаници 1807 године на тм мест (Шарени извор) стигли београдског Сулејман-Пашу.
После WWII име је промењено у Лекино Брдо, по Александру Леки Ранковић.
Медаковић добија име по Милораду Медаковићу.
Душановац по Душану Спасић који је био власник имања после WWI.
Браћа Јерковић по Душану и Небојши јерковић партизанима.
Жарково, постоје два извора имена први по змају који је ту живео и чинио зло по селу. Његова власница је била баба Јула (по њој је Јулино Брдо добило име) а витез Жарко се супротставио змају одрубио му главу и тај део постаде Змајевац, а где паде реп Репиште, где је отекла крв постаде Беле Воде.
Друга верзијаје да је у 16 веку ту живео Помићур Жарко, а турци нису знали име села па су га назвали Жарково Село.
Церак део Жаркова, добија име по церовој шуми која је ту била пре изградње насеља.
Бањица добија име по великом броју извора и подземних термо-минералних вода.
За Врачар постоје три приче.
Прва ту је у 16 веку био јунак неверник који се звао Врачар и ту му је била колиба.
По другој име потиче од врапчијих поља јер је ту било много птица.
Трећа каже да су Турци веровали да на том месу Срби врачају.
Карабурма то турском Кајабурун (стеновит рт)
Сењак због тога што су сељаци по Београду и околини држали сено по целом месту и долазило је до честих пожара, наређено је да се сено држи на једномместу.
Шумице, по шумици која се ту налази.
Видиковац место између Лабудовог Брда и Церака је прозвано Видиковац јер се одатле види велики део Београда.
Коњарник после WWI овај крај су населили Калмици, избеглице из Русије и на том делу су напасали своје коње.
Мирјево се појављује у турским записима становника у 15 веку, и пише Мирија (на турском дажбина).
По другој верзији ту су се населили дошљаци из села Мирово у Македонији, који су побегли од Турака.
Поред Мирјево звано је и мирине а и Мирановац.

Ето мало о старом Београду.
Хајд још неко да чијемо нешто, може и о другим местима, биће интересантније.

Nemoj Sale da si tako kontradiktoran. I danas se zna reda kao i onda kada su sa SS isli po Beogradu. I danas a i onda oni odlucuju. Vidim da preferirate okupatore u svojim stojickim razmišljanjima pa me zanima šta mislite o Americi (USA) ali pod uslovom da ne pripisujete jedan od drugog a ni od brate cirilicara Steve kada ste svi postali vaskoliko vaspostavljeni odjednom. Nemojte da se stidite da izrazite svoje stavove. Kladim se da ste i imali neke titule u CK KPJ ili SKOJ-u nekada jer znate šta je gore od komunista? Antikomunisti...

Не знам шта имаш против ћирилице, твоја ствар, ето ја сам отишао још 1967, овде у Канади сигурно нисам учио или употребљавао ћирилицу, као ни српски, али опет некако иде.
Сад о тој КПЈ или шта већ не знам на кога мислиш.
Као клинац у основној, први разред, построје нас, закаче нем оне месингане значке, вежу црвене мараме, и неки првоборац нам одржи говор како смо сад пионири.
Тамо негде у петом нас опет построје, дође неки набуџен и поздрави нас као другове омладинце, и дадоше нам неке картице.
На електротехничком, скупљало се друштво тамо на левом ходнику где је био киск за кафу.
Долазе другови да нас врбују за партију али ми кажемо е не може, дал дајете за џабе кафу.
Иначе друштво (углавном из Београда) се скупљало на калишу код оних споменика, ту је 67 све почело.
Били смо против свега, али касније долазе са правног и филозоофског, и преузимају све.
Пар од тих који са којима сам био су нестали после оног на Бранковом мосту.

Ево мало нешто друго, јел знате ово:

Римски Бунар, сви знамоза Римски Бунар на Калемегдну, е сад дал је Римски?
По историским податцима изграђен је у 18 веку и направили су га Аустријанци да би у тврђави имали воду у случају опсаде и звао се Велики Бунар.
Тек у 19 веку се назива Римски Бунар.
Бунар је дубок 51 метар, али није бунар јер нема извор, већ цистерна која је пуњен површинском водом из Горњег Града. Вода је кроз тземљу ишла у бунар и пунила га.
Е сад по легендама, а фала Богу имамо их колко хођеш, по једном то је место одакле је Орфеј силазио у подземни свет, Хад, па је једно време био назван и „пупак света”.
Друга легенда каже да су га у ствари направили војници Флавијеве римске легије, а зна се сигурно да су они градили аквадукте и купатила по Београду.
У прилог овом иде животопис деспота Стефана Лазаревића, у коме постоји опис Београдске тврђаве а у њему се спомиње и један велики бунар.
По овоме многи мисле да је у ствари бунар направљен од римљана, а да су га Аустријанци само модернизовали у 18 веку.
Многи тврде да на дну бунара постоји тунел који води на другу обалу Саве, и спаја Калемегдан са Земуном. Ово подржава проналазак почетка тунела којииде неколико метара према Сави али до сада није пронађено да ли иде и даље, као ни дали постоји отвор на земунској страни.
Него Бареш, споменух кафану Промаја на Сави, налетех на слику исто:
http://www.novosti.rs/upload/images/2019a//09/18n/0-bg-promaja-blokira.jpg
Нисам сигуран дал још увек постоји, бар овакав, јер су 2016 издали наредбу да се сруши због преуређивања кеја а кафана је била на сред пута.

Пеливан, ко је год живео у Београду кад тад је налетео на посластичарницу Пеливан.
Она је најстарија посластичарница у Србији и постоји од 1851. Оворио ју је Мустафа Пелиновић, и по њему се зове Пеливан. Мустафа је победио у рвачком мечу и као награду добио локал код Стамбол Капије, почео је са баклавом, алвом и суџуком, звали су „шећерна оаза”.
За време бомбардовања 1941 зград аје потпуно уништена и Пеливан се преселио на ново место, где је и данас.

Кафана ?, налазисе у једној од најстаријих кућа у Београду и ? је најстарија сачувана кафана у Београду, стара је ту негде скоро 200 година.
Зграда је направљена 1823, и власник је био Наум Ичко „безрђанбаша”, трговац цинцарског порекла. После његове смрти испоставили се да ипак власник није био он већ Кнез Милош обреновић, а он је касније зграду поклонио свом лекару, Ећим -Томи Костићу зету Наума Ичка.
Реч Ећим (Хећим - значи лекар турцизам), прво је била позната као Српска Кафана, једна од најлепших у свом времену. Интресантно је да је прва партија билијара одиграна у њој. Као знак исказивање поштовања СПЦ пушење у кафани је било забрањено. 1824 кнез милош је лично забранио и пушење испред кафане јер је била близу Цркве.
У почетки је била позната као Ећим-Томина кафана, касније кад су његови наследници продали локал имала је више оимена, Код Пастира, а 1882 названа је Код Саборне Цркве, ипак ово име није било по уредбама о механама, као ни по мишљењу црквених власти које су ово схватили као увереду за СПЦ. Власник је подигао спор са властима поводом имена, и у знак протеста до одлуке суда пред кафану је обесио знак питања.
Ово је брзо постало популарно и ? као име је остало до данас.

Ево још мало нечег интересантног:

Први аутомобил је дошао у Београд 1903, била је сензација да је возом стгла кочија која је моглада иде без коњске вуче. Кад је кренуо Немањином улицом народ се разбежао . Страх је настао кад је ауто кренуо узбрдо Немањином, и велика бука мотора као и дим и пламен из ауспуха су изазвали панику. Кроз град се брзо пронела вест да је у Београд стигла аждаја која бљује ватру.
Аутомобил је купио трговац Божа Радуловић, и платио га је 17,000 аустроугарских круна.
За те паре могла је да се купи кућа на спрат у бољем делу Београда.
У складу са стандардима времена, власник није вози аутомобил, већ је имао шофера. Први шофер у Београду је био Сретен Костић, у ствари први српски шофер било где.
Постојао је један велики проблем, где наћи бензин?
У Србији се тада бензин продавао једино у апотекама у малим флашицама за дезинфекцију.
Аутомобил је био марке „ниселдорф” а производила га је Татра. Ауто је имао ознаку „тип Б”.

Први трамвај је пуштен у саобраћај 14 Октобра 1892, линија је ишла од Калемегдана до Славије. Као погон су се користили коњи који су га вукли. Трамвајска линија је била линија 1.

www.rasen.rs/wp-content/uploads/2017/03/24148-prvi-tramvaj-580x0.jpg?w=580" >https://i0.wp.com/www.rasen.rs/wp-content/uploads/2017/03/24148-prvi-tramvaj-580x0.jpg?w=580

Први електрични трамвај је уведен 1894, а до краја 1905 све трамвајске линије су били под струјом.
Већ 1912 било је осам трамвајских линија које су превозиле око 7,500,000 путника.
Интересантно је да је Београд био један од првих градова у свету који је имао трамвајски саобраћај.
Пре Београда „коњски трамвај” су имали само Њујорк, Париз, Лондон, и Берлин.
Прва електрична линија је ишла за Топчидер, а Београд је био трећи град у Европи са електричним трамвајем.
Једини са електричним трамвајем пре Београда су били Франкфурт и Цирих.

www.rasen.rs/wp-content/uploads/2017/03/tramvaj3.jpg" >https://i1.wp.com/www.rasen.rs/wp-content/uploads/2017/03/tramvaj3.jpg

Електрични трамваји су углавном у почетку били Сименс и АЕГ, касније су прављени и у Смедеревској Паланци а касније у Славонском Броду.

Први тролејбус је дошао у Београд 1947 и ишао је од Калемегдана до Славије.,
Први пут се појавио на првомајској паради. Први покушај увођења тролејбуса био је 1938, али због недостатка средстава и касније избијања рате није реализован.
Први тролејбуси су били ФИЈАТ 668.

Прва аутобуска линија је отворена у Београду 1928 године. У ствари почело је још 1925, линија Славија – Авала, саобраћао је један аутобус а недељом и празницима 2. Аутобуси су били марке НАГ, добијених као ратна одштета 1923 и 1924 године. 1936 купљени су нови аутобуси на дизел погон.

http://www.politika.rs/old/uploads/rubrike/236655/i/1/gsp.jpg

Заборавих линк, време за спавање.

https://tinyurl.com/y4evblz2

Опа, прорадило.
Погледах мало мапу те маше околине из старих дана.
Видим да Основна Школа Борис Кидрич више не постоји, одмах испод пијаце Зелени Венац на углу Каменичке, сад је Прва Филолошка Гимназија.
Колико сам разумео ти си ишао у угоститељску Школу у Југ Богдана, видим да је тамо још увек.
Ако је то та колико ме служи сеђање, тамо је био и дом где су ученици становали.
Е сад ми клинци би лети, увече, пред спавање, отишли у Бранкову са оним степеницама, па у кућу поред моста и попели се на кров.
Имала је раван кров, ту би пузили до ивице и уживали у погледу на собе у којима су се девојке спремале за спавање.
Лето, топло, прозори отворени а публика навија.
Кад нас примете, бежанија, али док су момци стигли из Југ Богданове, нас више није ни било.

Уф сећам се тих брескви, лепе велике а укусне.
Овде сам видео неке сличне, ал у средини све труло, ни налик онима из Гроцке.
Него видим да су и кафане отишле, преко пута Зеленог Венца био је ресторан Крагујевац, сећам се као клинац да ме је ћале одвео и рекао ајд да видим колко ћевапа можеш да поједеш.
Успео сам да догурам до 100, и то са криглом пива, иако сам тек био ту негде 12 година.
Исто тако, бар на мапи не видим Златно Буренце, нити Ливно.
Били су познати по шкембићима и цревцима.

Ех поет, зар и овде?
Ја мислио то иде само на филозофији.

Него нађох ову слику, кажу ти са калиша не са теразиске терасе, ал изгледа исто

https://tinyurl.com/y2soaoyc

То ми је познато, наследио сам тај стан у Гаврила Принцип.
Да га пребацим на мене, петљанција, те шаљи неке фрмуларе да сам ја ја, у конзулату рекоше, може али само код тог адвоката, друге не признајемо, онда пуномоћје оним ко ће га продати, али мора оригинал, ПДФ копија не важи.
Пошаљем препоручено, оно не стигн.
Одем овде на пошту, дају ми податке да је у Београд стигло тог и тог дана у толико сати.
Они у Београду кажу е није.
Шаљи поново, ал одакле ми оригинал?
Кажу твој проблем.
Коначно се неком прода, добијем писмо овај даје толико и толико, оћеш ил нећеш.
Ајд продај, кад кажу комшије, ма јок продат је за више, тако каже онај ко је купио.
Где су паре ко зна, појела маца.

Још увек имам куђу у Јаску у Срему, стално ме зврцкају хоће да је купе, ал кад прорачунам, док свршим све ово што траже добићу мање него што ће ме коштати.
Зато нек стоји.
Мени не треба а да потрошим паре на другог нећу.

Е шта све не може да се нађе.
Мало превртах по старим сликама Београда и налетих на слику новинског листа где обавештавају да су се у Београду сударила обадва аутомобила 1903.

https://i.pinimg.com/originals/d4/b5/8f/d4b58f0ec7bfda3bcfdadae3edb57c07.jpg

У извештају стоји да је узрок превелика брзина једног од аутомобила, који се кретао чак 20 километара на сат, и улетео у раскрсницу а други возач га због тако велике брзине није видео.

Ајд шофери шта кажете?

Ето налетих и на слику тог првог аутомобила у Београду.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/sites/default/files/3086/AUTO.jpg

А и слику прве возачке дозволе издате у Србији која је у музеју аутомобила у Београду.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/sites/default/files/3086/SRETEN.jpg

Иначе први лист Политике је штампан 25 Јануара 10904, на 4 странице.
Политика је један од најстаријих листова који су издати у Европи.
Прво ииздање је имало 2450нпримерака и коштало је 5 пара.
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/sites/default/files/3086/POLITIKA.jpg

ево и мало занимљивости.

Први стаклени прозори су уграђени у кућу Кнеза Милоша и његове браће, кад се разбију ишло се у Земун по ново стакло.
Мајстор је једном годишње долазио да прегледа и ако треба поправи прозоре.
Остале куће су уместо стакла имале папир, „пенџерлија”.

први филм приказан у Београду а и Србији је приказан 1896 у хали „Златни Крст”.

Први биоскоп је био код „Хајдук Вељка” на почетку Кнез Михајлове, отворен је 1906.

Први српски филм је снимљен 1910, звао се Карађорђе и сниматељ, редитељ и главни глумац је био Чича Илија Станојевић, а сценарио је написао Ћира Манок.
Филм је 2003 пронађен у Аустриској Кинотеци и реконструисан и приказан 2004.

Ако неког интересује може да се види овде:

https://youtu.be/SWPe1hj1akg?t=54
Него стварно видим да осим Бареша и мене нема никог, јел вас интересује да са овим насртавимо ил да баталимо?

Некад било сад се приповеда.
Шта можеш.
Него сад се сетих, у Карађорђевој од Бранковог Моста ка Калемегдану била је једна пекара.
Сећам се да су тамо пекли прасице, увек за Славу,Божић, Васкрес и остале празнике, тамо би однели прасе у тепсији и они су га испекли.
Вероватно ни она више не постоји.

Прављење Бранковог Моста:

https://infobuvljak.tumblr.com/image/86492570557

Да знам, или боље рећи знао сам Адама, био је ћалетов пријатељ.
Њих двојица су се такмичили ко ће да има лепшу радњу.
Сећам се као клинац да смо ишли на пецање, тамо негде према Обреновцу, они су купили чамац и дозволу, а неки стари рибар је званично све водио.
Бацимо струк преко Саве па рибе колко хоћеш.
И да сећам се и те бакалнице, тамо смо пазарили.
А у број 10 је тетка Катица и њен син Стојан, продавала новине.
Тамо код Југ Богданове ја био вулканизер, и оправљао гуме.

Ништа, лаку ноћ и настављамо сутра.

Могуће да смо налетели један на другог али раније, јер ја сам отишао 1967, не знам кад си упознао Адама на Умци, претпостављам касније.
Колико се сећам Адам није имао децу, бар се ја не сећам.
Знам да је имао кућу на спрат и горе стан, издавао је неком индусу који је радио у индиској амбасади.
Е сад што се тиче пецања, било је код неког артерског бунара на путу за Обреновац, тај чамац је био велик са кабином и тај стари рибар је у њему живео преко лета, имали су и онај мањи на веслање и са њим смо пецали.
Ћале и Адам би седели пијуцкали и уживали.
Сећам се да је био још један он је радио у енглеској амбасади, увек ми је давао кутије цигарета Кент, а ја изигравам мангупа, са друштвом одемо у Безистан, седнемо и кутију на сто да сви виде, и оне шибице, што се саме пале.
Остали около само гледају са Моравом и Дрином.
А Адам и ћале су се стално смењивали ко ће бити председник удружења приватних занатлија бербера и фризера.
Уживали су у томе.
Било је интересантно време, уживање за нас клинце.
Од фудбалера сам знао малог Трифкета, ишли смо обадвојица у Теслу, мада бар што се тиче фудбала били смо ко небо и земља.
Сећам се и да је чини ми се у Црногорској живела Оливера Вучо, сећам се да смо је виђали.
Један од пријатеља у основној школи са којим сам био често је био неки рођак Бебе Лончар, виђао сам је често пре него што је отишла у Италију и постала глумица.

У Тесли средином шездесетих, тада сам и ја био тамо.
Ко зна можда се и знамо, ја сам био на електро одсеку.

Иначе сећам се да смо се обично скупљали у неком локалу, имао је башту, тамо где су се тролејбуси окретали код Калиша.
Заборавих како се звао.
После би шетали штрафтом.
Него сад се сетих био је неки ресторан, штали већ преко пута Кинотеке, чини ми се да је припадао ддруштву слепих, и био је познат по најбољим рестованим бубрезима и бечкој шницли.
Тамо сам ишао са времена на време.
И да то је био Адам, ко зна можда суи срео и мог ћалета обично су викендом заједно славили.

Да био је тај парк, а колико се сећам био је неки кафе, посластичарница или шта већ, па смо се ту скупљали.
Што се тиче мог одласка у Србију, једини пут сам био 1971.
Задржао сам се 5 дана и збрисао док нису пронашлуи да сам дошао.
Нисам им баш био добродошао.
Кад сам дошао у Торонто, нашао сам Цркву на Делавару, расколничка, све четници, па са њима.
Сећам се први пут, покојни Лугоња зове нас „подмладак” на демонстрације, на Спадајну.
Ајд што да не.
Одем тамо Миленко (Ђуровић) ми даде неку плакату, пише Тито Магаре.
Ја је носим и смејем се.
Гледам ов стари „прекаљени”, кад год дођу близу конзулата, дигну плакате изнад главе.
Ја нећу, ма нек се лепо види.
Кад оно после сазнах, неко из конзулата се попео у таван, и кроз баџу нас слика.
Рече ми кева касније да су удбаши дошли са кофером мојих слика, како носим ту плакату.
После су је стално убеђивали да ме зове да хитно дођем, али она није хтела.
Најбоље је било кад смо обукли магарца у маршалску униформу и пустили га на Спадајни да трчи испред конзулата.
Раја се упишала од смеха, било је и на ТВ, а то нису могли да нам опросте.
Кад је тито био у посети, РЦМП, је био са сваким од нас.
Лепо ме возе на посао, чекају па онда кући, кад оћу негде да идем, они ко такси возикају ме по Торонту.

Било је још доста тога где сам им зацрнео, не баш њихов љубимљц.

Е видиш та твоја тако добра служба безбедности није знала.
Дошли су ал сам већ отишао.
Даље нисам сео у Авион и одлетео за Београд, већ за Лондон, па возом у Париз, а из Париза аутом преко пола Европе до Београда.
Ето теби било добро, мени није, и шта сад?
Ја себе никада нисам сматрао југословеном нити ме је та трула квази држава интересовала.
Онај коме је било добро, добро за њега, ваљда зато што је било тако добро и што смо сви имали та права била нас је пуна и Немачка, и Аустрија, и Француска, а у Канаду, САД и Аустралију смо навалили ко гладна година.
Ипак признајем, онај магарац је лепо изгледао на Спадајни.

У праву си Бареш, ово моје зезање са југо представницима и нема везе са темом.
Интересантно је, и мислим да би могло доста да се каже о дешавањим аиз тог времена и нас као и њих, али ако неког интересује, нек изволи.

Него рече да си једно време живео у Краљевића Марка, дал се сећаш неких од нај лафова у том делу.
Пре него што сам отишао, тамо су баш сазревали Мирче, живео је у Краљевића Марка, Кефоња, он је био у згради 12 у Гаврила Принципа, и још неки.
Пре њих су били Чита, Јумба, итд.
Дал си знао неког од њих?
Сад гледам предигру звезди, партизан, а за пола сата почиње главна.

Да то би било то.
Они су били главни мангупи, ми клинци да нам лупају чврге кад немају шта друго да раде.
А тандркање двојке сам чуо у Гаврила Принципа.
Интересантно да нисам имао проблем да се возим са тим старим трамвајима.
Кад су набавили оне „белгијанце” нисам могао да се возим са њима, имали су амортизере па су се љуљали, а мени мука.
Могао сам да издежим пар станица и онда ил повраћај, ил напоље.
Ваљда сам зато увек ишао пешке.

Ма немој.
Не би нам то грађани дозволили!!!
Јесил тада живео у тој југославији, или идеш по нечијим причама?
Ко смо па ми били који смо дошли?
Јел из тунгузије?
Бар 90% свих који су тада били, су били млади, углавном ране двадесете године, многи спортисти, неки су дошли као репрезентативци и остали.
Разлика је у томе да се о томе није говорило.
Ма то су били матори мусави и брадати издајници.
Немам намеру да те нападам, или било шта, твоје право.
Али не могу да прихватим ни да на снеко омаловажава а да у ствари и не зна шта се све дешавало.
Па седео сам заједно са пола службеника конзулата, на утакмицама Орлова, зезали смо једни друге, они су били против нас али ни они нису баш радили против нас.
Било је надмудривање и ко ће кога да зезне.
Ето дал знаш да је и Аркан био у Торонту седамдесетих, по заддатку УДБА-е?
Е ја знам, и знам и шта је требало да се деси, ал му није успело, настрадао јеједан невин чистач, а онзбрисао бродом, Југо линије који је био „случајно” усидрен у Торонту.
Е мој пријатељу могао бих књигу да напишем о томе, али било прошло, и не вратило се.

CTEBA sve ok, meni se nije svidjela ta tvoja predstava oko marsala a bio si i mlad tada. Nije možda u redu da su te tamo iskoristili za te demonstarcije pa da radi toga izbjegavas putovanja u krajeve iz kojih potices.
Inače ta tema oko starog Beograda je interesantna i pogotovo ljudima koji su nekad tu zivjeli, pa nebih dalje da ometam temu.
Mi smo ipak razlicite generacije i prirodno je da imamo drugacije stavove pa nije loše ponekad izmjeniti mišljenja, dobronamjerno naravno.

Ма нема проблема, укључи се у дискусију, о Београду а и о овом.
Верујем да је и ово моје наклапање интересантно многим.
Као што рекох била су друга времена, нисмо се гледали преко нишана, напротив, као што рекох често смо седели заједно на утакмицама, у ресторану или било где.
Није то била нека мржња, али свако од нас је гледао како да зезне оне друге.
И не није ме нико искористио или било шта.
Једноставно, тако сам васпитан, старо патријархално образовање, дете приватника, а од мојих нико није био ни у партизанима нити четницима.
Отац и мајка су ми из Срема са Фрушке Горе, а тамо их није било много.
У ствари мајки су нудили споменицу 1941, али је одбила каже није била.
Није се борила али тада су ноћу ишли косили жито да оно мало партизана имала шта да једе.
Не због политике, већ јер јој је млађи брат Живота Жика Аврамовић, из села Јаска син Дамјана, једна од првих жртава Јасеновца, усташе су га тамо заклале пре него што је напунио 18 година.
Старији брат је исто отишао Богу на исповест.
Отац је био у Београду и једино ратно искуство му је била добровољна мобилизација за Сремски Фронт.
Некако је преживео.
Али о томе се не прича као ни о нама.
Ево ти неколико имена од тих који су тада били са нама:
Шеки, Вардић, Лазаравећ све репрезентативци југославије у фудблу, Тома Здравковић, јел знаш да је испевао песму Белим Орловима и стално је певао у Краљевић Марку код Туше и Воје?
Било их је још доста, јесул и они издајници, залуђени или било шта?
Е мој пријатељу, треба све гледати са отвореним очима, а не само оно што дуги кажу.

CTEBA ja sam rođen u Jugoslaviji i druge države nisam imao. Dok Srbi su rođeni takodjer u Jugoslaviji ali i u Srbiji. Razumijem nezadovoljstvo mnogih Srba, sto gubitkom imovine, gubitkom države i kralja.. Ja da sam rođen na teritoriji Srbije vjerovatno bih rasmišljao kao i ti. Razumijem da mnogi Srbi pogotovo stara emigracija za gubitak države krivi sepavog bravara. Ali koliko su narodi tada imali bolji izbor? Ja lično mislim da je za sve slavenske narode tada Jugoslavija bila najbolje „privremeno” rjesenje. Srbija bi vjerovatno jedina imala svoju državu ali pod ruskom cizmom a ostatak naroda pod nekom drugom cizmom.

baresh nemoj da se ljutis, sa Steva sam samo izmenio neka mišljenja bez loših namjera

ОК, Сееб, разумем ја то што ти кажеш, типично за Србе „прекодринце” који су баш због таквог размишљања платили крваво за време задњих ратова.
Ето још у животу нисам срео ни једног хрвата, чак ни про југословенски настројеног, који је био за братство и јединство.
Ето и дан данас ми идемо у југу, говоримо нашки, ми смо земљаци итд, итд, али њих не чујем.
Најбољи пример је Слободан Драшковић, нема везе са Вуком, бивши министар у влади Краљевине Југославије.
Седимо у Торонту код једног заједничког пријатеља, он стар, ја млад, и он прича.
Одмах после рата скупе се краљевци у Женеви, све Срби, и одмах расправа како дасе обнови Краљевина Југославија.
Одаберу њега, он у авио па у Лондон и код Мештровића, да се договоре како да приволу запад да их подржи у прављењу владе.
Мештровић га погледа и хладно упита, колико вас Срба треба још да побијемо да схватите да нећемо са вама.
И драшковић постаде супер Србин.
Ето исто питање и за тебе.

Постоји то и у Београду, али треба све то средити.
Ето пример познат нама обадвојици.
Тај угао Гаврила Принципа и Краљевића Марка.
Кад смо се доселили Гаврила Принципа су биле коцке, старије куће, у стилу почетка века.
Краљевића Марка није имала коцке, већ камен, онај округласт старински.
Монакова кућа је дила напуштена, у њој није било никог, једино шиптари који су радили као носачи на Зеленом Венцу и ту су спавали за џабе.
Донето је решење да се руши и направи лепа вишеспратница.
Неко је спречио, и хвала Богу сад су је оправили и направили нмузеј, једна од најстаријих кућа у Београду.
Нажалост коцке и калдрма су отишли, асфалт, а около зграде шездесетих у стилу који се не уклапа у онај предратни.
Читам да се многу буне и због тог фамозног теразиског тунела.
Званично саобраћај бољи, практичније, али порушише доста старог, неке куће пресекоше на пола.
А могло је да се нађе ахитектонско решење, да се старо задржи.
Нажалост, ма коме то треба.

Ех то држављанство, покушах да га узмем тамо негде кад се распаде југославија.
Одем на Спадајну у конзулат, кажу ми дај број матичне књиге рођених (или како се већ зове).
Кажем одакле ми није тада ни постојао, ево ако хоћете стара лична карта, тамо из шездесетих, крштеница и остало.
Они мени то не важи, ниси Србин, немаш исправне документе.
Покушаше неки познаници да ми то изваде на Вождовцу, тамо сам рођен.
Кажу ма какви, он је заведен само у Црквене књиге (Вождовачка Црква) а ко зна где је то.
Ако да тражимо ко ће да плати.
Пре неку годину, видех га овде у Нијагари, попе се на бину за Српски Дан па „браћо Срби и сестре Српкиње” пмагајте, дајтр+е паре за ...
Који бре Срби?
Јел то само кад треба пара или увек?

Vezano uz temu Beograd nekad :))

Jedan od nacina licnog bogacenja Aleksandra Karadordevica je kupovina placeva na Dedinju za podizanje sopstvenog dvora (BELI DVOR). I ta je kupovina provedena putem mahinacija koje su imale da mu obezbede jeftiniju kupovnu cenu. U tri maha beogradska opstina menjala je svoj gradevinski rejon.

Stvar je bila u tome da je Aleksandar kupovao imanja dok je zemljiste namenjeno dvoru bilo van gradevinskog rejona. Kad je zavrsio sa kupovinom smatrao je da je vreme da se ovaj rejon ukljuci u gradevinsku zonu. To je poskupilo vrednost okolnih imanja. Medutim, ostalo je još imanja za kupovinu. Arhitekti su mu savetovali da proširi svoj prvobitni plac. Sada je opstina celu tu zonu ponovo izbacila iz gradevinskog rejona i objavila da se tu neće moći graditi ni zidati. Cene imanja padaju i ona se više ne opterecuju izuzetnim prenosnim taksama. U ovoj konjunkturi Aleksandar dokupljuje imanja, pa se po zavrsenim operacijama donosi nova odluka opstinskog odbora da se naknadno kupljena imanja ukljucuju u gradevinski rejon. Prodavci su smatrali da su neposredno i na skandalozan način prevareni. Ali, stvar je bila već svrsena.

(I takova ekipa da vodi tadasnju državu Slovenaca, Hrvata i Srba?)

Не разумем шта хоћеш да кажеш?

Htio sam paznju usmjerit na Karadordevice, dinastiju kako ih neki nazivaju.
Steva ti si stariji i sigurno znaš više o zbivanjima koja su se desavala u direktno Beogradu. Mi mladji možemo samo iz oskudnih informacija ponesto zakljucit ali sve je to nedovoljno da bi se razumjela istorija i desavanja na našim prostorima od 1915. pa do danas. A desilo se bas mnogo i mnogo toga nejasno.

Zašto Karadordevici? Po mome mišljenju kralj Aleksandar Karadordevic je naveci krivac za nesporazume i sukobe između Srba i Hrvata.
Dosta toga napisao je Svetozar Pribicevic u knizi
„Diktatura kralja Aleksandra” (La dictature du roi Alexandre).
Tu je i odgovor na tvoje pitanje.

Da su Krajiski Srbi procitali tu knjigu ranije možda nebi imali tolika ocekivanja od Beograda.

-

Што се тиче односа Срба и хрвата, не видим одговорност Карађорђевића за то, већ је то кривица Срба који су живели са њима.

Moram priznat da se u dosta stvari slazem kako si pisao. Iz tog ugla je tako logicki.
Ja sam živio sa Hrvatima, odrastao, igrao kao dijete, skolovao..
Kao dijete igrao sam se sa djecom ciji otac je bio ustaša. Kao dijete nisam razmisaljao o tome i nije me interesovalo. Kažu nije nikom ništa uradio, bila takova vremena. Kad bi u moj grad dolazio sepavi bravar pokupila bi neki dan ranije sluzba i njega i još par takovih, pa kad sepavi ode puste ove iz zatvora.
Hrvati su valjda htjeli neku ravnopravnost. Beograd valjda nije mislio tako. moguće radi ranijih zasluga, ali Hrvatima se ta dominacija Srba nije svidjela. Govorim kako Hrvati su to gledali.
Recimo u državi SHS Srba je bilo 23% od ukupnog stanovbnistva, a 83% ih je bilo u ministarstvima.
Inače Krajiski Srbi bili su jako naklonjeni Beogradu. Mladja generacija tada recimo je mahom navijala za fudbalske timove u Srbiji. Neki put sam se znao zapitat pa kako navijas za partizan ili c.zvezdu a živis ovdje?
Kad je Tudman sa HDZ dosao na vlast Krajiski Srbi su samo gledali kako će Beograd da reaguje pa onda i oni podrže.
I ja mislim kao i ti da su Hrvati cekali priliku da kad tad naprave samostalnu državu. Cesto bi govorili „svoj na svome”.
Ali to su u Beogradu trebali znati. Represijama i atentatima samo se pogorsala stvar. Srbi u Hrvatskoj su ispastali.
Prije ovog zadnjeg sukoba mene su pitali zašto za Srbiju konfederacija nije fer ponuda? Nisam znao šta da im kažem. Šta bi ti Hrvatima na to odgovorio?

Београд, који Београд?
Ко је дрмао Београдом?
Шумадинци, или крајишници, босанци и црногорци?

Da, dobra primjedba.
Hvala Steva na prijateljskom caskanju. Teško je što se Balkana tiče biti objektivan i realan, vrlo nepredvidiv i komplikovan region.
Mislim da svi osim možda Albanaca, oni ni nisu juzni slaveni bi trebalo da žive u jednoj zajdnici. Isto mislim da su Srbi i Hrvati jedan narod. Evo sad su svak za sebe pa narod pogotovo mladi masovno napustaju i Srbiju i Hrvatsku.

Žena me zove pa moram da ugasim ovu komunikacionu tehniku :))
Pozdrav iz Germany

6 Августа 1915, у бродоградилишту Чукарица, поринут је први српски ратни брод, оклопни чамац Јадар.

http://loznickenovosti.com/wp-content/uploads/2015/08/Oklopljeni-camac-Jadar-%E2%80%93-Monografija-Recna- flotila-1915-2015-.jpg

Име је добио у славу прве савезничке победе у WWI, на Церу.
Посаду су чинили добровољци, бродарци са Саве и Дунава, а наоружањем су служили трећепозивци и младићи из Сремског Добровољачког Одреда.

8 Октобра, наређено је повлачење и потапање свих пловних објеката, да не падну у руке аустроугарској војсци.
То је био крај кратког живота Јадра, првог српског ратног брода.

Ево још мало о бродовима, први српски пароброд био је Делиград, направљен је 1851 у Француској, за Русе, а купљен је од Руса 1862 указом Кнеза Михајла. Ушао је у историју који је 1867 одвезао последњу Турску поставу из Србије.
Потопила га је посада 6 Априла 1941.
Интересантно је да је комплетна посада прешла на брод Танаско Рајић, који је са свима на њему потонуо кад је срушен железнички мос у ноћи између 10 и 11 Априла, настрадало је 170 припадника ратне морнарице.
Узгред железнички мост је направљен 1884 и рушен је 4 пута.

https://tinyurl.com/y65xu7mv

Највећа несрећа је била кад је 9 Септембра 1952 потонуо парни путнички брод Ниш који је превозио путнике из Београда у Земун.
Тачно се не зна колико је настрадало јер је продато 106 карата а брод је био регистрован за 60. Незванично број је између 128 и 160 плус 3 члана посаде.

https://tinyurl.com/y46pdmeh

Писали смо раније о броду Сплит који је био усидрен као ресторан код Бранковог моста.
Брод је направљен у Немачкој 1898 и могао је да носи 800 путника и 30 тона терета.
Звао се Цар Никола Други, касније Краљ Петар Први, за време рата Немци су га звали Урфар, после рата добио је име Тито, које је промењено у Сплит. Седамдесетих је претворен у расторан и дискотеку.
Сада трули у Кладову.
https://tinyurl.com/y53e38u6

Е ових мора да се сећате.
Тамо негде чини ми се шездесетих од Београда до Ђердапа сабраћали су хидроглисери.

https://tinyurl.com/yywhgjqm

https://tinyurl.com/yxbeehyc

Купљени су из Русије један тип Метеор возио је 124 путника брзином од 70 Км на сат, и бродови типа Ракета који су превозили 66 путника брзином ог 65 Км на сат.

Сећам се и луксузних руских туристичких бродова Дунај и Амур, који су пристајали од Бракковог моста ка Калишу.
Као клинци смо стајали и чекали, руси силазе и плате намда их водимо да гледају каубојске филмове.
Еј ако је био Џон Вејн било је и бакшижа.

https://tinyurl.com/y45qvx5u

https://tinyurl.com/y5cqfppp

Где си Ризлинг, дуго те не видех.
Да сећам се тих старих трамваја, мислим да је двојка била задња да их измене.
Од назад су имали велики метални „бампер” ко степеница, па је доста њих могло да се окачи.
Касније су заварили метал укосо на горе па је било теже, јер је клизало.
Иначе возач је стајао и имао ону велику ручку да повећава или смањује брзину, неки су је имали и напред и назад па кад би трамвај дошао до краја, возаш би једноставно пречао назад и то би постао прењи крај а тролу би окренуо.
Кондуктер је имао онај кожни конопац који би вукао да зазвони звоно и да сигнал возачу.
Ако си хтео да сиђеш повукао би тај исти конопац који је ишао дуж трамваја и он би стао на следећој станици.

Да сам се качио, качио сам се.
Идемо негде ми клинци, дају нам паре за трамвај, а ми рачунамо, ако се окачимо имамо за сладолед.
Е и ту ме научише памети.
Трамвај иде полако, ми се окачимо, кад он успори још мало.
Немамо појма зашто, ал не смета.
Кад оно поред пруге стоји пандур са пендреком, па кад трамвај дође он онако из заокрета, кад опали оног на крају, недељу дана не може да иде.
А ја био на крају.
Више се нисам качио, батали сладолед.

Него кад смо код пандура, јел неко од вас био у Београду кад убише оног Лумумбу у Африци?
Изведу нас из основне школе, построје, неки дежурни друг нам одржи предавање и сви обавезно на демонстрације.
ОШ Борис Кидрич је добила место испред Фрамцуске Амбасаде.
Построје нас, и викање, уа Француска, Убице, живео тито, живела партија, живео Лумумба.
Ми се деремо а пандури нас као пазе да не прекорачимо.
Али зло не било дође старија судентарија, полетеше цигле и камнице, пуцају прозори, и дође и коњица, па са оним корбачима удри по нама.
Један се залете ка мени, на сву срећу беше један старији одмах испред мене па га удари у раме, а кад се бич савио звизне ме у главу.
Звонило ми је у глави месец дана.
Неки од маторијих мало придржаше једног коња а један му отпозади гурне у гузицу љуту паприку.
Е циркуса кад коњ побесне и поче да скаче.
А ми беж па у Кнез Михајлову ка амричкој читаоници.
Уа Америка.
Тамо кордон полиције и то са оним, ако се неко сећа, шлемовима као Енглески Боби, кренуше на јуриш, али мангупи се попели на неку грађевину па бацају цигле одозго.
Глупи пандури не укапирају да их гађају, све док једног не погодише у врх шлема.
Шлем му се набио преко целе главе.
Касни је је било у новинама да су морали да секу шлем да би га скинули.

Тако беше.
Држава организује демонстрације, па удри.

Да биле су демонстрације свугде.
Као што рекох нас клинце (основна школа) су одвели пред Француску, ваљда нису мислили да ће бити проблема, а да се покаже како демонстрирамо.
Било је организовано, али су изгубили контролу.
Нисам био на тргу М и Е, јер нисам могао ни да дођем, циркус је био у Кнез Михајловој, а нама клинцима интересантно кад се туку.
Јес да добих и ја, ал шташ.

О да, Бранков мост, место за моју школу је било одмах тамо код степеница, поведу нас из школе, још рано ујутру, построје, учитељи иза и пазе да неко не побегне.
Ми стојимо сатима и чекао, иде ти се у клозет кажу не може, ако одеш нећеш се вратити.
Стој и чекај, преседне ти.
Био сам и пред железничком станицом, ставили би нас неде у Гаврила Принципа, и нит шта видиш, нит било шта, слушаш озвучење а ћопави се расприча, па никад краја.

Што се тиче те 1968, е ту сам на време збрисао.
Да сам остао ко зна.
Већ сам изнад рекао да смо то почели ми са електро техничког, онако зезања ради 1967.
Скупљали смо се на Калишу код оних споменика, а касније су дошли са Правног и Филозофског, Соња Лихт и остали и преузели све.
Један од нас заборавих му име је био доста загрејан, сећам се да му је сестра била удата за секретара конзулата у Њујорку, ми остали због зезања.
Као што рече за тог, и пар ових што сам знао нестадоше, како сам чуо нестадоше на мосту.

47, бегам ти за 4.
Прође време.
Сад што се тиче тог времена тамо, интересантно је како су неки догађаји драстично утицали на развој мог живота.
Рецимо имам веома добру меморију, и дан данас памтим неке догађаје кад сам био само две године стар.
Нико није веровао, ал кад сам покојној мајци све рекао у детаље, каже тако је било.
У први разред, тада се кретало са 7, мене уписаше са 6.
Беше неки испит, положих га без проблема.
У школи све петице, зове учитељ маму и каже дајем му све петице јер зна, али видим да је то оно како сам ја предавао а не из књиге.
Кева дође узе прут,удри мало по гузици и научи ме да читам и књиге.
Елем дође и осми разред, лупам главу где да одем.
Ћале блиста син одликаш, а као што рекох радња у згради Савезног Извршног Већа, дође неки буџа па кад чу да сам такав, рече оцу да су они у Савезном Већу расписали конкурс за оне који завршавају осми разред, да им дају стипендију да иду на студије у колеџ у Енглеској, па онда на универзитет у Енглеској са идејом да кад заврше раде у дипломатској служби.
И пријавих се.
Прво испит, углавном географија, историја, социјално и слично.
Нема проблема, рече му тај буџа прођох међу онима са највишом оценом.
Каже а сад испит на Енглеском.
Е сад још у првом разреду су ме послали на институт за стране језике, тамо негде код Калиша, супер модеран за оно време,ваљда сам био најмлађи, и учих Енглески.
Еј у Тесли профа Енглеског ми рече, да говорим Енглески ко пијан индијанац.
Прође тај испит рекоше ћалету одлично, опет један од најбољих, сигурно добијам.
Ја сретан, еј идем у дипломате.
Кроз пар дана долази ћале сав покисао, каже рече му тај буџа, да један од синова никог на врху није положио, па отпадам, а ја сам једини дете приватника.
Не може син приватника да иде а неког главешине да отпадне.
И одох у Теслу и то је најбоље што ми се десило у животу.
Тада ми није било право, али сам им и дан данас захвалан.

Ма беше густо, замало да одем горе, или доле.
Накљукаше ме са стереоидима (предазон), поче са 10 милиграма, и то подиже хемоглобин на нормално (160), онда почеше да смањују, дођох на 5 милиграма, кад оно се врати назад, хемоглобин доле на 90.
Диж предозон на 80 милиграма и то га заустави.
Онда ударише тест за тестом.
У задњихмесец дана видех 4 специјалисте, сви врте главом и појма немају у чему је проблем.
Сад сваке недеље узимају по гомилу епрувета крви, да виде шта је ал све се враћа нормално, узели су и кошчану срж, да виде јел тамо има нешто,резултати још нису стигли.
Оно што их збуњује је да је хемоглобин низак, 90, али кад су погледали проценат кисеоника у крви он је на 90%.
Кажу више него нормално, ал ником није јасно како то кад је хемоглобин тај што носи кисеоник.
Мисле да са стероидом, сређују проблем са имуним системом, али да је нешто иза што све брка, ал не могу да пронађу шта.
И ето мало ми се врти у глави, па морам да седим по цео дан и зезам се овде.

Што се тиче снага, сећам се, затворили би стрме улице (Краљевића Марка, Балканску, итд) па би на дну метнули металну ограду и ми клинци би се санкали.
А кад удари кошава, мораш да зажмуриш јер јако дува, па идеш и кад отвориш очи да видиш где си а ти пар метара уназад.
Идеш напред, а кошава те гура назад.

CTEBO, vidim šta te snaslo. Nije lako, a i zalosno kad smo u penziji. Da provodimo vreme po bolnicama. Mogu dobro da te razumem. Danas je Teško naći dobrog lekara koji može da da ** diagnozu** Odmah te salju ovamo onamo. Mi smo imali familiarnog lekara. Za mene je bio super, nisam imo neke velike probleme. Pre jedno 7 godina otiso u penziju. I doso jedan mlad lekar. U koga nemam nimalo poverenje. Sada smo resili, ako nešto komplikovano. Tražim uput za univerzitetsku bolnicu. Gde su profesori. Cekas mesec dana za red. Tu mi operisali rame pre 8 godina. I nemam vise problema. Borba ne prestaje.

Sada pred jesen vakcinisem se protiv gripe. A uzimam svako jutro jednu tabletu razmucenu u vodi ** magnezijum**
Pojedem 1kg, meda mesecno. Kolko tolko cuvam se, zadnjih 8 dana sa zenom prepesacili smo
112 km. Popijem flash vina nedeljno :)))))) Mogo bi i vise, žena pazi na normu :)))))

Cuvaj se nedaj se. Da si blize doso bih ti u postu , ako igras sah da se nadmudrujemo malo.

pozdrav

Jok CTEBO, ja živim od 1970g u CH. Ta univerzitetska bolinca je u Lozani 20 km od mene. Mogu kolima , 20 minuta. A i vozom. Evo sad od 1 oktobra otvaraju još jednu super modernu bolnicu. Koja je 12 km od mene. Ali neću ići tamo, traba vermena da se dobro razradi :)))))

Poznajem taj deo Ontarija. Moj pokojni stric živeo je u Burlingtonu. Pa sam ga svoje vremeno dvaputa posetio. I obisao kolima Ontario kao naravno i Niagaru, i presao u usa.

Sad ne znam šta da kažem za tvoju bolest. Jedina kao Srbin da se posavetujes sa našim nakim specialistom, ako ides u maticu. Jer ako mislis po NASKI , nasi lekair su najbolji u Svetu :))))) Mrtvog coveka ozive :))))) Treba cuti njihovu diagnozu.

Sada moras i sam oceniti , u koga lekara imaš poverenje. Dok sam radio , pa dodje nešto komplikovanije. Mnogi nadju izgovor da se ne petljaju sa time. A tako je i u svim strukama.

Ne daj se i pozdrav

Ma, ne mogu da vjerujem, cika Stevo, šta vas je snaslo. Meni ste bas djelovali dobro. Pišete k'o mladic, mislim u dobroj ste spisateljskoj formi. :))

Pridruzujem se zeljema za brz oporavak :)

Та пензионерска дискусија.
Шта друго, већ а јел тебе боле ово или оно?
Него прође ова олуја, јес дувало и грмело.

Тако ти је, верујем да смо сви имали тај преокрет у животу, кад тад, неком испало боље, неком горе.

Хајд да видимо ко смо.
По ДНК (DNA) анализи становника Србије ми смо стварно мешавина свега и свачега.
Према податцима Српског ДНК пројекта око 50% Срба има Словенско порекло група Р1а, док у другој половини има највише староседелаца Балкана група 12а.
Интересантно је да чак 10 до 11% Срба има групу 11, која је германска и има је највише у Шведској значи сваки 10 Србин је Викинг.
У Препољу чак 20% становника има германски ДНК.
Исто тако утврђено је да се група Ј2, која је типична за Турке, гупа која је доминантна у Турској, Грчкој и на Блиском Истоку, практично није ни појавила у Србији.
По генетским податцима Срби, Црногорци, Бошњаци и Хрвати углавном имају сличне ДНК податке.
Поред ових појављују се и Келтски ДНК, и разних народа са Кавказа и Блиског Истока, мада у мањим процентима.
Према томе, ми смо мешавина Словена, староседеоца Балкана и Викинга.
Интересантно је и да у Бугарској али и у Албанији и деловима Црне Горе, постоји гропа Е, која је типична за Африку.

Задужбине и задужбинари су некад били свугде у свету.
Имаш, па нешто и оставиш у задужбину да и други имају.
Нажалост дана се то испарило, народ је постао егоистичан и гледа само себе.
Колико је доста?
Па више него што имам.
Мислим могу само толико да поједем и попијем, али не дам ништа, хоћу више.
То ти је не само код нас већ свугде.

Опс пардон, Столета сам знао добро.
Умро је јадник.

Пикавац је бачен Миладиновој девојци у косу.
Иначе тада сам био секретар Белих Орлова.
Сигурно смо се видели.

Који имао је два сина, колко се сећам Драгана и Николу и ћерку Веру.

OОвај је мало дужи ал га вреди погледати специјално за нас који смо отишли одавно.
Београд на води.
Ту сам одрастао, па хајд да видим.
Као клинци ишли смо пешке уз обалу некад на Аду Циганлију, сајмиште итд.

Уз обалу шлеп до шлепа, истоварају их, и пребацују робу у магацине и разна предузећа са друге стране пута/пруге.
Нема више ни пруге ни пута, добро ово је лепше, лепо шеталиште, како га зови Београдска Променада или тако нешто.
ОК, шта му то значи немам појма ал ваљда они знају.
Е сад да нисам знао шта гледам појма не бих имао где сам.
Нигде брате ни реч на ћирилици, није чак ни на Српском.
Kula Belgrade, Belgrade on Water, BW Parkveew, Restaurant Coming Soon, Boutique, итд,итд.
Гледам те нове зграде и на први поглед ми мало боду очи, грађене као овде пре 30, 40 а и више година. Спољни зид од цигле, архитектонски изглед доста стар, са тим офарбаним зидовима разних боја, али кад ставише ширу слику, видех да неке од старих зграда, дизане одавно нису срушене, а тај стил се уклапа са њима,па испаде да још није ни лоше.
Све у свему пеихватљиво решење.
Интересантно је да гледам раднике на грађевинама. Једни имају шлемове, оне сигурносне ципеле, везани су са појасевима, други немају ништа, патике, нема шлема ни појаса, изгледа да то још уве није 100%.

Ипак интересантно и признајем далеко лепше него кад сам био мали.

Сад та кула бар на слици нема баш ништа заједничко са осталим зградама, одудара и изгледа да ће бити апсолутно изван архитектонског решења Београда на Води.

https://www.youtube.com/watch?v=9GixW6Zd8DY

Не знам дал ово ико зна, али ћевапчићи, специјалитет из Лесковца, су у Беорад дошли у кафану Рајић која се налазила на Великој Пијаци, данас Универзитетски парк на месту где је споменик Доситеју Обрадовићу, а пре тога ту је била и тезга тетка Кате, пиљарница из Земуна.
Име је добила јер је на доњем спрату, била слика Танаска Рајића, на топу.
Сама кафана је била типична пијачна кафана, гости углавном они који су пазарили на пијаци, а и они што су продавали.
Углавном су се окрепљивали ракијом, и мало мезили.
Тамо негде шездесетих година деветнајстог века, по први пут су сервирани Лесковачки ћевапи.
Брзо су прихваћени и пијачним посетиоцима су се свидели, и почели су да се шире одатле по остатку Београда.
И дан данас неке од ових ћевапџиница постоје, нај познатија је она Живка Ћевабџије (налази се у сутурену зграде хотела Македонија),
На горњем спрату Рајића било је певачка школа Корнелије.

Налетех на слику кафане Црни Коњ, некада давно:

https://tinyurl.com/y2j889f8

radi se o nasoj poslovicnoj ljubavi prema zivotinjama koja je iznad svih drugih...:))

interesantno je bilo citati razne teorije o tome. te promasena kompozicija pa konj dominira umjesto da je obratno, te intelektualna elita koja se okupljala u kafani prekoputa napravila vic koji je raja prihvatila..te nije bilo popularno spominjati obrenovice kasnije itd.

mi smo jednostavno nepopravljivi...nazalost..

Упорност се исплати.
Е па Бареш, данима сам тражио слику нашег омиљеног биоскопа Дом ЈРБ код Бранковог моста.
И коначно налетех, није баш 100% биоскоп, али се види у позадини поред моста на овој слици:

https://tinyurl.com/y2vgxkkc

CTEBA iskrene želje za tvoje ozdravljenje!

O Beogradu ja ne mogu puno da kažem, bio sam nekoliko puta i nisam ja u tom gradu ni vidio ni zapamtio nešto izuzetno ili zanimljivo. Ali istoriski taj grad dozivio je mnogo stosta. Izabran je za glavni grad moje nekadasnje države. U tom gradu donosile su se važne odluke bitne za narod na Kordunu, Lici, Baniji.. Sepavi bravar živio isto u tom gradu.
Evo šta o tom sepavom bravaru kaže tada njegov veliki neprijatelj
https://www.youtube.com/watch?v=3DZa4AvwSq4

У реду, није за Београд, ал је интересантно.

Колико је познато први спорт у Србији је био мачевање.
У устаничкој Великој Школи, учило се мачевање од 1808 године.
Касније се као предмет умачевање увело и у Артиљериакој Школи (Војна Академија)
По наређању Књаза Милоша, мачевање је проглашено за званичан спорт и 1839 је основана школа Мачевања (тада званог хехтовање, у Крагујевцу, тада престоници Србије).
Интересантно је да је мачевање било обавезно за сву децу виђенијих грађана.
Оно што није познато је да је Вук Караџић волео мачевање и учио га је у Лицеју у Крагујевцу.
Кад је дошао у Беч, постао је први српски спортски репортер.
Први спортски извештај икада објављен у Србији је био извештај са бокс меча, из Беча, који је послао Вук Караџић.

Мачевање је било пре пар стотина година, тад је по целој Европи мачевање било привилегија више класе, Милош је ваљда хтео да и Србију уведе у то друштво.
Сад што се тиче крпењаче, наиграо сам се са њима.
Обично би узели неку стару чарапу, напунили је крпама, зашили и навали.
Свакако играли смо боси, па ако лупиш у неки камен, уживанција.
Те пластичне лопте су баш почеле да долазе кад сам био клинац.
Нису биле баш јефтине а прве су лако пуцале или се пробушиле.
Углавном за вишу класу, нама обичним била је добра и крпењача.
Кожне нисмо имали, биле су прескупе за нас клинце.
Проблем је и да су биле тешке, на шнирање, а морао си и да имаш колпачке.
Тада ниси могао да скокнеш у радњу и купиш неке јефтине, пластичне, већ код мајстора да направи као ципелу, а крампони су били укуцавани делови од коже.
Имали смо платнене патике, али оне су биле за фискултуру у школи.
Ако си могао да купиш пар годишње био си сретан.
А право да ри кажем, кад у њима играш па шутираш кожни фудбал, нарочито онај што је прављен за кишу, било је отпалих ноктију.

Једна ствар са којом сам се одликовао је страховито добро памћење.
Многи ми нису веровали да могу да памтим све од 2 године старости, док у детаље нисам описао покојној мајци све што се дешавало кад ми се брат родио а имао сам само две године.
Сваки детаљ, чак и којим таксијем и боју истог.
Неке детаље је чак и она заборавила.
Шташ свако од нас има нешто.

CTEBA pozdrav :))
Da istina Turci su ostavili puno traga u srpskoj istoriji, kulturi i obicajima.
Možda malo poznato da je za vrijeme Turaka u Beogradu bilo preko 200 dzamija.
Turci bi se potisnuti Austrijom i Madjarskom kasnije ponovo vracali. Sve u svemu po istorijskim podacima u tim vremenima u Beogradu je bila 80% muslimanska vjera a 20% pravslavna.
Austrija i Madjarska su napokon potisli Turke na danasnje turske granice, bili su i vremenski sporazumi o napustanju Turaka iz srpskih podrucja.
Ono sto je meni zanimljivo da su se uveli balovi kao obicaj zapadne Evrope ali ipak da danas u Srbiji dalje od kola i turske muzike nije se otislo.
Dok prelaskom preko Drine gubi se ta Turska ostavstina.
Vuk Karadjic je mnogo učinio za juznoslavenske narode nakon turskih vremena. Baza mu je na neki način bio Beč. Mislim da ga Zagreb proglasio pocasnim gradjaninom. I danas u Austriji ima puno Srba koji tamo žive i rade, po nekim podacima najviše Srba ima upravo u Austriji. U Turskoj navodno ima isto Srba ali neuporedivo manje nego u Austriji.
Za sve moderno razvijene narode ima jedan vrlo važan istorijski period, zove se „renesansa”.
Renesansa osim mnogo toga oznacava i prekid sa srednjim vijekom.
Možda nešto od toga fali našim narodima i balkanskim prostorima.
moguće razlog trajnih nesporazuma, nerazumjevanja ali i sukoba zapadom.

Beograd je kroz mnogo toga prosao. Bio meta mnogih i mnogih osvajaca, i svedok domaćih borbi za krunu. Nakon svega u 21. stoljecu svakako nije zasluzio da ga 26 najmodernijih država zapada bombarduje. Nacinjena je materijalana steta ali daleko veca steta je rusenje ugleda.
A kao grad imao je veliki ugled. Ranije su mnogi državnici i obični ljudi rado dolazili u Beograd. Danas samo ko mora.
Geografski je na raskrsnici kultura. Moglo se to mnogo bolje i pametnije iskoristit.
Al ko nas šta pita :))

Муја крокодил у Београдском зоолошком врту је у ствари Амерички алигарор и сматра се најстаријим на свету.
Дошао је у Београдски зооврт 12 Септембра 1937, из Немачке и био је стар 2 до 3 године.
Један од разлога да је преживео све ово време и дешавања је толреантност Америчких алигатора на ниже температуре.
Титулу најстаријег алигатора је добио 2007 кад је угинуо у 75 години алигатор у зоолошком врту у Риги.
Алигатори у зоолошким вртовима живе до 50 година.
Сад дали има неки старији у природи, ко зна.

Steva slučajno naidjoh na ovaj film
https://www.youtube.com/watch?v=2-Cb7BhLPBI

Београд зима 1914:

https://www.youtube.com/watch?v=gyeJqkt8UF8&t=126s

Ево још мало како је некад било.

Ако нисте знали прва душевна болница на Балкану је отворена у Београду.

https://www.youtube.com/watch?v=PXUqZjLDS-8

Зграда постоји још увек, мада по овом снимку, није баш у најбољем стању.
У њој је радио Др Лаза Лазаревић.

„Наиме, у ресторан би ушао песник Тим Вујовић (ако се не варам тако се звао),”

Reč je o hrvatskom pesniku-boemu Timu (Avgustinu) Ujevicu koji je izvesno vreme živeo i boravio u Beogradu...

Nema problema - Stevane Sindjelicu...:-)

Inače ime doticnog Tim-a je u skracenom obliku od zvanicnog Augus-tin.

P.s. bio sam odsutan mesec dana, sto je razlog neucestvovanja na
temi.

p.s.s. komsija iz J. Bogdanove - pozdrav - pa da nastavimo...

„Тешко је рећи када је подигнута прва православна црква у Београду, неки мисле почетком 15 века, када је Београд проглашен за Богородични Град.”

Evo nekih podataka, citat:


Najstarija crkva u Beogradu je Ružica na Kalemegdanu, u Donjem gradu. Na ovom mestu nalazi se i najvažnija srednjovekovna pravoslavna crkva – Saborni pravoslavni Hram Uspenja Presvete Bogorodice i Mitropolitski dvor.

Upravo tu je bilo duhovno srednjovekovno središte pravoslavnog Beograda koji je čuvao najznačajnije relikvije. U tom hramu nalazila se čuvena čudotvorna ikona Bogorodice, zaštitnice grada. Ona se pominje i početkom XIV veka, kada je kraljica Simonida došla u prestonicu da poseti kralja Dragutina i njegovu suprugu i da se posebno pokloni čudotvornoj ikoni. U tom trenutku su, pored ove ikone, u crkvi čuvane mošti Svete Petke koje je kneginja Milica uspela da prenese iz bugarskog Trnova u Beograd, a despot Stefan je naredio da budu u tadašnjoj srpskoj crkvi, kojoj je bio i ktitor, jer je pomogao njenu obnovu. Crkva je čuvala i deo moštiju svete carice Teofane i relikvijar sa delovima ruke svetoga cara Konstantina Velikog.

Grafika: Wikipedia - Sulejmanova opsada Beograda 1521.

Otomanska Ružica
Posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, na uzvišenju iznad donjeg kalemegdanskog grada, ovaj hram bio je najbitnije duhovno okupljalište pravoslavnih stanovnika Beograda pre nego što je u njega stigao Sulejman Veličanstveni, otomanski osvajač, 1521. godine. Kao i mnoge druge crkve koje su bile na udaru Osmanlija, i ova je imala tešku sudbinu. Osim što je hram odmah pretvorio u džamiju, Sulejman je naredio da najveći deo srpskog stanovništva bude nasilno preseljen u Carigrad u obodno naselje koje je prozvano Beligrad mahala. Naredna dva veka, ovo je bila džamija, a zajedno sa stanovništvom, u Carigrad su prenete i mošti svetiteljke i čudesna ikona.

Seoba svete Petke
Mošti Svete Petke iz Istanbula su u XVII veku ustupljene vlaškom vojvodi i prenete u Rumuniju, gde i danas počivaju u gradu Jaši. Mnogi hodočasnici iz Srbije odlaze put tog mesta, smatrajući Svetu Petku jednom od najvažnijih svetiteljki. U Kapeli Svete Petke, na čudotvornom izvoru u podgrađu Beogradske tvrđave, i danas postoje čestice njenih moštiju.

Austrijska Ružica
Kada su 1717. godine Beogradom zavladali Austrijanci na čelu sa princom Eugenom Savojskim, preuzeli su i ovu građevinu od Osmanlija. U to doba obrađeni kamen bio je veoma dragocen građevinski materijal, a kako su Austrijanci tada rekonstruisali grad i tvrđavu, rešili su da sruše džamiju, a građu iskoriste za zidine tvrđave.

Tako danas ne postoji ni kamen na kamenu od stare crkve, a jedino su ostali delovi Mitropolitskog dvora koji se nalazio uz nju. Arheolozi su utvrdili mesto na kojem je nekada bio oltar ovog hrama i na njega poboli improvizovani krst.

Foto: Pavle Kaplanec - Na ulazu u savremenu Crkvu Ružicu nalaze se figure srpskog pešaka iz Prvog svetskog rata i kopljanika cara Dušana

Ružica u svetskim ratovima
Crkva je stradala i tokom Prvog svetskog rata, a ponovo je obnovljena i osveštana 11. oktobra 1925. godine. Prilikom ove obnove urađene su i dve statue koje su postavljene na ulazu u crkvu. Jedna predstavlja kopljanika cara Dušana, a druga pešaka iz balkanskih ratova. Podignuta je kapija kod oltara i produžen je i saniran vodovod do isposnice Svete Petke. Najveći radovi obavljeni su 1937. godine, kada je sagrađena današnja Kapela Svete Petke, trem uz kapelu i crkveni dom koji je bio razoren prilikom bombardovanja 1944. godine. Beogradska crkva je postradala u požaru tokom druge polovine XX veka i tada je, verovatno, i ikona izgorela.

Arheološka istraživanja dvora i hrama
Arheolozi su 1977. zasekli padinu Kalemegdana i imali sreću da naiđu na dobro očuvane zidove i portal. Bio je to povod za ozbiljna istraživanja. U steni iznad Mitropolitskog dvora, pronađene su dve omanje veštačke pećine. Arheolozi smatraju da su to verovatno bile monaške kelije u kojima su bili isposnici, odnosno srednjovekovni beogradski monasi. Tako je, od same crkve, pronađen deo nadvratnika i deo kamene posude za bogojavljensku vodicu. Posebno uzbudljiv nalaz je bilo parče bronze, koje je bilo deo crkvenog zvona. Utvrđeno je da su Turci, na licu mesta, kraj same crkve, razbili crkvena zvona i pretopili bronzu, ali je jedno malo parče ostalo, sa delom ćiriličnog natpisa od tri slova. Na sreću, ostali su značajni ostaci Mitropolitskog dvora, ogromna građevina od koje je ostao podrum, deo prizemlja, i čak jedan mali deo zida.

„Тек кад је сазизадана Саборна Црква, зазвонила су звона са ње.”

Prva poseta ovom hramu bila je manj-vise iz radoznalosti davne 1961-e na Vidovdan dok sam pohadjao zanatsku skolu. Zbog prakse,pola ucenika tokom letnjeg raspusta od dva i po meseca je radila pet nedelja,dok je druga polovina otisla svojim kucama. Mene je zapala druga polovina od Avgusta to početka Septembra.
Zbog blizine Kalemegdana najcesce smo provodili slobodno vreme pod
tvrdjavom na Uscu igrajuci loptu na male golove.Ako je bila omorina, onda upak na tvrdjavi.I tako jednog dana nas desetak momaka i devojaka se uputimo na Kalis pored Saborne Crkve. Prolazeci pored primetimo dve mermerne table pored ulaznih vrata na kojima su ugravirana imena nasia dva velika prosvetitelja; Vuka i Dositeja.
I tako iz radoznalosti uputimo stepenistem blize i saznamo da tu pred ulazom pocivaju i njihove mosti. I tako korak po korak udjemo
u hram,kad ono sve sede glave i gledaju u nas sa ocitim cudjenjem.
Neko upita:'odakle ste vi deco?' mi kažemo iz te i te skole. I tako stanemo u red (povorkau) koja se kretala desnom stranom unaokolo pored civota naših vladara pokrivenih plastanicama - osim jednog,tj. Kneza Lazara. Ovim prizorom smo bili sasvim iznenadjeni i naravno zbunjeni, pa se nismo 'zurili' da odmah napustimo hram,
već smo odstojali sve vreme sluzbe.

Epilog: „Mili Boze Cuda Velikoga”... sutradan nastao golemi 'skandal' u internatu,saslusanja i ukori; 'šta smo tamo
trzili i ko je među nama bio vodic'? Na moju 'nesrecu' u mojoj
sobi(imternatu)bio predsednik omladine Dalmatinac Ratko Ljutica kojeg smo iz miloste zvali Bogdan po onom junaku iz narod. pesama.
Bio je toliko besan i uzrujan za ovaj skandal koji je naneo veliku
sramotu i bruku skoli - uopste.
Eto, takva su to bila ondasnja vremena,a za koja ovovremeni tvrde
sasvim suprotno...

Званично сабља као оружје српских официра уведена је тек 1895 одлуком Краља Александра Обреновић.
На сабљама је било урезано:

„Не вади ме без повода! Не враћај ме без части!”

Доласком комуниста сабља је избачена а враћена је 1995, а прва званична додела у модерно време била је у Орашцу 1997.
Када се сабља прима обавезан је наклон сабљи и пољубац сабље.

1971.

Једини пут откако сам изашао 1967.

Ко зна, могуће.
Мада то више није онај стари Београд којег сам знао, родбине нема, друштво ко зна где, па бих био странац у рођеном граду.
Изгледа да ми ипак не гине Скотсдел у Аризони код ћерке, Лондон у Онтарију код сина, или негде у Флориди, да се мало загрејем.

Шта да ти кажем, кад сам био млад интересовао ме је цео свет.
Прошао сам Америку и Канаду уздуж и попреко, Карибе, Европу, а моје сам доводио у Канаду па смо овде уживали а и скокнули до Флориде.
Интересантно за њих а и за мена.

Сад прошо воз.

Други ће доћи, ал нисам сигуран да ће бити места за мене.
Иначе ишли смо увек у исту зграду на Лидо Бич, Сарасота.
Зграда на плажи, уживанција за клинце, ал као што рече, беше давно, сад су одрасли, а ми уместо у Флориду идемо код њих.

Најкраћа улица у Београду је шира него што је дугачка.
За назив најкраће улице боре се Митровићев пролаз на Врачару, Ловачка у Жаркову, а и Тесна улица у Земуну.
У игри је и Рељина, испод хотела Москва.
Све су кратке и ради се о сантиметрима која је најкраћа.

Neke od slika starog Bg.-a formata 45x32 (uramljenih) kupio sam
u Torontu početkom 80-ih od umetnika Z.Mitrovica,a neke prilikom
poseta Otadzbini.
Osim toga, posedujem priličnu zbirku video kaseta koje sam 'preneo'
na dvd. Pocev od 1986-e do 2012, sto iz Starog Kraja i CAN.

P.s može biti da je Stevo na nekim od snimaka sa piknika u Nijagari
ili Bimbruku ;-)

Prisustvovao sam na jednom od sudjenja doticnog - krajem 80-ih.

p.s. njegovim dolaskom nastao je novi crkveni raskol.

p.s.s. lično mišljenje.

Steva ovdje možeš vidjet operske kuce sirom Evrope.
Nas region nema ovakovu kulturnu prezentaciju.. Slučajno?

https://travel.sygic.com/de/list/opernhauser-in-europe-continent:1

Кад смо већ код опере, прва српска опера изведена је у Крагујевцу, Женидба Цара Душана, 8 Новембра 1840.
Мада се поставља питање да ли је била српска опера јер је композитор Јосф Шлезингер.
Оперу је написао Атанасије Николић, али је Шлезингер тај који је то претворио у оперу.
За прву српску оперу сматра се опера На Уракну коју је написао Станислав Бинички, а либерто је написао Бранислав Нушић.
Опера је изведена у Народном Позоришту 20 Децембра 1903, а увертира је први пут изведена још 24 Априла.
Прва опера је изведена 1894 године, Блодекова опера На Бунару.
Балет се појављује 1919, али пошто је Народно Позориште било оправљано од последица рата, пучинијева опера Мадам Батерфлај је изведена у згради Мањежа 11 Фебруара 1019.
Иначе темеље балета у Србији поставили су руски емигранти Клаудија Исаченко и Јелена Пољакова.
1919 настала је и Београдска Филхармонија, један од оснивача је Стеван Христић.

Јатаган Мала, део Београда који је постојао све до шездесетих.
Не баш најбољи део, који су мање више сви гледали да заобиђу.
Не постоји много слика, али овде су неке:

https://www.youtube.com/watch?v=aAEt1ef-ucg

Била је насељена углавном циганима, који су шездесетих пресељени у Нови Београд.
Јатаган мала је уништена и направљен је аутопт.

Београд је дуго времена био без школе.
Прва је била Исусовачка Гимназија, која је основана 1613, а основао ју је Бартоп Кашић и имала је 32 ученика.
Сви су могли да је похађају без обзира на веру или националност.
Школа је постојала до 1623.
А обновљена је у 18 веку.
Када су Београд заузели Аустријанци 1717, дошао је и велики број мисионара а то је изазвало реакцију српског свештенства због покатоличавања.
Митрополит београдски Мојсије Петровић се 1721 године обратио Руском Цару Петру Великом за помоћ.
Из Русије је дошао Максим Суворов са 70 граматика, 10 речник и 400 буквара.
Предавања су почела 1727 и похађало их је 50 ученика, који су учили „десјатословији”, буквару и рачуницу.
Школа је престала са радом већ 8 Септембра исте године јер је започела јесења берба, и ђаци су напустили школу због обавеза за бербу.
После тога школа у Београду није постојала све до после ослобађања од Турака.

Уф, бре ал сам матор.
Знаш да се сећам већине тих ствари.
Обранице смо као клинци носили, бунар са кофом нормално, дрвене клупе, те таблице за писање су биле кад сам пошао у школу.
Торбе и остало свакако.
Добро одећа је била боља, али као и ови клинци чим отопли скидај ципеле па бос до зиме.

To su mali heroji.
Ozbiljnih lica za svoje godine uhvatili se u kostac sa zivotom i sa onim šta imaju a nemaju skoro ništa. Nazalost najgore ih tek ocekuje, 2. sv.rat.

За зиму би купили цокуле, бар неколико бројева веће да дуже трају, па закуцај блокеје и уживај.

Blago tebi Stevo,

U mojem slučaju prvi put dosao do cipela s` početka 60-ih kad sam
se zaposlio. Do tada nasledjivao stare gumene „pirocane” koje
bih kao najmladji (od tri brata) nasledio od starije brace. Nas
rodjak je bio opancar koji je osim opanaka krpio sa lepkom i ove
gumene po nekoliko puta. Opanci od stavljene koze su bili skupi i
privilegija imucnijih, kao i momaka-omladinaca da se pokazu na vasarima.
Kada sam 60-te dosao na skolovanje u BG,vecina ucenika su bili
deca kolonosta iz Vojvodine,od kojih se neki nosili po zadnjoj
modi. Cipele duge „simike”, pantalone „zvonarice” sa rajfeslusom,
kaputi-sakoi od „somota”,u ormanima imali po dve-tri kosulje,
a po neko sportske ili mornarske majice.

Oh. moj Stevo i zlatiborac, pa to su bila 'bolja vremena' u uporedjenju had smo zimi obuvali drvene klompe (1947/8)! 🤗

Ta Santa bracela, klompe su bile liksuz u poredjenju sa 'pirocanima
i tockasima'. Tako nešto su imali oni u zemlji lala tj. Holandiji.

Moj rodjak i opancar po zanatu, odlazio u Uzice na otpad,kupovao
stare gume od kamiona i pravio tockase za sirotinju raju. Bili su
mnogo tvrdji i trajniji od 'pirocana',pa smo stavljali obojke i krpe
da ne zuljaju. A Lale? Imali kozne i krznene prsluke,kapute,rukavice
i subare,a spavali u mekim dusecima (dunjama) od guscijeg perja.

p.s. onda stigose dodjosi-oslobodijoci, te sve ode u ocin...:-)

Ево још мало старог Београда.
Слике пре WWII, видех и Монакову кућу, угао Краљевића Марка иГаврила Принципа.
Наш комшилук.

Иначе пратећа музика мелем за уши.

https://www.youtube.com/watch?v=AS2Ciuv5o3Y

Налетех на ово.
Ајд стари момци и девојке да вас чујем ко је био на овом?
То је било баш доба кад пре него што сам отишао, тако да се неких од њих сећам.
У Дому омладине сам био неколико пута али то није било главно место.
Сећам се да би прво ишли на матине 4 по подне преко пута Пионирског Парка кад се спушта ка Славији, била је нека хала на спрату.
Увече би обично ишли ил на Машински, ил Електротехнички, ређе на Правни.
Сећам се и концерта на сајму, била нас је пуна хала, хиљаде клинаца.

https://www.youtube.com/watch?v=Vz9tnFIpVpY

Иначе као тоталан антиталент за певање и свирање, а неки од друштва су направили и оркестар, мене су задужили да скидам речи песама јер сам знао енглески, па слушам плочу и пишем речи, са српским словима а они онда уче и певају.
Сећам се Глорија, Клиф Ричард и Шедовс, касније сам чуо доста других да су је певали, а било је то лепо време.

Lepe uspomene,

Pogledah te snimke i setih se dokumenta iz 1904-e koji posedujem.
Radi se o deobi mojeg pradede sa bracom, a tada napisan rukom.

Reč je o četiri brtata od kojih su dvojica bili na seoskom posedu
kojeg je posle ocevog upokojenja trebalo rešiti. Obzirom da dva od
četiri brata nisu ostali u zadruzi već bili 'o svom hlebu',sporazumno su resili pitanje nasledja,tako što je jedan od njih svoj deo dao tj. poklonio jednom od brace na posedu,a onaj drugi onom drugom.
Jedan od onih 'bezzemljasa' je bio poznati trgovac u Obrenovcu,pa
čak i predsednik istoimene opstine. Drugi je bio major Kraljevine
Srbije sa sluzbom u Pozarevcu.
Pošto im je majka još bila u zivotu,i to je rešeno po slovu zakona.

P.S.
Moj deda (čije ime sam nasledio) svojevremeno bio zemljoradnik i
ucesnik otadzbinskih ratova 1912 - 1918,a potom neku godinu kasnije uz to i trgovac.Od dece je imao pet sinova i četiri kceri, iza kojih je ostalo dvadeset-troje uncadi.

Још мало о Београду кога углавном више нема:

https://www.youtube.com/watch?v=nP37Cs6JwIg

Тридесете?

https://www.youtube.com/watch?v=z2YRLMeaLKs

И овде а и свугде другде, расправља се о архитектури Београда и где и зашто нестадоше лепе старе зграде и заменише их бетонска ругла.
Случајно налетех на одгпвор, мада за овог да будем искрен никад нисам чуо, види се његов утицај на модерну архитектуру Београда.

https://www.youtube.com/watch?v=BW7-NIsl8vI

Hvala Stevo na info,

Na tu plazu između dva mosta, odlazio u leto 61-62 god. Bila je ogradjena pa se moralo placati za ulaz. Za one barake u neposrednoj
blizini,nismo znali da je za vreme II sv. rata bio logor NDH.
Tamo je tagodje bilo igraliste lokalnog fudb. kluba „Graficar”
ili tako nešto - prekriven sljakom. Drugim rečima 'klizav' i veoma
neugodan u slučaju pada.
Tada su još uvek plovoli parobrodi-tegljaci slepera,tkzv'dereglije',
koje su prenosle robu,a posebno gradj. materijal, kao sto su
sljunak i pesak.

Тајне Београда,

Калемегдан 1:

https://www.youtube.com/watch?v=UL2tVn6H4w0

Калемегдан 2:

https://www.youtube.com/watch?v=jpcf3SCpGng

Интересантно.

Први филм снимљен у Београду после WWI, 1919 године.
Ништа нарочито, ал види се мало Београда те године.

https://www.youtube.com/watch?v=5quTFg7Wtmw

Јој Боже ал сам матор, гледам како врше жито и сећам се као клинац да сам ишао за том машином.

Налетех на звучни снимак из 1933 где су Краљ Александар и чешки амбасадор.
Сам снимак није ништа нарочито али оно што ми је било интересантно је како Краљ Александар говори Српски.

https://www.youtube.com/watch?v=VttI5S_shUA

Uh bre Stevo 'sunce mu kalaisano', ova tema još nije gotova?

Pravo da ti kažem, ima se osecaj - čim se nešto izdvoji, ko da
je obrisano. Naročito teme koje ne potrazuju nadmudrivanje i
tupljenje uz uobicajeni revansizam.
Dakle, prvi put primetih ovako malo cevapa i bez luka, a koji
je nekada bio jedini prilog. A narod naucio na mesinu i krkanluk
u turama. Danas za nas dvoje vremesnih deset cevapa - `puna kapa`.
I pod obavezno neki prilog od povrca. A uz to može i sopska salata.

Nego, da mi otvorimo (ispod dole) novu temu, po istoj liniji ?
O.K. ???

Stevo, umesto o Beogradu, postavih temu o Srbiji, pa da nastavimo.

Bas tako. Čim se izdvoji, ko da je obrisana ;-)

Налетех на овај видео.
Београд али снимљено у 4К, слика је феноменална.

https://youtu.be/lEYVQHwcBNE

Ne, nije ovo tugaljiva priča o starim i boljim vremenima, o nekom lepšem životu i mladosti... Ovo je priča o zaboravljenom kafanskom duhu, o zategnutim kariranim stolnjacima, čokanjčićima, mirisu kuvanih jela i nezaobilaznom kafanskom žamoru.

Teško bi bilo ukratko objasniti strancu, koji ne poznaje Beograd i naše ljude, šta je to kafana i šta je ona značila našem društvu. A značila je mnogo, od kulture, preko nauke, do politike. Bile su i svojevrsni gradski orijentiri. I danas se stari Beograđani orijentišu prema, sada već nepostojećim kafanama, kao prema nekim nevidljivim putokazima. Često se čuje „to je pored Tri lista duvana, druga raskrsnica levo...”.

Beogradske kafane su, od vajkada mesta gde se okuplja svakojaki svet, od pijačnih radnika, mangupa i lokalnih džeparoša pa do profesora, lekara i akademika. Neretko se to društvo i mešalo pa je dolazilo do čarki i svađe. Ali sve se to uglavnom završavalo rundom pića.

Pokušaću da napravim jedan kroki stare beogradske kafane. Nije to lako, treba se vratiti u davna vremena kada su Beograd i Beograđani bili drugačiji i kada je život bio laganijeg tempa. Kao i svaki kroki, ovo će biti samo kratke crtice o starim beogradskim kafanama, jedan mali uvod u taj čarobni svet. Ali da krenemo od samog početka.

Kafane na ovim prostorima imaju dugu tradiciju, možda i najdužu u Evropi. Prvi objekti ove vrste u Beogradu zabeleženi su još početkom XVI veka u vidu aščinica i mehana. Bila su to mesta za ispijanje kafe, napitka kojeg su nam sa istoka doneli turski osvajači. Te stare turske aščinice bile su niskih plafona, bez stolova. Za vreme Austrijanaca u Beogradu u XVIII veku postojale su i četiri pivare i čak oko 140 gostionica. Međutim, nisu ni sve kafane bile kafane. Bilo je tu i krčmi, mehana, gostionica, aščinica. Svaka je pružala različite usluge ali ono što im je svima bilo zajedničko jeste da su nudile piće i da su okupljale najrazličitije ljude. Pojedini esnafi imali su svoja mesta za druženje i teško se ulazilo u taj krug.

Velika promena u razvoju kafana dogodila se tokom XIX veka. One, između ostalog postaju mesta za trgovinu, pa se neretko pored pića i hrane koju su služili mogla kupiti i ostala roba. Kafane su u ovom periodu bile i stecišta trgovaca, koji su u njihovoj tami ugovarali raznovrsne poslove. U Beogradu je 1836. bilo čak 199 kafana i mehana. Prva moderna kafana evropskog tipa otvorena je 1848. godine od strane švajcarca Petera Korana u Savamali.

Iako se kafana teško može vezati za kulturu, ipak ono što je pozorište značilo za razvoj savremenog društva u razvijenim evropskim zemljama, kod nas je bila upravo kafana. Mesto koje okuplja sve slojeve društva. Mesta gde su evropski život i stil najlakše nalazili put do građana. U njima su pomerane granice. Tako su prve pozorišne predstave igrane u kafanama, prva električna sijalica obasjala je unutrašnjost kafane Hamburg (Proleće), na uglu današnjih ulica Masarikove i Kneza Miloša. Prvi telefonski razgovor obavljen je u Tri lista duvana. U starom Kolarcu na Trgu Republike, održan je i prvi sajam knjiga, a u Zlatnom krstu prikazana je prva filmska projekcija... Mnoge političke i istorijske odluke donošene su upravo na kariranim stolnjacima, a za njima su osnivana i društva građana od kojih neka i danas postoje.

Imena kafana su posebna priča. Kafedžije su često u nazive stavljali svoja imena ili imena poznatih ličnosti, pa su tako postojale Stevan Sremac, Branislav Nušić, Kod Tanaska Rajića, Tričkova kafana... Mogla bi se i geografija učiti iz imena starih kafana. Bile su tu one koje su imenima asocirale na daleka mesta poput Dardanela, Venecije, Ženeve, Bosfora, Moskve, Pariza, Odese, Češke krune, Amerike... a bilo je i onih iz okruženja poput Kičeva, Žagubice, Dubrovnika, Deligrada...

Najpoznatija je, ipak „?”. „Znak pitanja” je i najstarija sačuvana kafana Beograda. U toj prelepoj varoškoj kući kafana postoji od 1825. godine a naziv „?” nosi od 1892. Ona je jedno od retkih mesta gde se još uvek može osetiti duh starog Beograda.

Ne smemo zaobići čuvenu Skadarsku ulicu i njene kafane od kojih neke i danas postoje u gotovo neizmenjenom obliku. Skadarlija, beogradski Monmartr i čuvena Tri šešira, Dva jelena, Ima dana, Kod dva bela goluba... Skadarlijska kaldrma i dalje odzvanja u ritmu velikih boema koji su najlepše godine života ostavili u njoj.

Posle Drugog svetskog rata promenio se način života ali su kafane i dalje bile glavno sastajalište i mesta za razgovor uz čašicu. Nastaju nove, a ima ih puno i iz proteklog vremena. Najpoznatije su bile Poslednja šansa, Madera, Zora, Kolarac, Brankovina, Bled, Zlatno burence, Proleće, Lipov lad... mogle bi se nabrajati u nedogled. Nadaleko je čuven i beogradski bermudski trougao sačinjen od Šumatovca, Pod lipom i Grmeča, pored kojeg su se nalazile redakcije Politike, Borbe i Radio Beograda. Urbana legenda kaže da je veliki broj novinara i glumaca nestajao u tom magičnom trouglu i na po nekoliko dana...

Bilo je to vreme kada se pojavljuju birtije, bistroi i bifei... U njima se služi isključivo piće i često imaju samo šank i nekoliko stolova.

Specijaliteti koji su se služili u ozbiljnim kafanama bili su uglavnom sa roštilja, ćevapčići, pljeskavice (cvrčak!), ražnjići... Od kuvanih jela pred goste su se iznosile pihtije, kolenice, papci u saftu, pohovan mozak... Na stolu je goste često dočekivala korpica sa kuvanim jajima, so i biber. Svaka kafana imala je svoj specijalitet, tako da se znalo gde šta treba probati.

Glavne ličnosti, bez kojih kafana ne bi bila to što jeste jesu konobari i kuvari. Konobari su dugo zadržali dostojanstvo i uzdržanost od predratnih kolega, obavljajući svoj posao na najprofesionalniji način. Bili su jako poštovani i cenjeni od gostiju, a nereko su postajali i njihovi kućni prijatelji. Blok papir i olovka alatke su bez kojih se nije mogao zamisliti dobar konobar, a bilo je i onih koji su umeli da pamte i po nekoliko porudžbina bez pisanja. Glavni kuvari bili su poznati širom Beograda, tačno se znalo ko pravi najbolji kuvani kupus, a ko je majstor za tripice.

Žamor koji nastaje u kafani ne može se stvoriti ni u jednom drugom prostoru. On je omamljujuć, zanosan, uglavnom pomešan sa dimom i isparenjima raznih alkoholnih pića. Uz njega se lako spava, još lakše polemiše. Ne treba zapostaviti ni muziku koja pravi najlepši štimung žamoru. Muzika uz koju se može razgovarati, piti i veseliti. Sve u isto vreme. Muzičari koji su znali „da te nađu” u pesmi i na najlepši mogući način ti izvuku i poslednju paru iz džepa. Starogradski orkestri opstaju i danas, u retkim preostalim kafanama.

Današnja kafana je sušta suprotnost gore pomenutim. Poslednjih decenija zatvaraju se one najpoznatije u centru grada, koje su ispisale istoriju na svojim zidovima. Sa njima su nestali i boemi, dostojanstveni konobari i tradicionalni kafanski specijaliteti. Otvaraju se objekti sa kariranim stolnjacima i drvenim stolicama. Na prvi pogled sve to izgleda isto. Ali, nije. Nema starog beogradskog duha koji je vekovima stvaran u malim, zagušljivim i zamračenim kafanama.

Kao i svaki kroki i ova priča ostaje nedovršena...

Autor: Ratomir Veselinović - turistički vodič i geograf

Pretpostavljam da se secas bife-a „Livno” u Pop Lukinoj pre
izlaska na Brankov Most - s` leve strane. Tamo je redovan gost bio
jedan od vaspitaca iz moje skole- internata. Ali uglavnom onako s`
nogu jednu-dve stojeci uz sank uz caskanje. Ako se nema dovoljno u dzepu,može i na kredu do akontacije ili plate.

„Zlatno Burence” na uglu Prizrenske i Sremske sa stepenistem. Pošto
svaki bife nije imao nužnik,tu na nekoliko koraka bejase gradski u
suterenu. Preko puta frizerski salon Adam Zlokas sa svetlecom
reklamom u izlogu...
;-)

Jel prepoznaje neko ovaj deo Beograda?

Slika u Blicu a ne prepoznajem.

Izvinjavam se, evo linka.

Sada gledam, moguće da je Knez Mihajlova iz pravca Kalemegdana

ka Terazijama u blizini Kralja Petra.

Ono sa leve strane je valjda sada Picerija Snezana.

Ostalo mi ne dolazi, osim Savamala na početku, ali je Savamala niska.

https://ibb.co/Ychmm5v

Не бих рекао да је Кнез Михајлова, исувише је узана и кривуда.
Слика је из рекао бих шездесетих, вероватно негде у центру, и спушта се од горе на доле.

Podseca malo i na Vasinu ka Kralja Petra i Kolarcu.

Masa, predajem se, fali park...

По сликама и Васина је права:

https://tinyurl.com/vndab6x

Личи ми на Нушићеву.

Може бити, тако ми изгледају зграде у том крају.