Да је предмет вере bесконачан, доказује то што mу се може прићи само
вером, а не знањем.Јер, да се може обухватити знањем, он би био коначан.
Чим се има знање о нечему, ради се о коначном предмету. Јер, он постаје оно нешто садржине
сазнања и њему се одређује граница.За веру, пак, нема граница с обзиром на њен предмет.
Могућност да знање има извесност, лежи управо у томе што је његов предмет нешто коначно,
док вера упућује на неизвесност(али само с обзиром на знање, а не и на биће Онога у кога се
верује).Искиушење, напаст и саблазан су изрази за напрегнуто стање испита.Вера је моћ која
испит полаже,која се искушењу одупире, издржава га и односи победу. Но како је испит дуг
колико и живот, ни вера није нешто што се поседује као завршна ствар.Она је непрестано уздање
у помоћ, тј. да помоћ неће изостати.Вера није коначан посед, као што је например, знање.Када
се стекне знање,учење постаје непотребно. Напротив, подвиг вере је стално стицање, стално
потврђивање ње саме.У времену то проверавање нема краја, баш зато што је време нестално(што
пролази), што мора бити стално изнова савлађивано у смислу одржавања вере. Јер, оквир у коме
вера живи јесте - садашњост(чим је прошло време у коме је она била присутна - и она је прошла,
те се мора изнова будити).Утолоко вера не може имати значење окончаног поседа: она се стално
стиче, све док човек пред собом још има времена. Тако се и стање испита протеже на читав живот.
Стога је сам живот и одрђен као борба.Испит је привремена категорија, тј. одређена само у
погледу на време. Стога она мора с временом бити укинута. Међутим, могло би се чинити да
читаво време људске историје губи значај, с озиром да је одређено само као средство за
стицање вечности. Ствар је, пак сасвим другачија. Баш зато што је место у уквиру кога се
спроводи испит, оно задобија бесконачну важност. Јер, и одлучивање у слободи које се у
њему спроводи - пресудно је за читаву вечност.

...oдломак из књиге `Сазревање душе` - Преображеновић Нагрен, издање:
`Хиландарски путокази`