Дискусије : Православље

 Коментар
Православље и биотехнологија
chavez
(Србија)
27. јун 2014. у 09.54
Да ли постоји свест о томе чега се одриче онај који се одлучи на абортус?

Први део.

Током последњих година, у сферама као што су медицина и биологија дошло је до наглог напретка. Научна открића и достигнућа у биотехнологији појављују се са таквом брзином да је чак и научницима и специјалистима тешко да прате развој догађаја. Дешифровање људских гена, клонирање виших сисара, методи помоћне репродукције и истраживање матичних ћелија, представљају само некe од примера научних успеха који, како се претпоставља, постепено разоткривају тајне живота и допуштају примену читавог низа нових метода лечења које су нам до скоро биле непознате или недостижне. Данaс су ови успеси побудили велики ентузијазам код људи и створили погрешно уверење да имамо контролу над животом. Међутим, и сама чињеница дa у овом тренутку наука продире све дубље у тајне човекове суштине, побуђује неспокојство и страх од нежељених последица.

Црква, водећи се речима Божанског Апостола Павла да је Један Бог Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф 4,6), а Она дом Његов у који се сабирају сви народи, са стрепњом ослушкује и прати развој науке кроз векове. Црква не гледа са стрепњом на развој науке из разлога, као што многи погрешно мисле, да би то могло поткопати Њене темеље (Христос је рекао да јој ни врата паклена неће моћи ништа, а тек не, нека људска наука- Мт 16,18), него из разлога што се плаши за човекову егзистенцију у свету, али и могућности његовог спасења. Она је самим тим, позвана да пружи моралну оцену разних уплитања у људски живот и да изложи своје духовно гледиште, које ће на људе деловати саветодавно како би се сачували од могућег греха (IСол 5,22).

Развојем друштва и научне мисли, нарочито од времена Просветитељства, у богословљу, посебно у етици, све више долази до изражаја социолошки приступ проблематици постојања и то у новијем времену, од појаве дарвинизма, а посебно развојем биотехнологије шездесетих година 20. столећа. Померање тежишта етике је превасходно последица слабљења, или пак, у великој мери губљења, теоцентричног поимања света. Нови антропоцентрични поглед на свет, који подразумева другачије схватање постанка живота и развоја животних облика, показује потпуну независност у односу на богословска сазнања о човеку, свету и животу уопште. И док је слоган: Silete theologi in munere alieno (што би у слободном преводу значило: ућутите теолози у стварима које вас се не тичу) некада имао своје оправдање на Западу, где је и настао, данас када је друштво, и на Западу и на Истоку, у највећој мери секуларизовано, не постоји бојазан од доминације теологије над науком. Пре би се могло рећи да је у садашњем тренутку, када се све више губи мит о идеолошкој и аксилошкој неутралности научних истраживања, потребно њихово преиспитивање и вредновање и то са етичког гледишта. Управо овде од пресудне помоћи може бити богословље Цркве.

Помоћ православног богословља би свакако била не у наметању готових решења, давању догматских рецепата и доношењу строгих забрана, него у указивању на егзистенцијалне димензије биолошких истраживања. Богословље, по својој најдубљој вокацији јесте позвано и призвано да у први план истакне значај људске личности и с тим у вези проблем савладавања егзистенцијалне напетости између живота и смрти, а на крају и превазилажења саме смрти. Мишљење Цркве се не тражи само од Њених верних, већ и од саме науке, због чега Њено учешће у биоетичким комисијама и дијалозима јесте неопходно. С друге стране, као што смо напоменули, сами Њени верни очекују морално руковођење, како би лакше превладали моралне дилеме на које наилазе у животу.[1]

Позвана да сведочи Јеванђеље Христово, Црква мора да се суочи са проблемима модерног света и јасно да одговоре на питања која га муче. У овом раду покушаћемо да изнесемо став, како Православне Цркве тако и водећих хришћанских конфесија, по питању биоетичких тема. Премда су биоетичка питања, која изискују званични став Цркве, бројна, у раду ћемо се бавити двема битним темама, а то су абортус или чедоморство и вантелесна оплодња као новије достигнуће медицине. Полазећи од хришћанске антропологије човекове личности тј. бића, преко пренаталне психологије, као битне одреднице човековог живота пре рођења, размотрићемо појединачно шта означавају термини абортуса и вантелесне оплодње, а потом покушати изложити ставове хришћанских конфесија по овим питањима.

[1] МИЛТИЈАДИС, В., Православни поглед на биоетику, Православље 1093 (2011), Београд, стр. 14

Аутор:

Стефан Зељковић

chavez
(Србија)
27. јун 2014. у 09.59
Други део:

ЧОВЕК - ИКОНА БОЖИЈА

„Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију...И створи Бог човека по Совм сопственом образу, по образу Божијем створи га...” (Пост 1, 26-27)

Ко је Онај, Којем Бог каже: Хајде да начинимо човека? То је дивни Саветни, Бог силни, Кнез мира и Отац будућег века – Сам Јединородни Син Божији[1]. По Његовом лику ствара се човек – икона Божија. У почетку Бог је створио невидљиви и видљиви свет, али међу њима није постојало сједињење, није било мешања ових супротности, знамења веће мудрости и племенитости у стварању природа, као што до тада није било познато ни сво обиље доброте Божије. Тада Творац – Логос Божији, кроз кога је све постало (Јн 1,3), одлучивши да покаже сву доброту Божију, и да од једног и од другог света, видљивог и невидљивог, створи једно биће, уобличава и ствара човека, по своме обличју. Његово тело узео је од већ саздане твари и у њу је удахнуо дах који је узео од Самога Себе (јер је Логос знао да ће то бити словесно, разумно биће и образ Божији); створио га је као једну врсту другог света у маломе великог.

Настанио га је на земљи као видљивог ангела, као поклоника Богу начињеног сједињењем двеју природа, потпуно посвећеног у видљиву, али само делимичну у уму творевину, као цара над земљом, али подчињеног Цару на Небесима. Створио га је као земног и небеског, као привременог, а ипак вечног, као видљивог, а ипак умственог, као половину пута између величине и маленкости, сједињујући у једној личности и дух и плот.[2]

У човековом телу је усредсређено све што је најбоље и најсавршеније у систему видљивог света, чиме је он заиста мали свет у Божијем великом свету. Његова плот јесте видљива страна личности, док невидљиву и духовну страну чини душа, која се суштином савршено одликује од тела уздижући се над њим и над целом видљивом природом својим нарочитим савршенствима и предностима. Она је саздана по образу и подобију Божијем, она је дах Божији и у себи одржава Божанска савршенства (Пост 1,27;2,7; ПремСол 2,23; Јак 3,29). Будући саздана по лику (образу) Божијем, душа је невештаствена духовноа суштина, и отуда се назива духом, насупрот телу и свему вештаственом.[3] Сједињење душе и тела чини личност, дар од Бога којим он постоји као што постоји Бог.

Он, човек јесте икона Божија, што значи да сваки човек може да оствари своје постојање као и Христос, наиме као личност, као што су то Личности Троичног Божанства; да оствари живот као љубав, односно као слободу, а не као природну нужност, те сходно томе да оствари живот као вечност и непропадљивост, као што је вечан и непропадљиви Божански живот Тројичног прожимања и заједнице.[4] Икона, као што сама етимологија говори-слика, представља одраз Божији на човеку. Он у Божијем плану има вишу јединствену улогу у свету и натприродну судбину. Бог је створио човека ради Себе. Бог је створио свет ради човека, да би га човек принео Богу као дар. Човеков позив јесте да господари светом, да се клања Богу (Пост 2,6) и да буде у заједници са Њим.

Трагични аспект човечанскога долази због тога што човек, створен као слободна личност, жели да постане индивидуа. Али човек није индивидуа и остаје личност само у заједници љубави са другом личношћу. Нико не може постати личност сам за себе, то јест ако је сам.[5] Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[6]

Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[7]

[1] СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, ЈЕРОМОНАХ СЕРАФИМ РОУЗ, БЛАЖЕНИ АВГУСТИН, СФ. ЈЕФРЕМ СИРИН, Нека буде светло-Стварање света и рани човек; Православно тумачење Књиге Постања, Београд, 2006., стр. 278
[2] Свети Григорије Богослов, Друга Васкршња беседа, 67
[3] РАКИЋ Р.Б., Библијска енциклопедија II, Београд 2004., стр. 624
[4] ЈАНАРАС Х., Азбучник вере, Нови Сад-Беседа, 2000., 90-92
[5] БРИЈА Ј., Речник Православне теологије, Београд-Хиландарски фонд ПБФ СПЦ, 1997., стр. 234
[6] ЖИВКОВИЋ И., Хришћанска етика, Београд-САС СПЦ, 2011., стр. 30
[7] ЖИВКОВИЋ И., Хришћанска етика, Београд-САС СПЦ, 2011., стр. 30
chavez
(Србија)
01. јул 2014. у 00.20
Библијско и Светоoтачко поимање личности човека

Са грехопадом у рају човек се лишио свог првобитног савршенства и своје блажене насеобине; изгубљена је првобитна чистота и првобитне моћи су ослабиле.



Међутим, услед лика Божијег у њему, остали су: душа је задржала своју духовност и слободну вољу (Пост 9,6; Рим 7,18); остали су ум и његов закон-тежња ка истини и жеља добра (Рим 1,20; 2,14-15), и остала је савест која признаје закон (Рим 7,16) и осуђује његово преступање (Рим 2,15). Човеков пад у грех је био толико дубок да се човек не би могао искупити.

Али Господ по ничим заслуженој благости и милосрђу, човеку је дао спасење кроз Оваплоћење Јединородног Сина Свога Господа Исуса Христа. Будићи позвани на такав начин милосрђем Творчевим ми не остајемо у нашем паду, поново смо призвани у живот, искупљени смо од греха, обновљени, препорођени, освећени (Јез 23,11; 1 Јн 2,2; Рим 15,19 и др.) и зато нас Апостол Павле назива Светима (1Кор 1,2).

У Старом Завету достојанство човекове личности било је на једном другачијем нивоу него што ми данас можемо прихватити, човеков живот се није пуно вредновао. Према Мојсијевом закону била је устаљена заповест „око за око , зуб за зуб” (2Мој 21,24) чиме је било утврђено јасно да се без икаквих емоција приступа човеку и његовој личности, што има основа у васпитној улози Старога Завета.

Старозаветна етика поимања човекове личности коренито се мења испуњењем Месијанске идеје Господа Исуса Христа. Св. Атанасије Алесандријски када говори о човеку сумира целокупну Новозаветну благовест речима: „Бог је постао човек да би човек постао Бог.”[1] Божанствени Апостол Павле да Њему, Христу, обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол 2,9). Бог је осветио наша тела у целости чему сведочи богоносни и у божанским стварима велики Дионисије Ареопагит, када каже да је у једној од својих испостаси Бог у потпуности постао заједничар наше природе.[2] Свети Максим исповеда: „Он целокупан, узео је целога мене, и целокупан се са мном сјединио, да би тиме мени целом подарио спасење; јер оно што није узето није ни исцељено. Тајна личности је велика. Било да људи поричу Бога, или не, у Хришћанству, у Цркви, остаје да је човек као личност нешто веће него све остало око нас.

Све остало да се сажме, не може дати једну личност. Човек осећа да је све око њега мање од њега, и он жртвује себе, не зато што се потцењује, него драговољно, јер није себи друг према себи. Оно библијско да виде Бог да Адам нема друга према себи (Пост 2,18), и створи му жену значи да Бог ствара другу људску личност, зато што библијско откровење, нарочито Хришћанско, Новозаветно, Црквено, открива свету ту тајну: да је личност највећа вредност свих светова[3] Новозаветне и Светоотачке речи јасно указују на освећеност људског тела, његову светост у целини. У човеку је усађена искра Божанства (Пост 2,7) и та искра је посебно наглашена од оног тренутка до данас и у вечност када се сам Бог уселио у људско тало. Живот човечији тј. личност његова јесте неприкосновена јер у њој гори искра Божанства, и зато подићи руку на човека значи подићи руку на Бога.

Кроз преглед хришћанског догматског поимања човека, преко библијског и светоотачког схватања његове личности, показали смо битност и светост човековог живота. Овим смо направили увод у даљи садржај рада који се тиче абортуса и вантелесне оплодње као предмета који су уско везани за егзистенцију човека и његове личности.

[1] СВ. АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ, О Очовечењу Бога Логоса, Нови Сад-Беседа, 2003., стр. 126

[2] СВ. ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТ, О божанским именима, Шибеник-Истина, 2013., стр. 167

[3] ЈЕВТИЋ А., Од Откровења до Царства Небеског, Врњци-Интерклима графика, 2011., стр. 116

 Коментар Запамти ову тему!

Looking for Tassel Necklaces?
.