У периоду од 1977-1978. године старешина скита Свете Ане био је монах Кирило. Током месеца септембра угостио је једног православног Либанца, који је због рата у својој отаџбини избегао у Грчку.
Овај побожни Либанац имао је силну жељу да се успне на врх Атоса. Тако је једном рано ујутро, пратећи упутства која му је дао старешина, кренуо на свој опасни и исцрпљујући успон. Истог дана, током вечери, врати се у скитски кириакон. Сутрадан је, након божанствене Литургије, био у стању да, користећи се својим оскудним познавањем грчког језика, исприповеда следећи чудесан догађај:
На месту које називају „Вавила”, подно планинског врха одакле почињу велике падине, зауставио се да на тренутак отпочине и да затим настави да се успиње. Док је трагао за местом где би се могао одморити, изненада је испред себе угледао кућу из које су изашла двојица поштовања достојних пустиножитеља. Чим су га угледали, указали су му гостопримство и понудили хладну воду и свеже смокве, које су имале сладост и мирис какав није могао да опише. Његов замор у потпуности беше ишчезао.
Осим тога, у каливији је видео још десеторицу уважених монаха, од којих се сваки ослањао на закривљени штап и молио на бројаници. На његово питање одговорили су му да они већ дуго живе тамо и да не раде ништа друго осим што се моле за цео свет.
Сва ова и остала дешавања испунила су либанског поклоника задивљеношћу и запрепашћењем. Рекао је да су сви они били истих година.
Када су то чули старешина и остали, били су задивљени и узнели су похвале Богу дивном у светима Својим.